Novi film Džejmsa Kamerona „Avatar“ lansiran u vreme pred Božičnog ’zagrevanja’ Zapadnog sveta, ne prestaje da zarađuje milione i izaziva polemike zainteresovanje javnosti, kako laičke, tako fanovske i tzv. stručne. Sve u vezi sa filmom je u superlativima, što i priliči režiseru koji pravi samo skupe („Alien 2“, „Terminator 2“, „Ambis“) i najskuplje blok-bastere („Titanik“); ovog puta budžet je oko pola milijarde dolara, što za pripremu i snimanje što za besomučnu reklamnu kampanju a upotrebljena je najnovija tenologija sa stvaranje filmskih slika i njihovu 3D reprodukciju. Odgovor na izazov ovako ekskluzivne video žvake sasvim je adekvatan i horde gledalaca cupkaju na vratima belosvetskih bioskopa i daju svoj prilog povraćaju uloženih para i gomilanju profita. Uz osnovni proizvod - film, ide sve što je potrebno da se publika ’navuče’ na „Avatara“, od postera i reklamnih materijala do svakodnevnih sitnica (majica, bedževa i sl.); nisu zaboravljeni ni fanovski sajtovi odnosno bezbrojni forumi koji hvale ili kude ovo (remek?) delo, u rasponu od običnih ’pljuvačina’ do traganja za skrivenim porukama i zaverama, ali ga svakako preporučuju za gledanje. Rečju, „Avatar“ je film trenutka i nikoga ne ostavlja ravnodušnim (što je više zasluga reklamne kampanje). A šta se, u stvari, krije iza sve te gužve? Jednostavan i kratak odgovor je: od svega po malo, što je pravi recept za, nazovimo ga tako, ambiciozni uspeh dakle uspeh koji nije u rangu instantnih smejurija po receptu ’upotrebi-baci’ (kakva je ekranizacija vampirskog bestselera „Sumrak“ Stefani Majer koji otvoreno vređa inteligenciju gledalaca); „Avatar“ nije samo slatka žvaka za oči, on ima još par ’slojeva’ koji nisu preterano inventivni ali prodaju gledaocu iluziju da je video i nešto vrlo ’celomudreno’.
Scenario je kombinacija naučno fantastičnih standarda - ’masnog’, gotovo bezobraznog parafraziranja kratkog romana „Svet se kaže šuma“ (1976) Ursule Le Gvin (sa sve šumom i njenim stanovnicima kao zatvorenim planetarnim sistemom koji agresivni ljudi pokušavaju da pokore), inih dela o vanzemaljskim eko-sistemima koje ljudi remete do samog koncepta avatara koji je 1997. Džo Haldeman opisao u romanu „Večiti mir“ (u kome Amerikanci ’daljinski’ ratuju na prostorima Južne Amerike preko vođenih robota); naravno, bilo je još romana/priča koje su se poigravale idejom avatara kao ’lutke na (mentalnom) koncu’. Zaplet i rasplet ostaju dosledni u praćenju izlizanih šablona, od bezazlenih domorodaca, zlih i dobrih ljudi do neminovnog obračuna. Uronjenost u Prirodu domorodaca, Na’vija, kontrapunktirana je imperijalističkom principu ’uzimaj-troši-uzimaj’ i delimično je bazirana na antropološkim izučavanja primitivnih zajednica ali i romantičnim filosofskim idejama o ’plemenitom divljaku’ (opovrgnutim arheološkim nalazima koji govore da su i praistorijski ljudi međusobno ratovali). Nekadašnja subverzivnost ideje (naročito tokom 1960-tih) da je kapitalistička grabež, ruku-pod-ruku sa prirodnim zlom u Čoveku, problem koji će ugroziti zemaljsku i kosmičku budućnost Čovečanstva, u međuvremenu je postala opšte mesto koje nikoga ne potresa jer kapitalizam više nema političkog oponenta u socijalizmu pa se slobodno i bahato šepuri govoreći ’jeste, ja sam i najbolji i najgori ali šta mi možete?’. Pored ove kvazi Istine stoji i ona da će Zle momke pobediti samo Dobri momci; ’divljaci’, dakle, nemaju šanse osim ako im ne pomognu pripadnici one vrste koja ih i uništava. Samo Ljudi mogu uništiti Ljude - ako ovo nije nadobudni antropošovinizam onda ne znamo šta je. Jer, Ljudi su toliko superiorni da im niko drugi nije ni do kolena; Ljudi su unikatna mešavina Dobra i Zla kakve nigde u Univerzumu nema!
