DUBOKA BUDUĆNOST KAO PRODUŽETAK VEČNOG USUDA - „Srce, ruke i glasovi“ Ijana Mekdonalda; izdavač Paladin, Beograd 2014.

U FOKUSU

            Ijan Mekdonald (1960) veoma je dobro poznat ovdašnjim čitaocima i poštovaocima naučne fantastike, pre svega zahvaljujući angažovanju Gorana Skrobonje koji je preveo sve u Srbiji objavljene knjige ovog pisca a reč je o romanima „Bespuće“, „Brazil“, „Nekrovil“, „Reka bogova“ i „Tekija“; Skrobonja je priredio i reprezentativni izbor Mekdonaldovih priča „Knjiga izgubljenih snova“. Roman „Srca, ruke i glasovi“, originalno objavljen 1992. godine, nastavak je tih napora kojima nam se predstavlja jedan od najzanimljivijih žanrovskih pisaca sadašnjice.

            Mekdonald piše na engleskom jeziku a živi u Belfastu; ova fizička izmeštenost od SAD, koje sebe smatraju svetskim centrom naučnofantastične literature, dozvolja mu da ne padne pod uticaj velikih izdavačkih kuća koje jure za bestselerima i vrše pritisak na svoje autore da pišu na određeni način. Biti Englez, pak, nosi određenu slobodu da se odudara od ovakvih principa i imperativa. S druge strane, Mekdonald je višestruko nagrađivan jer su njegova dela seriozne i umetnički zrele tvorevine koja potvrđuju da naučna fantastika i dalje može (i mora!) biti intelektualno zanimljiva i provokativna odnosno literarno ubedljiva a ne samo instantna akciona priča prigodnih postavki koje ne obavezuju ni na kakva promišljanja. Manir kalkulantskog povlađivanja željama publike, što znači i robovanje obrascima, u osnovi rezultira degradacijom žanra i povratkom u paraliterarne vode koje su u SAD carevale u prvoj polovini XX veka.

REČ KRITIKE

            „Srce, ruke i glasovi“ odlaze u daleku budućnost Zemlje, među male samodovoljne zajednice koje svoj opstanak baziraju na organikalnoj tehnologiji nastaloj kao rezultat razvoja genetskog inženjeringa koji je omogućio da se sve potrebno, od biljaka-mesa do kuća, kamiona ili brodova uzgaja kao živa bića, bez nasilja nad Prirodom. Ovaj put je dozvolio da život ponovo ima svoje vrednosti među kojima nije trka za novcem. No, iako je takav (utopijski) koncept različit od naše nevesele sadašnjosti, ljudska bića i njihova nesavršenost odnosno logika uticaja u društvenim organizacijama nisu se promenili pa ni nasilje odnosno ratovi nisu nestali a za njihovo je razbuktavanje svaki povod, pa i prividno religijski, sasvim dovoljan. Stoga vojna sila stiže u provincije, uništava naselja i razbija porodice terajući ih u ezodus i svakovrsna stradanja i iskušenja. Mlada Matembe Fileli, koja odbija da govori, odrasta na tom putu i, pošto se rat okonča a ona koliko-toliko osamostali, pokušava da pronađe svoje najdraže. Ipak, u haotičnom, srušenom svetu prepunom izbegličkih logora taj zadatak nije ni malo bezazlen i lak niti lišen velikih mentalnih i emotivnih trauma.

            U „Srcima...“ Mekdonald kreće sa temelja poetičnosti i razgaljujuće začudnosti neobuzdane fantazije, kakvu nalazimo u debitantskom romanu „Bespuće“ (1988), prema širokim zahvatima u tkiva društvenih totaliteti koja će ga interesovati u novijim delima kao što su „Reka bogova“ (2004) i „Tekija“ (2010). „Srca...“ su mešavina romana o odrastanju i stasavanju i analiza večitih procesa razaranja zajednica običnih, jednostavnih ljudi zarad velikih ciljeva koji vrhuškama donose slavu i osećaj bitnosti. Na žalost, ova konstanta ljudske istorije ne briše se, osuđujući generacije predaka i potomaka na ponovljena stradanja.

            („Dnevnik“, 2014)

BLISTAVI ROMAN REKA „Reka bogova“ Ijan Mekdonald, izdavač: Paladin, Beograd 2011.

