Prikaz knjige „Izabrane & nove pesme“ Oto Horvata
izdavač: Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2009.g
izdavač: Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2009.g
Knjiga „Izabrane & nove pesme“ Oto Horvata (1967), nesporno darovitog i od kolega i kritike zapaženog pesnika srednje generacije, još je jedna od poslednjih godina čestih knjiga u kojima pesnici odabiru pesme iz dosadašnjeg opusa, dodajući im nekolike nove stihove. Razlozi za ovakvo postupanje, čini se, različiti su od pesnika do pesnika odnosno od knjige do knjige; istina, ako se na tom polju ne mogu naći egzaktni ’zajednički imenitelji’ (osim da je reč o izboru), ono što (ipak) jeste zajedničko sasvim je formalne prirode - naime, izborima pristupaju stvaraoci svih generacija (mada se, po logici stvari, izbor sačinjava iz opusa umetnika koji su pri kraju životnog puta). Oto Horvat je svakako pesnik u zenitu stvaralačkih snaga (i daleko od kraja pisanja) pa je otuda otvoreno pitanje - čemu (već sada) knjiga izabranih pesama. Autoru ovih redova čini se da je pesnik, u stvari, sačinio svojevrsno profilisanje dosadašnjeg pisanja/pevanja i usmeravanje prema temama/interesovanjima koja namerava da nadalje prati i istražuje. Možda bi plastičnije bilo reći (i nekako u duhu Horvatovih pesama) da je pesnik (po ugledu na slikare) krenuo u svoju ’plavu fazu’ te je među dosadašnjim stihovima/platnima odabrao one koji su ga do ove faze doveli odnosno koji su istu ’razvili i razradili’ (a što se nastavlja i u novim pesmama/platnima). Temelj i potvrda ove pretpostavke jeste i sam sadržaj knjige, u kojoj su posle uvodnog ciklusa, ponovljene dve poslednje Horvatove knjige („Dozvola za boravak“ iz 2002. i „Putovanje u Olmo“ iz 2008.g.), uz manje tekstualne izmene i promenu mesta nekih pesama u odnosu na prvo knjiško pojavljivanje.
Odabiranje i spajanje stihova u jednu knjigu, pak, umnogome čini lakše dostupnijim/uočljivijim profile pesnikovog poetskog ’svetonazora’ i njegovo formiranje, jačanje odnosno transformaciju. Dakle, koji su poetsko/filozofski reperi Horvatove slike sveta?
Drugačiji gradovi, pejzaži i mirisi, jezici i ljudi odlika su velikog broja Horvatovih pesama. Ono što je počelo kao izleti ili kratka odsustva iz rodnog grada preraslo je, kroz godine i pesme, u stalnu odsutnost, neprestano odlaženje iz privremenih staništa u nova, takođe privremena. Tako je lirski subjekt/pesnik stalno u (ne)voljnom izgnanstvu i odsutnosti, neprestano na početku, u konstantnom upoznavanju država/gradova/ljudi. Suočavanje sa nepoznatim licima istovremeno pojačava/izoštrava njegovu moć zapažanja ali ga lišava emocija koje se rađaju samo u relativnoj sigurnosti poznatog okruženja. Kao što je stalna promena mesta boravišta tako je sveprisutna i zapitanost nad sopstvenim likom i identitetom, fizičkim i duhovnim. Varljivo je lako i izazovno nestati u masi kojoj se ne pripada, utopiti se i izgubiti sve bivše probleme i muke i početi ispočetka. No, od nekih se tačaka sopstvenog življenja ne može pobeći, bez obzira na daljine. Tako se kroz cikluse pojavljuju, nestaju i opet pojavljuju pesme posvećene pokojnom ocu i pokušaju izmirenja sa njim, makar i u sećanjima. Drugo bitno težište življenja - ljubavna veza/zajednica takođe je pod senkom neprestanih putovanja, onih prijatnih (kakva su letovanja) i drugih, tmurno/trivijalno svakodnevnih. Pesnik uspeva da u stihove uplete i ushićenje i zamor, obične, rutinski istrošene pokrete, svest o emocijama, trajanju, razvoju i preobražaju njihovom, od žestokih prema umerenijim ali dubljim. Horvat je (pored Vase Pavkovića) jedan od retkih savremenih pesnika koji uspeva da piše o zreloj ljubavi bez patetike, dostojanstveno i elegantno.
