AVANGARDA U TRADICIJI

Prikaz knjige „Ljubavnik nepogode“ Miroljuba Todorovića
izdavač: Narodna biblioteka „Stevan Prvovenčani“ Kraljevo, 2009.
U opštoj mapi srpskog pesništva poslednje četvrtine XX i početka XXI veka ime Miroljuba Todorovića (1940) vezuje se za nastanak i razvoj Signalizma, neoavangardnog umetničkog pokreta koji je imao (i ima) poklonike širom tadašnje Jugoslavije, ali i ostatka sveta. Uprkos (poslovičnoj) sumnjičavosti državnog (tadašnjeg društveno-političkog) okruženja i otporima tradicionalistički usmerenih kolega-pesnika i teoretičara, Signalizam je opstao i širio se zahvaljujući svojoj otvorenosti i zalaganju za novi senzibilitet koji odgovara vremenu u kome nastaje - ali vremenu posmatranom u širem kontekstu, dakle vremenu koje je kruna dosadašnjeg civilizacijskog (pa, otuda i umetničkog) razvoja i, istovremeno, temelj vremena koja dolaze (pa, dakle u sebi nosi zametke pojava koje će se razviti u sledećem veku/milenijumu); u takvim vizurama nameće se potreba traganja za tim klicama novog koje su kako u temama tako i u samim načinima/tehnikama poetskog izražavanja. Po samoj prirodi stvari, ovakva sloboda, koja nosi orgomne izazove/rizike ali i mogućnosti, nije odgovarala mnogim stvaraocima koji ili nisu uspevali da sagledaju i pozicioniraju svoje vreme kao ’prelazno’ između prošlog i budućeg ili nisu hteli/smeli da se prepuste eksperimentima ’pevanja i mišljenja’; u krajnjem, avangarda upravo zbog toga nije masovna već vrlo posebna (moglo bi se reći elitna) pojava koja krči nove puteve umetničkog izražavanja. Miroljub Todorović se, kao osnivač i teoretičar Signalizma ali i kao ’praktičar’ bogatog opusa, zaputio nekolikim Signalističkim putevima, iskušavajući brojne teme i postupke pisanja (njegovim tragom krenuli su mnogi autori koji su, u međuvremenu, otvarali i sopstvene Signalističke smerove). Oštrini pesnikovog pogleda, opservacija i asocijacija nisu izmakli ponori savremene civilizacije, oveštalost reklamnih i politikantskih slogana, svakodnevne fraze ili turbulencije šatrovačkog jezika, dubine svemira i tajne koje krije (na fonu naučne fantastike); u traganjima za suštinom prirode značenja jezika, Todorović je iskušavao stihove koje ’proizvodi’ kompjuter, amalgame reči i slike u vizuelnoj poeziji ili konsekventno razvijanje aluzija i alegorija.
    U sagledavanju dosadašnjeg opusa Miroljuba Todorovića otkrivaju se biseri koji su, svojevremeno, bili nazapaženi (da bi ih protok vremena izdigao u poetske egzemplare avangardizma) a konačna slika njegovih delovanja prebogata je intrigantnim izazovima upućenim kako samom sebi, savremenicima tako i umetnicima koji tek dolaze i stasavaju. Nedavno objavljen izbor Todorovićevog pesništva pod naslovom „Svinja je odličan plivač i druge pesme“ (Tardis, 2009) dobar je uvod u svetove apsurda, nonsensa, grčevitog oglašavanja, gotovo ropca jedinke u urbanom megalopolisu Zapadne civilizacije XX veka koja, skrivena šarenim lažama potrošačkog raja, slavopojkama političara i tehnokrata, melje obično ljudsko meso da bi ono povlašćeno i ’pedigrirano’ moglo da se goji, razvija i uživa u pravim blagodetima tehnologije. Zapitanost pred svim licima napretka kojima se ’daruje’ običan puk, ne zaustavlja se na angažovanosti stihova već nastavlja svoje traganje u sferama kako opšteg (be)smisla egzistencije i umetnosti, sve do preispitivanja sposobnosti jezika, kao bazičnog ’oruđa i oružja’ komunikacije, da spozna i odslika mnoštvo svetova koji čine jednu složenu stvarnost koju svi (paralelno) živimo.