Roman „Reka bogova“ irskog pisca Ijana Mekdonalda (1960) mogao bi se primarno odrediti kao ’roman-reka’. Istini za volju, ovaj termin prevashodno se koristi u okvirima glavnotokovske književnosti ali, mada je „Reka bogova“ nominalno naučno-fantastični roman, nema razloga da ne bude primenjen i na ovo delo. Naime, „Reka...“ i sadržinski pa i formalno odgovara specifikumu pojma ’roman-reka’. Pre svega, reč je o širokom zahvatu u društveno tkivo, što podrazumeva opisivanje reprezentativnh slojeva društva (od bogatih do siromašnih), davanje potpune slike ključnih sociološko-političkih procesa koji definišu određeni period kao i praćenje promena koje će, konačno, izmeniti dotadašnje stanje. Odabir glavnih junaka umnogome je podređen čitavoj zamisli pa su i oni predstavnici bitnih grupacija koje čine predmetnu zajednicu. Konačno, da bi u potpunosti odgovorili građi koja ih čini, romani-reke su obimne knjige, bilo da stoje samostalno ili čine serijal romana; „Reka bogova“ rasprostrla se na respektabilnih 550 stranica štampanih sitnijim fontom. U klasičnom, glavnotokovskom značenju, romani-reke bave se daljom ili bližom prošlošću odnosno sadašnjošću nekog društva/države. „Reka bogova“ se, pak, bavi bliskom budućnošću - konkretno stotim rođendanom savremene Indije, koji će se desiti 15. avgusta 2047. godine (roman je originalno objavljen 2004. godine).

            U burnom razvoju naučne fantastike bilo je dela koja su se bavila ’istorijom budućnosti’ i pokušavala da sagledaju njeno nastupanje i ’lik stvari koje dolaze’. Mnoga od tih dela pretendovala su na islikavanje širokih panorama buduće društvene stvarnosti; ipak, u (pre)velikom broju ovakvih pokušaja uspeh u ostvarenju samopostavljenog zadatka bilo je vrlo promenjiv (čitaj slab) prevashodno zbog čestog insistiranja tek na jednom težišnom činiocu (koji će, navodno, promeniti budućnost u odnosu na sadašnjost u kojoj je delo stvarano) što je rezultiralo nimalo ili nedovoljno jasnim sagledavanjima procesa/odnosa koji nisu u direktnoj vezi za tim ključnim faktorom promene. Otuda slike novih vremena nisu bile široke i jasne niti konzistentno sazdane. Naravno, zadatak naučne fantastike nije da predviđa budućnost (time se bavi posebna nauka - futurologija), već je njen zadatak (kako je lucidno tvrdio Rej Bredberi) da ukazuje na moguće probleme i društvene stranputice. No, svako bavljenje budućnostima iz vizure koja nadrasta pojedinca i manje grupe, zahteva sve precizniju sliku društvene stvarnosti kao okruženja koje determiniše ponašanje. Na terenu postizanja tog balansa između pojedinačnog/grupnog i opšteg plana, autori su (pre)često posustajali. Ijan Mekdonald, pak, kao osvedočeni autor sa posebnim darom za društvene ’totale’, u „Reci bogova“ demonstrira kako se širokim zahvatima gradi mozaik jednog vremena (koje je samo njegovom voljom vreme buduće) i jednog društva koje je u priličnoj meri egzotično čitaocima iz Zapadnog sveta. Mekdonald je pozornicu nekolicine svojih dela (romana i priča) postavio u zemljama tzv Trećeg sveta (od Afrike, Brazila, Indije do Turske) što ga, takođe, izdvaja od masa autora koji su se ograničili na teritorije Severne Amerike i Evrope (i pomalo Kanade ili Južne Amerike).

