GODINA OBILJA

U nominalno bogatoj ponudi prevedenih fantastičkih knjiga i dalje preovladavaju, nazovimo ih tako, ’rutinske’ ili ’instant’ knjige (koje najčešće dolaze u serijalima); i daljese pod knjigama misli na romane pa su, stoga, kraće prozne forme u potpunosti skrajnute. Međutim, pažljivi i probirljivi čitalac otkriće i poneki pripovedački biser; takve su knjige „Bespuće„ Ijana Mekdonalda (određena kao roman ali u suštini niz povezanih priča)  i „Nekronomikon“ H. Lavkrafta (istini za volju ova knjiga se pojavila krajem 2008.g. ali se njen uticaj u punoj snazi otkrio tek u prošloj godini).

„Bespuće“ Ijan Mekdonald (Paladin)

Britanac Ijan Mekdonald (1960) u svojim pričama i romanima prepliće elemente SF-a, žanrovskog horora, mračne fantastikei glavnog književnog toka, uspevajući da izgradi stil za koji kritičari kažu da je od propasti ’spasao’ naučnu fantastiku. Njegov roman-prvenac „Bespuće“ (iz 1988. g.) ključni je dokaz za pomenutu tvrdnju; u nizu ulančanih priča o stvaranju, razvoju i propasti naselja Bespuća izgubljenog u marsovskoj pustinji, čitaoci lako prepoznaju paralelu sa znamenitim Makondom iz Markesovih „Sto godina samoće“. Od prve stranice autor otvara začudni svet dvostruke fantastike: prva je ona standardno naučnofantastična (druga planeta, tehnologija daleke budućnosti koja određuje/modifikuje ljude i njihove grupne interakcije), a druga je primarna, mitska. Da je povest ostala u okvirima žanra bila bi još jedna od bezbroj istorija kolonizacije drugih planeta, sukoba birokratizovanih centara moći i obespravljenih pojedinaca koje, usto, razdiru pohlepa i pohota, prevare, dobročinstva i sumanute ideje; česta pojava bizarnih likova morala bi biti objašnjena piščevom ekstravagancijom jer više od toga ne bi dozvolio racionalni žanrovski koncept sagledavanja stvarnosti. Poneki pomak ka neodređenosti bio bi dozvoljen u ime tzv. stila – tu je mogućnost obilato koristio Bredberi a „Bespuće“ je svakao omaž i njegovim „Marsovskim hronikama“ – ali dalje od toga za jedno SF delo ne bi bilo dozvoljeno i preporučljivo. Da bi izgradio svet Bespuća, Mekdonald je morao da nadogradi/prilagodi/ izmeni racionalistički princip mitotvornim. Narastanje mitske dimenzije omogućilo je izbegavanje preteranog objašnjavanja koje je prekriveno arhetipskom koprenom. Zato nema nikakvog opravdanja za talenat skitnice da popravi sve mehaničke kvarove ili za gitaristu koji izaziva kišu a traganje za drugim vremenima i dimenzijama (i gubljenje u njima) podrazumeva se, jednako kao i gajenje dece u teglama ili proročanski značaj tapiserije-slikovne knjige; čak je i obezljuđena sila kompanija uklopljena u ovu sliku, ogrnuta paklenim plamenovima i smradom, dok nasuprot njoj stoje bogovi sa dosta ljudskog u sebi. Magijski doživljaj sveta, dakle, unosi u racionalno sile koje se ne daju objasniti, a ovakav amalgam dozvoljava da se odnosi, postupci i karakteri pojedinaca i grupa sagledaju u ravni simbola, te da se u njima vide dublji principi egzistencije. Zavodljiva lakoća pripovedanja nadograđena je preciznim radom na detaljima, u načinu pripovedanja i samom jeziku, njegovoj melodici, što donosi neočekivane vizure opisa, mnoštva nabrajanja, imena sa značenjima (Pandemonijum, Rajska dolina, Mudrost – prestonica sveta...) i dodatno razgaljuje čitaoca.  Žestoko opisanom svetu odgovaraju i junaci, priče, žene, muškarci, deca i starci, koji, kao strastveni korisnici sopstvenog života, vođeni instinktima, kreću u potragu za ispunjenjem egzistencijalne svrhe - hedonizma, revolucijskog poleta, naučničke posvećenosti, religijskog iskušenja.
      „Bespuće“ je čistokrvno remek-delo savremene književnosti, čudesna povest jarkih boja od koje zastaje dah. Magijski realizam ovog romana čini se kao prirodni nastavak hispano uzora jer, ako negde postoji mesto za novi Makondo – grad čudesa, onda je to svakako u svemiru
  