    Van (barem na prvi pogled) ovog toka Todorovićeve poetske prakse, nalaze se pesničke zbirke koje su utemeljene u drugojačijim svetovima i stvarnostima. Dela kakva su „Devičanska Vizantija“, „“Vidov dan“, „Zvezdana mistrija“, „Gori govor“, „Zlatno runo“ i najnovija knjiga „Ljubavnik nepogode“ kreću se u prostorima stvarne ili pogodbene prošlosti baratajući jezičkim materijalom koji sadrži mnoštvo arhaizama ukomponovanih u isto takav, starovremski, oblik kazivanja/pevanja. Korene ovakvog pevanja nalazimo još 1988.g. u znamenitoj zbirci „Belouška popije kišnicu“ koja je bila (i ostala) jedinstvena po ’izvođenju pesničkih radova’ u kome su učestvovali kompjuter i pesnik (u ulozi onoga ko rečima ’hrani’ mašinu i ’doteruje’ njene proizvode). Spoj ovih napora doneo je nesvakidašnje, duhovite i originalne spojeve reči-pojmova, s jedne strane, i specifičnu metričku podelu i iskazivanje stihova u kome se stihovi ’lome’ tačkama što nagoni čitaoca da zastaje i tamo gde po svom svakodnevnom instinktu ne bi. Ova mikronska provokacija otkriva koliko je jezik bogat kada se čak i formalnim sredstvima izbaci iz koloseka i kolotečine koja ga svodi na oveštale forme i lišava punih značenja. Kada je, pak, pesnik kompjuteru zadao retke i stare reči, rezultat njihovog ulančavanja sa ’običnim’ rečima je oneobičena atmosfera odnosno specifična osećajnost što je ukazalo na moguće puteve subverzije u tradicionalnom pesničkom ključu. Todorović je nastavio sa eksperimentima u tom smeru; istina, isključio je kompjuter kao alatku/pomagača a zadržao posebno, pauzama lomljeno pevanje uranjajući vokabularom i tematikama u oficijelnu prošlost ovdašnjih prostora i širine narodnog/mitološkog poimanja sveta.
    U tom sledu, širenju i jačanju ’arhajskog’ poetskog glasa, „Ljubavnik nepogode“ novi je stepenik koji se nadovezuje na prethodne (čak i formalno jer je ciklus „Izgovarajući jutarnju molitvu“ deo knjige „Gori govor“ iz 2002.g.). Pored ovog, novu knjigu čine i ciklusi „Groznica“, „Ljubavnik nepogode“, „Raskovnik na jeziku“, „Iz raspolućenog jezika“ i „U srcu nevidboga“. Svet ove knjige otvoren je epskom, mitološkom i mitotvornom, animističkom i hrišćanskom doživljaju okruženja/sveta/svemira, što su, opet, tek pojedina(čna) lica beskrajne Prirode u okrilju koje se čovek rađa, živi u mukama i retkim trenucima sreće, i, konačno, nestaje. Mene Prirode, godišnja doba, rast bilja, vremenske (ne)prilike odraženi su u isto takvim menama ljudskog bića (grupa, plemena, naroda) jer, u krajnjem, sve je to deo božanskog nauma koji se samo može naslutiti, nikako spoznati do kraja. Ali se zato mogu gledati i pamtiti snegovi i oluje i cvetanja i klasanja. Jedinstvo sa svekolikim svetom uslov je punog čovekovog života, njegovog opstajanja i, istovremeno, spoznaje sopstvene veličine ali i malenkosti. Iz pesme u pesmu nižu se prozori koji svedoče o trajanju i umiranju, rastu i opadanju, nadanjima i razočarenjima, uvek predstavljenim sa dubokim mirom (koji se krije iza najžešćih strasti) saznanja da u svemu plamsa trun božanske iskre. Ova odmerenost potcrtava osećanje bezvremenosti koje stihovi nose. Toj trajnosti primerene su ’stare’, proverene reči koje baštine patinu proteklih vekova; no, ponegde proplamsavaju i sasvim nove reči/pojmovi (limfa ili fotonski gejzir), tek da pokažu kako se novo nadovezuje na staro u neprekinutom sledu.
    Pesnikov (već pominjani) govor ’sa zadrškom’ (kojim se sprečava preletanje preko reči i gubljenje njihovog izvornog sadržaja) dopunjen je suprotnim postupkom - nizanjem reči bez interpunkcija u punim redovima (i čestim poigravanjima sa ’prirodnim’ krajem iskaza za koji se ispostavlja da je, u stvari, već početak novog) odnosno pesmama u kojima su stihovi ’izlomljeni i razapeti’ toliko da liče na paučinu reči. Ove promene ritma, uz često sasvim redukovan narativni sloj, potenciraju slike/prizore, produbljuju utiske akcentujući specifične vizure ćutanja, tihog posmatranja i promišljanja, prepuštanja toku stvari i instinktima, a koje pesnik potencira - što znatiželjnog čitaoca podseća na citate sa početka ove knjige u kojima Gotfrid Ben promišlja „moć reči koja razdvaja i spaja“ a Dilen Tomas otkriva da je centar njegove pesme „mnoštvo slika“. Todorović, kao da u (svojim) vrsnim stilskim vežbama, iskušava koliko su slike od reči bogatije od delova/reči koji su ih sazdali ali i kako se reč tajnovito transformiše otkrivajući novo lice u neuobičajenom okruženju.
    „Ljubavnik nepogode“ višeslojna je knjiga: ona otkriva kako se nadahnuto i elegantno, bez nepotrebne dnevne ostrašćenosti, može pisati na tragu tradicijskih tema i iskustava; ona takođe svedoči o neprestanom istraživanju pesničkog tkiva i pronalaženju novih načina ’pevanja’ čak i na ’stare’ teme i forme; i, konačno, ova knjiga je dokaz da je Miroljub Todorović vrstan stvaralac bogatog talenta koji ne poznaje ograničenja i ne zazire od izazova, uspevajući da uvek jednako bude buntovan i provokativan, vispren i uverljiv.