Na krnji scenaristički ram namontirane su prelepe slike od kojih zastaje dah. Kameron je dostojni nastavljač Melijesovih trik-ludorija koje su fascinacije pokretnim slikama digle u visine bajkovitog. Reditelj i njegov tim ponovo su ’arčili’ iskustva vizuelnih medija pa će gledalac prepoznati šume iz starog Rejmondovog Flaša Gordona, Mebijusove lebdeće planine i džombaste leteće mašine, bizarni kolorit na tragu Korbenovih stripova o Denu, jahače zmajeva iz Segljeresovog stripa „Najamnik“ ili romana En Makafri o ’Zmajevima Perna’. Kameron će citirati i samog sebe iz ranijih filmova, posebno kada je u pitanju egzoskelet-mašina-utovarivač-ratnik - o istoj je pisao Stanislav Lem u romanu „Fijasko“ davne 1986.g. Domoroci su prijatno plavi i humanoidni kako bi bili i drugačiji a ipak ’bliski’ gledaocima; oči su im (kao i kod I-Ti-ja) dovoljno ljudske da ’uhvate’ pažnju i naklonost. Humanoidnost je, naravno, u funkciji priče jer podrazumeva i polnost paralelnu ljudskoj pa film može igrati na suparništvo, sentimenalnost, zaljubljivanje, seks (praktično Zemljanin i Pandorijanka su to obavili, makar i preko posrednika, ali to su uradili i junaci priče i romana „Ljubavnici“ Filipa Hoze Farmera davne 1952.g.). Drugačiji oblik vanzemaljaca mogao bi da nosi i drugačiju seksualnost ili da je nema a kako to objasniti gledaocu-laiku? Uostalom, dvopolni heteroseks ’jedan na jednu’ je najlepši jer tako rade ljudi, zar ne? Konačno, to što su Na’vi plavi ne uspeva da sakrije činjenicu da su oni u suštini - crvenokošci, a svi znaju kako su divlji Indijanci istrebljeni od civilizovanih belaca koji su gradili najbolju državu na svetu.
Nabrajanje lepota i pogrešaka u „Avataru“ poprilično bi potrajalo. Nesporno je da on nudi raskošnu galeriju slika a da mu je priča na klimavim nogama (ma koliko na prvi pogled delovala ’zaozbiljno’). Ali, znajući kakav je prosečni nivo obične ’raje’ koja ide u bioskop i puni blagajne, Kameron se nije trudio da bude pametan (kome to uopšte treba i ko bi to zapazio?). I, kako sada stoje stvari, uspeo je u svom naumu da zgrne pare i potvrdi da je najisplativiji autor Holivuda. Misija ’Zabave iznad svega’, dakle, izvršena je.