Horvatovu poeziju neporecivo urbana, oslonjena i vezana za ljudske mravinjake, za savremenu tehniku i tehnologiju, doživljaj prirode iz pozicije ’gradskog čoveka’ koji ne beži od Prirode, ne oseća neprijateljstvo prema njoj, sposoban da je vidi i doživi (ukoliko je u granicama kultivisanosti, dakle na kao divljinu već ’privedenu nameni’ u obliku letovališta, uređenih plaža, šuma kroz koje su izgrađeni putevi i sl.). S druge strane, vrlo je jak doživljaj i osećaj za prirodu koja postoji u delima drugih umetnika, dakle za prirodu koja je već ’profiltrirana’ očima/umom/emocijama drugih umetnika, pre svega onih iz prošlih epoha ali i savremenika. No, Horvatova urbanost nije agresivna, nije suprotstavljenja ruralnom niti je fascinirana modernim megapolisima, čelikom i staklom, gradovima koji nikada ne spavaju i sličnim civilizacijskim atributima kraja XX i prve decenije XXI veka jer pesnik urbanost doživljava kao kontinuitet, stalni rast od starogrčkih, preko srednjevekovinih do savremenih polisa a takva vizura daruje njegovim stihovima uzdržanost i trezvenost svojstvenu mudrosti.
Sveukupni Horvatov pesnički pogled na svet i sebe u njemu usmeravan je jakom vezom sa svekolikom umetnošću. Kao što se fizička realnost doživljava široko i intenzivno, isto se tako doživljava i realitet koji grade umetnosti (slikarstvo, literatura, fotografija). Veze između stvarnosti ’jave’ i ’sna’ nisu uvek uzročno-posledične; pesnik u delima koja ga intrigiraju/inspirišu pokadšto prepoznaje (mimetičke) odraze ’jave’ ali umetnost zna i da se ’otrgne’ i izdigne (a sa njom i pesnikove vizije). Tada se realnosti ne samo mešaju već postaju paralelne odnosno sasvim ravnopravne u mentalnom oku jedinke i samo je pitanje trena kada koja (privremeno) preuzima/gubi primat. Međutim (i to je jedna od trajnih Horvatovih poetskih aksioma), realiteti/stvarnosti troše se i to je nekada bolno brzo i vidljivo a drugi put usporeno, lagano i bez snažnog emotivnog odgovora. Može se činiti da je umetnost trajnija od tela/mesa ali i nju nagriza vreme, i ona gubi svežinu, zanosi i boje blede, sivilo prevladava. Seta, melanholija, tužna sećanja na prošlu sreću jesu emotivni valeri koje nosi većina Horvatovih stihova; istina, pesnikov osećaj za meru je besprekoran, bez potononuća u patetiku (suviše je dobar pesnik za tako šta). Potporu uzdržanosti daje i sama konstrukcija pesama u kojima preovladava pokušaj/napor da se ’uhvati prizor’ i da se kroz njega sagledava dubina fizičko/emotivnog ponora. Pesnik nije voljan da objašnjava šta se (ne)događa na nivoima svesti/emocija/stavova već se zadovoljava da ’postavi prizor’ i naslika/opiše ga škrto/uzdržano, puštajući čitaocu da nadogradi stihove/slike ili se zadovolji efektnim pesnikovim rečima (i značenjima koja nose). Tako prividna statičnost prizora, uz svedeni iskaz, otvara vrata višestrukim tumačenjima (već prema čitalačkim afinitetima). Pesnikova ’verzija’ pesme, otuda, nije jedina i nije ultimativna.
Rečju, „Izabrane & nove pesme“ Oto Horvata pružaju jedan mogući i konzistentni pogled na njegovo dosadašnje stihotvorstvo koje je u vrhu ovdašnje savremene poezije a nove pesme, kojima on nastavlja tragom ranijih, obećavaju nove uzbudljive literarne doživljaje.
Odabiranje i spajanje stihova u jednu knjigu, pak, umnogome čini lakše dostupnijim/uočljivijim profile pesnikovog poetskog ’svetonazora’ i njegovo formiranje, jačanje odnosno transformaciju. Dakle, koji su poetsko/filozofski reperi Horvatove slike sveta?
Drugačiji gradovi, pejzaži i mirisi, jezici i ljudi odlika su velikog broja Horvatovih pesama. Ono što je počelo kao izleti ili kratka odsustva iz rodnog grada preraslo je, kroz godine i pesme, u stalnu odsutnost, neprestano odlaženje iz privremenih staništa u nova, takođe privremena. Tako je lirski subjekt/pesnik stalno u (ne)voljnom izgnanstvu i odsutnosti, neprestano na početku, u konstantnom upoznavanju država/gradova/ljudi. Suočavanje sa nepoznatim licima istovremeno pojačava/izoštrava njegovu moć zapažanja ali ga lišava emocija koje se rađaju samo u relativnoj sigurnosti poznatog okruženja. Kao što je stalna promena mesta boravišta tako je sveprisutna i zapitanost nad sopstvenim likom i identitetom, fizičkim i duhovnim. Varljivo je lako i izazovno nestati u masi kojoj se ne pripada, utopiti se i izgubiti sve bivše probleme i muke i početi ispočetka. No, od nekih se tačaka sopstvenog življenja ne može pobeći, bez obzira na daljine. Tako se kroz cikluse pojavljuju, nestaju i opet pojavljuju pesme posvećene pokojnom ocu i pokušaju izmirenja sa njim, makar i u sećanjima. Drugo bitno težište življenja - ljubavna veza/zajednica takođe je pod senkom neprestanih putovanja, onih prijatnih (kakva su letovanja) i drugih, tmurno/trivijalno svakodnevnih. Pesnik uspeva da u stihove uplete i ushićenje i zamor, obične, rutinski istrošene pokrete, svest o emocijama, trajanju, razvoju i preobražaju njihovom, od žestokih prema umerenijim ali dubljim. Horvat je (pored Vase Pavkovića) jedan od retkih savremenih pesnika koji uspeva da piše o zreloj ljubavi bez patetike, dostojanstveno i elegantno.