            Indija koja se nalazi na pragu proslave veka postojanja nije onakva kakvom je trenutno znamo: na prostorima nekada jedinstvene države sada postoji 12 polu(ne)zavisnih državica čije rivalstvo je čas pritajeno a čas preti da eskalira u otvoreni sukob. Sveta reka Gang, Majka Indije, i dalje teče i povezuje mnogoljudnu naciju ali njene vode su sve pliće jer sezona monsuna već godinama kasni. Na žednom tlu milijadra i po ljudi tiska se i bori za opstanak, za svoje mesto pod suncem (ili, radije, u senci). Političke elite prinuđene su da kalkulišu sa narodnim gnevom kako bi ostvarile svoje interese (od kojih je opstanak na vlasti primaran); stoga se tolerišu, potpomažu i u željenom pravcu usmeravaju radikalni i fundamentalistički pokreti. Puk se kljuka beskrajnim serijskim programima u kojima su svi glumci virtuelne ličnosti. Kastinsko društveno uređenje i dalje funkcioniše, nepregledne mase su siromašne a šačica ljudi basnoslovno je bogata (i kao vrhunac svoje moći stvara genetski modifikovanu, poboljšanu decu). Nisu zaboravljene ni verske netrpeljivosti Indusa i Muslimana: taj sukob tinja i čeka pogodan trenutak da pokulja na videlo. Kriminal je takođe hijerarhijski ustrojen: sitni prestupnici potekli iz sirotinjskih četvrti potčinjeni su većima a ovi visokim krugovima ogrezlim u korupciju. Indijski potkontinent sinonim je za razvijene tehnologije, od hirurških (operacije se obavljaju putem robota kojima putem interneta komanduju najveći stručnjavi širom sveta) do stvaranja modela veštačkih inteligencija (VEI) koje su složenije od ljudske i zato zabranjene u ostatku sveta. Piratske se VEI proganjaju od posebne policije ali velike tajne laboratorije i dalje rade. Veštački entiteti u virtuelnim svetovima, svesni su svoje ugroženosti i, kao konačnu odbranu, pokušavaju da izvrše prodor u realni svet tako što će se - otelotvoriti. I dok se tajanstveni plan realizuje, tlom već koračaju, hirurško-genetskim manipulacijama, ’preuređena’ bića koja ne pripadaju ni muškom i ženskom polu, već su treći, među-pol. Na ovako postavljenoj pozornici za ispunjenjem sopstvenih sudbina kreću se predsednica države, vođa pokreta verskih fanatika, visoki političar i njegova osvetnički raspoložena supruga, elitni policajac i njegova zapostavljena žena, sitni kriminalac koji se visoko uzdigao i teško pao, ambiciozna novinarka, modifikovano biće koje žudi za samopotvrđivanjem, odmetnuti naučnik za koga se veruje da može da reši tajnu skrivenu u steni koja kruži oko Zemlje, naslednik najmoćnije firme nameran da ispuni očevu volju...

            Pisac započinje roman sa osam priča koje teku paralelno (u sklopu njih postoji niz podzapleta), prepliću se i odvajaju da bi se, u finalu knjige, uplele u nerazmrsivo klupko koje će nekima doneti smrt ili sreću, ispunjenje želja i ambicija ili potpuni slom dotadašnje života. Zaplet je višestruk, u rasponu od trilera do romanse, od brze akcije do nadahnutih teorijskih pasaža o paralenih svemirima. I prostorno-društveni okvir priča je bogat mnoštvom detalja, faktima o običajima, opisima pejzaža, gradova i naselja, tako da čitalac ima utisak da je, zbog visoke ’kompresije’ informacija, roman znatno većeg obima no što po broju strana jeste. Ipak, ova zgusnutost ne ide na uštrb dinamizma radnje, retka su takozvana ’prazna mesta u tekstu’ (u kojima se ne dešava ništa već se gomilaju objašnjenja). Rečju, znatiželjnik ima pred sobom delo koje je u svakom pogledu seriozno osmišljeno i suvereno realizovano i koje traži pažljivog i predanog konzumenta. Trud koji se uloži u čitanje ove knjige bogato je nagrađen visprenim, živim i uverljivim pogledom u jednu od mogućih budućnosti.

(2012)

GODINA OBILJA

U nominalno bogatoj ponudi prevedenih fantastičkih knjiga i dalje preovladavaju, nazovimo ih tako, ’rutinske’ ili ’instant’ knjige (koje najčešće dolaze u serijalima); i daljese pod knjigama misli na romane pa su, stoga, kraće prozne forme u potpunosti skrajnute. Međutim, pažljivi i probirljivi čitalac otkriće i poneki pripovedački biser; takve su knjige „Bespuće„ Ijana Mekdonalda (određena kao roman ali u suštini niz povezanih priča)  i „Nekronomikon“ H. Lavkrafta (istini za volju ova knjiga se pojavila krajem 2008.g. ali se njen uticaj u punoj snazi otkrio tek u prošloj godini).