Scenario je kombinacija naučno fantastičnih standarda - ’masnog’, gotovo bezobraznog parafraziranja kratkog romana „Svet se kaže šuma“ (1976) Ursule Le Gvin (sa sve šumom i njenim stanovnicima kao zatvorenim planetarnim sistemom koji agresivni ljudi pokušavaju da pokore), inih dela o vanzemaljskim eko-sistemima koje ljudi remete do samog koncepta avatara koji je 1997. Džo Haldeman opisao u romanu „Večiti mir“ (u kome Amerikanci ’daljinski’ ratuju na prostorima Južne Amerike preko vođenih robota); naravno, bilo je još romana/priča koje su se poigravale idejom avatara kao ’lutke na (mentalnom) koncu’. Zaplet i rasplet ostaju dosledni u praćenju izlizanih šablona, od bezazlenih domorodaca, zlih i dobrih ljudi do neminovnog obračuna. Uronjenost u Prirodu domorodaca, Na’vija, kontrapunktirana je imperijalističkom principu ’uzimaj-troši-uzimaj’ i delimično je bazirana na antropološkim izučavanja primitivnih zajednica ali i romantičnim filosofskim idejama o ’plemenitom divljaku’ (opovrgnutim arheološkim nalazima koji govore da su i praistorijski ljudi međusobno ratovali). Nekadašnja subverzivnost ideje (naročito tokom 1960-tih) da je kapitalistička grabež, ruku-pod-ruku sa prirodnim zlom u Čoveku, problem koji će ugroziti zemaljsku i kosmičku budućnost Čovečanstva, u međuvremenu je postala opšte mesto koje nikoga ne potresa jer kapitalizam više nema političkog oponenta u socijalizmu pa se slobodno i bahato šepuri govoreći ’jeste, ja sam i najbolji i najgori ali šta mi možete?’. Pored ove kvazi Istine stoji i ona da će Zle momke pobediti samo Dobri momci; ’divljaci’, dakle, nemaju šanse osim ako im ne pomognu pripadnici one vrste koja ih i uništava. Samo Ljudi mogu uništiti Ljude - ako ovo nije nadobudni antropošovinizam onda ne znamo šta je. Jer, Ljudi su toliko superiorni da im niko drugi nije ni do kolena; Ljudi su unikatna mešavina Dobra i Zla kakve nigde u Univerzumu nema!
Na krnji scenaristički ram namontirane su prelepe slike od kojih zastaje dah. Kameron je dostojni nastavljač Melijesovih trik-ludorija koje su fascinacije pokretnim slikama digle u visine bajkovitog. Reditelj i njegov tim ponovo su ’arčili’ iskustva vizuelnih medija pa će gledalac prepoznati šume iz starog Rejmondovog Flaša Gordona, Mebijusove lebdeće planine i džombaste leteće mašine, bizarni kolorit na tragu Korbenovih stripova o Denu, jahače zmajeva iz Segljeresovog stripa „Najamnik“ ili romana En Makafri o ’Zmajevima Perna’. Kameron će citirati i samog sebe iz ranijih filmova, posebno kada je u pitanju egzoskelet-mašina-utovarivač-ratnik - o istoj je pisao Stanislav Lem u romanu „Fijasko“ davne 1986.g. Domoroci su prijatno plavi i humanoidni kako bi bili i drugačiji a ipak ’bliski’ gledaocima; oči su im (kao i kod I-Ti-ja) dovoljno ljudske da ’uhvate’ pažnju i naklonost. Humanoidnost je, naravno, u funkciji priče jer podrazumeva i polnost paralelnu ljudskoj pa film može igrati na suparništvo, sentimenalnost, zaljubljivanje, seks (praktično Zemljanin i Pandorijanka su to obavili, makar i preko posrednika, ali to su uradili i junaci priče i romana „Ljubavnici“ Filipa Hoze Farmera davne 1952.g.). Drugačiji oblik vanzemaljaca mogao bi da nosi i drugačiju seksualnost ili da je nema a kako to objasniti gledaocu-laiku? Uostalom, dvopolni heteroseks ’jedan na jednu’ je najlepši jer tako rade ljudi, zar ne? Konačno, to što su Na’vi plavi ne uspeva da sakrije činjenicu da su oni u suštini - crvenokošci, a svi znaju kako su divlji Indijanci istrebljeni od civilizovanih belaca koji su gradili najbolju državu na svetu.
Nabrajanje lepota i pogrešaka u „Avataru“ poprilično bi potrajalo. Nesporno je da on nudi raskošnu galeriju slika a da mu je priča na klimavim nogama (ma koliko na prvi pogled delovala ’zaozbiljno’). Ali, znajući kakav je prosečni nivo obične ’raje’ koja ide u bioskop i puni blagajne, Kameron se nije trudio da bude pametan (kome to uopšte treba i ko bi to zapazio?). I, kako sada stoje stvari, uspeo je u svom naumu da zgrne pare i potvrdi da je najisplativiji autor Holivuda. Misija ’Zabave iznad svega’, dakle, izvršena je.
0 komentara:
Постави коментар