„Nekronomikon“ Hauard Lavkraft (Everest media)
Vreme masovnih komunikacija krunisano svetskom internet mrežom darovalo je nikada do sada postojeću dostupnost informacija iz svih segmenata ljudske civilizacije. To potencijalno bogatstvo aktuelizovalo je problem (ne)sposobnosti odabiranja pravih sadržaja. Knjiga „Nekronomikon“ dokaz je tvrdnje o nemogućnosti zamene autoritativnog, stručnog i temeljnog pristupa određenoj temi. Bez obzira što su sva dela H. F. Lavkrafta (1890-1937) preko interneta lako dostupna u originalu, odnosno što o njemu postoji bezbroj ’veb stranica’, kao i što je nekoliko domaćih izdavača štampalo manje-više uspele izbore iz njegovog opusa, tek je „Nekronomikon“, prevashodno zahvaljujući znalačkom radu priređivača, magistra Dejana Ognjanovića, otkrio domaćoj javnosti delo autora koga smatraju ocem (ili barem jednim od najvećih otaca) savremenog horora. Doda li se rečenom izvanredna oprema i štampa knjige, kakva odavno nije viđena na ovim prostorima, očito je da se za ovdašnju kulturu pojavilo ’ultimativno’ izdanje Lavkraftovih priča (dva njegova romana ostala su izvan ove knjige), koje će nadalje biti nezaobilazno kako za čitaoce tako i za teoretičare.
    Ognjanović pažljivo i precizno predstavlja Lavkraftov opus, njegove ideje i, konačno, recepciju njegovog dela koja je od ukletog, za života nesvaćenog, stvorila kultnog pisca. Centralni deo knjige čine Lavkraftove priče i novele, od najranijih (1917-1923), iz perioda kada je ovladavao žanrovskom ikonografijom, do centralnog perioda (1923-1937), u kome je stvaran „Mit o Ktuluu“ (termin koji su naknadno smislili izdavači a koji sam Lavkraft nije koristio), u kome je u nizu priča osmislio svet kojim vladaju nepojmljivo moćni, oholi i surovi bogovi iz svemira, koji su već eonima u hibernaciji iz koje trebaju da ih probude ljudi-sledbenici kulta; ljudi su, kao i niži demoni, sasvim nebitna, potrošna bića. Istina o bogovima i njihovim dolasku skrivena je u ruševina misterioznih gradova zatrpanih pustinjskim peskom, glečerima ili potopljenih na dno okeana; istina je ispisana i u mitskoj, misterioznoj knjizi „Nekronomikon“, koja je kroz istoriju čovečanstva neprestano proganjana i paljena ali koja uvek iznova iskrsava na svetlo dana i nalazi čitaoce (uprkos opasnosti da će poludeti od nje ili da će ih prožderati demoni). Lavkraft je govorio, posebno u kapitalnom eseju „Natprirodna strava u književnosti“, o strahu kao najsnažnijoj čovekovoj emocija, a najveći i najdublji je strah od ’natprirodnih sila’. Sve njegove priče počivaju na toj tezi - susretu ljudi sa nemerljivim užasom (daljina, dubina, protok vremena, fantastičnih bića) pred kojim je čovek trun bez snage, prepušten milosti i nemilosti sila koje jedva može da nasluti. Junaci priča najčešće su bez mnogo životne snage, umesto jasnih odluka i delanja njih muče dileme i sumnje, kolebanja koja vode u odvajanje od sveta, potonuće u melanholiju, samosažaljenje, apatiju. Kod Lavkrafta nema brzih akcija; težište priča je na teškoj atmosferi predosećanja i narastajućeg beznađa koje grade duge, spore i kitnjaste rečenice sa malo dijaloga. Već u vreme kada je stvarao pisac se služio starinskim stilom koji su poznavali pisci ranijih epoha; ta namerna anahronost koju je on pretvorio u prepoznatljivi manir, dodatno je potcrtavala uverljivost priče (a to nastavlja i danas, tražeći od čitalac svesni angažman i napor). Insistiranje na pridevima ’čudno’, užasno’, ’neverovatno’ i slično dobija danas (u vremenima posle postmodernizma) posebno provokativno značenje jer nosi i dozu distanciranosti (iako je autor nije želeo) od žanrovskih šema i obrazaca. Rečju, „Nekronomikon“ je nezaobilazna knjiga za svakog ljubitelja literarnog horora/mračne fantastike, baš kao što je Lavkraft jedan od utemeljitelja i ključnih figura ovog žanra.