„Bespuće“ Ijan Mekdonald (Paladin)

Britanac Ijan Mekdonald (1960) u svojim pričama i romanima prepliće elemente SF-a, žanrovskog horora, mračne fantastikei glavnog književnog toka, uspevajući da izgradi stil za koji kritičari kažu da je od propasti ’spasao’ naučnu fantastiku. Njegov roman-prvenac „Bespuće“ (iz 1988. g.) ključni je dokaz za pomenutu tvrdnju; u nizu ulančanih priča o stvaranju, razvoju i propasti naselja Bespuća izgubljenog u marsovskoj pustinji, čitaoci lako prepoznaju paralelu sa znamenitim Makondom iz Markesovih „Sto godina samoće“. Od prve stranice autor otvara začudni svet dvostruke fantastike: prva je ona standardno naučnofantastična (druga planeta, tehnologija daleke budućnosti koja određuje/modifikuje ljude i njihove grupne interakcije), a druga je primarna, mitska. Da je povest ostala u okvirima žanra bila bi još jedna od bezbroj istorija kolonizacije drugih planeta, sukoba birokratizovanih centara moći i obespravljenih pojedinaca koje, usto, razdiru pohlepa i pohota, prevare, dobročinstva i sumanute ideje; česta pojava bizarnih likova morala bi biti objašnjena piščevom ekstravagancijom jer više od toga ne bi dozvolio racionalni žanrovski koncept sagledavanja stvarnosti. Poneki pomak ka neodređenosti bio bi dozvoljen u ime tzv. stila – tu je mogućnost obilato koristio Bredberi a „Bespuće“ je svakao omaž i njegovim „Marsovskim hronikama“ – ali dalje od toga za jedno SF delo ne bi bilo dozvoljeno i preporučljivo. Da bi izgradio svet Bespuća, Mekdonald je morao da nadogradi/prilagodi/ izmeni racionalistički princip mitotvornim. Narastanje mitske dimenzije omogućilo je izbegavanje preteranog objašnjavanja koje je prekriveno arhetipskom koprenom. Zato nema nikakvog opravdanja za talenat skitnice da popravi sve mehaničke kvarove ili za gitaristu koji izaziva kišu a traganje za drugim vremenima i dimenzijama (i gubljenje u njima) podrazumeva se, jednako kao i gajenje dece u teglama ili proročanski značaj tapiserije-slikovne knjige; čak je i obezljuđena sila kompanija uklopljena u ovu sliku, ogrnuta paklenim plamenovima i smradom, dok nasuprot njoj stoje bogovi sa dosta ljudskog u sebi. Magijski doživljaj sveta, dakle, unosi u racionalno sile koje se ne daju objasniti, a ovakav amalgam dozvoljava da se odnosi, postupci i karakteri pojedinaca i grupa sagledaju u ravni simbola, te da se u njima vide dublji principi egzistencije. Zavodljiva lakoća pripovedanja nadograđena je preciznim radom na detaljima, u načinu pripovedanja i samom jeziku, njegovoj melodici, što donosi neočekivane vizure opisa, mnoštva nabrajanja, imena sa značenjima (Pandemonijum, Rajska dolina, Mudrost – prestonica sveta...) i dodatno razgaljuje čitaoca.  Žestoko opisanom svetu odgovaraju i junaci, priče, žene, muškarci, deca i starci, koji, kao strastveni korisnici sopstvenog života, vođeni instinktima, kreću u potragu za ispunjenjem egzistencijalne svrhe - hedonizma, revolucijskog poleta, naučničke posvećenosti, religijskog iskušenja.
      „Bespuće“ je čistokrvno remek-delo savremene književnosti, čudesna povest jarkih boja od koje zastaje dah. Magijski realizam ovog romana čini se kao prirodni nastavak hispano uzora jer, ako negde postoji mesto za novi Makondo – grad čudesa, onda je to svakako u svemiru
  