Horvatovu poeziju neporecivo urbana, oslonjena i vezana za ljudske mravinjake, za savremenu tehniku i tehnologiju, doživljaj prirode iz pozicije ’gradskog čoveka’ koji ne beži od Prirode, ne oseća neprijateljstvo prema njoj, sposoban da je vidi i doživi (ukoliko je u granicama kultivisanosti, dakle na kao divljinu već ’privedenu nameni’ u obliku letovališta, uređenih plaža, šuma kroz koje su izgrađeni putevi i sl.). S druge strane, vrlo je jak doživljaj i osećaj za prirodu koja postoji u delima drugih umetnika, dakle za prirodu koja je već ’profiltrirana’ očima/umom/emocijama drugih umetnika, pre svega onih iz prošlih epoha ali i savremenika. No, Horvatova urbanost nije agresivna, nije suprotstavljenja ruralnom niti je fascinirana modernim megapolisima, čelikom i staklom, gradovima koji nikada ne spavaju i sličnim civilizacijskim atributima kraja XX i prve decenije XXI veka jer pesnik urbanost doživljava kao kontinuitet, stalni rast od starogrčkih, preko srednjevekovinih do savremenih polisa a takva vizura daruje njegovim stihovima uzdržanost i trezvenost svojstvenu mudrosti.
Sveukupni Horvatov pesnički pogled na svet i sebe u njemu usmeravan je jakom vezom sa svekolikom umetnošću. Kao što se fizička realnost doživljava široko i intenzivno, isto se tako doživljava i realitet koji grade umetnosti (slikarstvo, literatura, fotografija). Veze između stvarnosti ’jave’ i ’sna’ nisu uvek uzročno-posledične; pesnik u delima koja ga intrigiraju/inspirišu pokadšto prepoznaje (mimetičke) odraze ’jave’ ali umetnost zna i da se ’otrgne’ i izdigne (a sa njom i pesnikove vizije). Tada se realnosti ne samo mešaju već postaju paralelne odnosno sasvim ravnopravne u mentalnom oku jedinke i samo je pitanje trena kada koja (privremeno) preuzima/gubi primat. Međutim (i to je jedna od trajnih Horvatovih poetskih aksioma), realiteti/stvarnosti troše se i to je nekada bolno brzo i vidljivo a drugi put usporeno, lagano i bez snažnog emotivnog odgovora. Može se činiti da je umetnost trajnija od tela/mesa ali i nju nagriza vreme, i ona gubi svežinu, zanosi i boje blede, sivilo prevladava. Seta, melanholija, tužna sećanja na prošlu sreću jesu emotivni valeri koje nosi većina Horvatovih stihova; istina, pesnikov osećaj za meru je besprekoran, bez potononuća u patetiku (suviše je dobar pesnik za tako šta). Potporu uzdržanosti daje i sama konstrukcija pesama u kojima preovladava pokušaj/napor da se ’uhvati prizor’ i da se kroz njega sagledava dubina fizičko/emotivnog ponora. Pesnik nije voljan da objašnjava šta se (ne)događa na nivoima svesti/emocija/stavova već se zadovoljava da ’postavi prizor’ i naslika/opiše ga škrto/uzdržano, puštajući čitaocu da nadogradi stihove/slike ili se zadovolji efektnim pesnikovim rečima (i značenjima koja nose). Tako prividna statičnost prizora, uz svedeni iskaz, otvara vrata višestrukim tumačenjima (već prema čitalačkim afinitetima). Pesnikova ’verzija’ pesme, otuda, nije jedina i nije ultimativna.
Rečju, „Izabrane & nove pesme“ Oto Horvata pružaju jedan mogući i konzistentni pogled na njegovo dosadašnje stihotvorstvo koje je u vrhu ovdašnje savremene poezije a nove pesme, kojima on nastavlja tragom ranijih, obećavaju nove uzbudljive literarne doživljaje.
0 komentara:
Постави коментар