Slučaj komedijant uvek nađe način da se vragolasto nasmeje (iskezi) i malo nas ’podbode’ – naravno samo one koji su sposobni da ga uoče. Ostali, koje nazivaju ’velika većina’, ništa neće videti bilo zato što su zagnjureni u otimanje gole egzistencije ili jer se bore za obezbeđenje debljeg luksuza (svog, naravno). Dakle, na horizontima i jedne i druge grupe nevoljnih statista, gotovo paralelno odvijaju se dve bitke za opstanak ljudske civilizacije. U Kopenhagenu, na 15. Svetskoj konferenciji UN posvećenoj borbi protiv klimatskog otopljavanja, sakupila se bulumenta svetskih političara i politikanata kako bi se (barem je tako reklamirano) dogovorili o konkretnim postupcima koji će usporiti globalno zagrevanje. U belosvetskim bioskopima u ’eksploataciji’ je holivudski visokobudžetni hit „2012“ koji, čudne li podudarnosti, pripoveda o globalnoj propasti ljudske civilizacije. Pogledaju li se ova dva paralelna događaja, uz nužna odstupanja (jer radi se o potpuno različitim novoima, zar ne?), ne mogu se prevideti sličnosti – vrlo uznemiravajuće za onu misleću manjinu. Skeptici skloni teorijama zavera u svemu ovome mogli bi videti planove ’vlada u senci’ i ostalih tajnih, manje više neformalnih grupa bogataša, koji bi i opet da manipulišu javnošću, zamagljuju joj vidike i teraju po svome. Još veći skeptici i cinici upitaće ima li razlike između konferencije i bioskopa – i na jednoj i na drugoj predstavi sakuplja se publika a glavni glumci izvode unapred smišljenu predstavu (statisti mogu i da se ’izleću’ ali to ne menja osnovni plan). Na kraju programa poželjno je da publikum aplaudira, bilo zato što je oduševljen ili (samo) lepo vaspitan.Elem, pošto Kjoto dogovor nije proizveo naročite rezultate a efekti ’staklene bašte’ odnosno globalnog otopljavanja nisu prestali (niti će prestati u narednih stotinjak godina, ko poživi osvedočiće se) a ’stari’ bogati i dalje punom parom ispuštaju štetne gasove u atmosferu u čemu im se pridružuju i novostasali, ubrzano razvijajući divovi na čelu sa Kinom, zakazana je nova sednica sa nadom da će se usvojiti kakav-takav ali obavezujući akt o ograničavanju štetnih emisija. Sveukupno, namera je zvučala lepo i obećavajuće. Ali, nakon su procurele informacije da bogati među sobom šuruju i dele carstvo, rezultati konferencije ispali su više smešni nego ozbiljni. Moćni na čelu sa SAD ne žele da smanjuju svoje profite niti da uspore arčenje prirodnih bogatstava. Istima se ne dopada što se i drugi, bivši bednici, bogate i u tu svrhu dime i truju iz sve snage. I tu je priči kraj. Ni otvoreni cinizam ponekog govornika, na čelu sa konstatacijom da će se bogati preseliti na drugu planetu, nije naterao stid na lice prevejanih diplomata koji su branili prava bogatih da to zauvek ostanu. Zaključak sveg pompeznog cirkusa je da dogovora nema i da ’sit gladnom ne veruje’ pa makar to značilo da ćemo svi mi (odnosno naša deca) izumreti kuvajući se u svom znoju i gušeći u svom smradu – bogati veruju da će oni već nekako izmuvati da ostanu živi i da im bude lepo (a šta košta neka plati neko drugi).
Sedišta u savremenim arkama filma „2012“ stajale su milijardu evra pa ko je platio ostao je živ ili je bar imao veće šanse da pregura novi potop. Pravo na novi početak dat je naučnicima, političarima, vojnicima i bogatašima a tek naknadno (posle plačnog govora) ostaloj raji (tj neukrcanim lovanerima i prisutnim radnicima). Film, inače prepun šablona i impozantnih efekata kataklizme, otkriva pod kojim uslovima su Amerikanci spremni da sarađuju sa ostatkom sveta u slučaju da je Zemlja na putu bez povratka. Dakle, samo ako propast nije izazvana akcijama SAD (u filmskom slučaju krivo je previše goropadno Sunce) moguće je da ova sila/svetski pravednik i policajac ponudi ruku saradnje ostatku čovečanstva. Nikakve priče o ’istorijskoj odgovornosti’ (pominjane na kongresu u Kopenhagenu) ili sadašnjem brljanju ne smeju da kvare lik i delo ove svete kapitalističke države. Kome se ovaj uslov ne sviđa – njegov problem. SAD ima svoj ponos i principe i saginjati se neće pa makar propao i svet. Pošto globalno zagrevanje nije spektakularno kao mega zemljotresi, erupcije super vulkana i džinovski cunamiji, prostora za ’tvrđenje pazara’ ima na pretek; prošlim administracijama SAD (i satrapa) trebalo je prilično vremena da priznaju naučne podatke o globalnom zagrevanju a danas je to manje-više ’prihvatljiva’ činjenica ali i dalje se taktizira po pitanju postupaka (čitaj davanja sredstava) za rešavanje problema.
Filmska je katastrofa, pak, mašina za iznuđivanje reakcija; politika svršenog čina uvek je najkomotnija jer oslobađa vlastodršce obaveze da misle na nevreme dok sunce sija. Priča o cvrčku i mravu u političkoj varijanti glasi ’pretvaraj se da opasnosti nema a kad nemaš kud – radi šta moraš’. Takvim ponašanjem se, s druge strane, dozvoljava i velika čistka u ljudskom rodu; stradaće svi koji nisu među odabranima (a ovi nešto korisno znaju ili imaju debele novčanike) i tako osloboditi ’životni prostor’ preživelima. Tako katastrofa baš zgodno sprovodi u delo ideje s polovine prošlog veka o ’zlatnoj milijardi’ ljudi koji mogu lepo da žive na ovoj planeti (svi ostali su višak).
Kome se učini da je suviše naivno vezivati filmske sa tzv realnim događajima trebalo bi da se seti lekcija o agitprop umetnosti i teza o filmu kao umetnosti najprimčivijoj masama. Uostalom, film je samo jedno od lice velikog biznisa koji kroz njega šalje poruke konzumentima. Mnoge ideje, od mogućih iskrcavanja vanzemaljaca do ’forsiranja’ džipova (svi pravi frajeri voze džipove), postale su uobičajene zahvaljujući i filmskim pričama. Gledaoci su navikavani na ideje oživljene na malom i velikom ekranu i ako/kad se iste dese ’uživo’ neće biti previše zbunjeni. Primera radi, ako neko ustvrdi da i danas tajne službe eliminišu nepoželje i opasne – teško da će to bilo koga da iznenaditi jer sve je to već viđeno na filmu (pročitano u novinama, odgledano u specijalnim TV emisijama). Procesi ’pripremanja’ (ili dresiranja, uslovljavanja) masa dugotrajni su i tanani. U tu svrhu (između ostalog) snimaju se filmovi ili donose neobavezujući akti na međunarodnim konferencijama. A apokalipsu će svako dočekati sam i u skladu sa svojim finansijskim (ne)mogućnostima pa – kom opanci, kom obojci.
0 komentara:
Постави коментар