„Nekronomikon“ Hauard Lavkraft (Everest media)
Vreme masovnih komunikacija krunisano svetskom internet mrežom darovalo je nikada do sada postojeću dostupnost informacija iz svih segmenata ljudske civilizacije. To potencijalno bogatstvo aktuelizovalo je problem (ne)sposobnosti odabiranja pravih sadržaja. Knjiga „Nekronomikon“ dokaz je tvrdnje o nemogućnosti zamene autoritativnog, stručnog i temeljnog pristupa određenoj temi. Bez obzira što su sva dela H. F. Lavkrafta (1890-1937) preko interneta lako dostupna u originalu, odnosno što o njemu postoji bezbroj ’veb stranica’, kao i što je nekoliko domaćih izdavača štampalo manje-više uspele izbore iz njegovog opusa, tek je „Nekronomikon“, prevashodno zahvaljujući znalačkom radu priređivača, magistra Dejana Ognjanovića, otkrio domaćoj javnosti delo autora koga smatraju ocem (ili barem jednim od najvećih otaca) savremenog horora. Doda li se rečenom izvanredna oprema i štampa knjige, kakva odavno nije viđena na ovim prostorima, očito je da se za ovdašnju kulturu pojavilo ’ultimativno’ izdanje Lavkraftovih priča (dva njegova romana ostala su izvan ove knjige), koje će nadalje biti nezaobilazno kako za čitaoce tako i za teoretičare.
    Ognjanović pažljivo i precizno predstavlja Lavkraftov opus, njegove ideje i, konačno, recepciju njegovog dela koja je od ukletog, za života nesvaćenog, stvorila kultnog pisca. Centralni deo knjige čine Lavkraftove priče i novele, od najranijih (1917-1923), iz perioda kada je ovladavao žanrovskom ikonografijom, do centralnog perioda (1923-1937), u kome je stvaran „Mit o Ktuluu“ (termin koji su naknadno smislili izdavači a koji sam Lavkraft nije koristio), u kome je u nizu priča osmislio svet kojim vladaju nepojmljivo moćni, oholi i surovi bogovi iz svemira, koji su već eonima u hibernaciji iz koje trebaju da ih probude ljudi-sledbenici kulta; ljudi su, kao i niži demoni, sasvim nebitna, potrošna bića. Istina o bogovima i njihovim dolasku skrivena je u ruševina misterioznih gradova zatrpanih pustinjskim peskom, glečerima ili potopljenih na dno okeana; istina je ispisana i u mitskoj, misterioznoj knjizi „Nekronomikon“, koja je kroz istoriju čovečanstva neprestano proganjana i paljena ali koja uvek iznova iskrsava na svetlo dana i nalazi čitaoce (uprkos opasnosti da će poludeti od nje ili da će ih prožderati demoni). Lavkraft je govorio, posebno u kapitalnom eseju „Natprirodna strava u književnosti“, o strahu kao najsnažnijoj čovekovoj emocija, a najveći i najdublji je strah od ’natprirodnih sila’. Sve njegove priče počivaju na toj tezi - susretu ljudi sa nemerljivim užasom (daljina, dubina, protok vremena, fantastičnih bića) pred kojim je čovek trun bez snage, prepušten milosti i nemilosti sila koje jedva može da nasluti. Junaci priča najčešće su bez mnogo životne snage, umesto jasnih odluka i delanja njih muče dileme i sumnje, kolebanja koja vode u odvajanje od sveta, potonuće u melanholiju, samosažaljenje, apatiju. Kod Lavkrafta nema brzih akcija; težište priča je na teškoj atmosferi predosećanja i narastajućeg beznađa koje grade duge, spore i kitnjaste rečenice sa malo dijaloga. Već u vreme kada je stvarao pisac se služio starinskim stilom koji su poznavali pisci ranijih epoha; ta namerna anahronost koju je on pretvorio u prepoznatljivi manir, dodatno je potcrtavala uverljivost priče (a to nastavlja i danas, tražeći od čitalac svesni angažman i napor). Insistiranje na pridevima ’čudno’, užasno’, ’neverovatno’ i slično dobija danas (u vremenima posle postmodernizma) posebno provokativno značenje jer nosi i dozu distanciranosti (iako je autor nije želeo) od žanrovskih šema i obrazaca. Rečju, „Nekronomikon“ je nezaobilazna knjiga za svakog ljubitelja literarnog horora/mračne fantastike, baš kao što je Lavkraft jedan od utemeljitelja i ključnih figura ovog žanra.