Tekući filmski hit „Šerlok Holms“ u režiji Gaja Ričija vratio je u žižu interesovanja legendarnog heroja iz priča ser Artura Konana Dojla (1859-1930). Ekscentrik, pametan i sujetan, sklon porocima i meditaciji, racionalni naučnik ali i fizički delatan, sklon dubokim depresijama i maničnoj aktivnosti, sada je shvatanjima, ponašanjem i oblačenjem prilagođen širokoj publici XXI veka. Ostali likovi prate Holmsa i manje-više su ’osavremenjeni’ a sve u cilju da konačni proizvod zadobije pažnju, odskoči na vrhove lista gledanosti i donese profit svojim tvorcima i investitorima. Provereni i ortodoksni obožavaoci i poštovaoci Holmsa i njegovog tvorca poprilično su nezadovoljni rezultatom koji se vrti u bioskopima širom sveta; na brojnim internet forumima i tribinama ređaju se podugački spiskovi grešaka koje su scenaristi i filmadžije napravili, pa se čak govori o ’izdaji duha Dojla i Holmsa’. Običan svet voljan da se, u bioskopskom mraku, zabavi nema nikakve probleme sa usklađivanjem novog sa starim likom detektiva što se, naravno, odražava na gledanost i isplativost filma.
Kako bilo da bilo, odnosno bez obzira da li vam smeta što Holms ne nosi prepoznatljivu kapu i mantil, što kad zatreba ne izgovara slavno ’Elementarno, Votsone, elementarno’, niti teatralno koristi svoju lupu (ali ima pristojan lopovski alat), ono u čemu se gotovo svi slažu jeste da je London s kraja Viktorijanske ere sjajno dočaran (godina dešavanja filma lako se može odrediti imajući u vidu da slavni Tauer most nije izgrađen pa su dakle u pitanju godine između 1886-1894, najverovatnije 1890). Na jednom od foruma, međutim, izgovorena je oštra primedba – da je London previše vedar, bez legendarne magle i sveprisutnih oblaka punih ugljene gareži i prašine (tada su se svi grejali na ugalj). Mada se može činiti da je u pitanju lakonska primedba njena ’težina’ se ne može ceniti samo na osnovu istorijskih fakata. Jer, London iz priča o Šerloku Holmsu tek je delimično u vezi sa istorijskim Londonom ali ga i nadrasta postajući kategorija za sebe. U potvrdu ove teze dovoljno je pogledati umetnička dela koja se bave delom stvarnim a delom izmaštanim viktorijanskim Londonom (viktorijanska era, nazvana po kraljici Viktoriji traje koliko i njena vladavina, od 1837. do 1901.). Na početku niza svakako je roman „Oliver Tvist“ Čarlsa Dikensa (serijalizovan od 1837-1839), u kome su izmešani sjaj i beda, poštenje i zločin, fakti i fikcija. Dikens je činjenice koje je nalazio u novinama (kriminalci Bil Sajks i Fejgin su stvarne ličnosti, baš kao i bande malih džeparoša i secikesa) odnosno u tzv ’urbanim legendama’ o izgubljenoj deci bogataša (ove priče protežu se od antičkih vremena sve do danas), ubedljivo i sugestivno izmešao u priču upečatljivih prizora. Režiser Kerol Rid je, pažljivo sledeći roman, 1968. godine snimio remek-delo „Oliver!“ u kome igraju sjajni glumci na čelu sa maestralnim Ronom Mudijem kao arhetipskim Fejginom. Rame uz rame sa ’živim’ pojavama ’glumio’ je i London, sa luksuznim četvrtima, uštogljenim batlerima i kočijašima, širokim trgovima, sumnjivim krčmama na obalama Temze, smrdljivim kanalima i lavirintima ruševnih zgrada do kojih vode klimave drvene stepenice i blatnjavi prolazi. Bez Londona priča o malom Oliveru bila bi preslatka melodrama koja se lako zaboravlja. I ostali filmovi o sirotom Tvistu sledili su Dikensa i Rida u predstavljanju Londona. I nekoliki filmovi i TV serije o Šerloku pratili su ove standarde, obzirom da je detektiv imao prijatelje među polusvetom, šunjao se kako elitnim četvrtima tako i među sirotinskim straćarama.
U literarnim vodama možda najupečatljiviji nastavljač dikensovskog lica Londona je Tim Pauers u romanu „Anubisova vrata“ iz 1983.g. Junak ovog dela vraća se vremeplovom u London 19. veka i sreće svu silu mračnih i egzotičnih tipova da bi, u jednom trenutku, posle brojnih peripetija, ostao bez mogućnosti da se vrati u sadašnjost; u trenu potpune izgubljenosti, šetajući bučnim i pretpanim ulicama, on začuje kako neko zvižduće melodiju „Yesterday“ Lenona i Makartija. Mračan i opasan je i London u romanu „Ano Drakula“ (1992) Kima Njumena. Priča započinje pojavom Drakule u Londonu i njegovom ženidbom sa kraljicom Engleske što će izazvati širenje vampirizma ali i rađanje pokreta otpora; u izmenjenom kontekstu i nedela Džeka Trboseka nisu ono što su nekada bila (on ubija prostitutke vampiruše) a kroz knjigu prolaze Brem Stoker i sam Šerlok Holms. Njumenova vizija vampirske viktorijanske ere vanredno je intrigantna i uzbudljiva. Po intenzitetu joj se približava (mada je ne dostiže) vizija Londona iz romana „Noć Morloka“ (1979) K. V. Džetera. U pitanju je svojevrsni nastavak H. Dž. Velsovog „Vremeplova“; naime, umesto putnika kroz vreme iz budućnosti se vraćaju njegovi-naši daleki potomci Morloci kojima je London bogato lovište. Vels možda nije mogao da smisli ovakav zaplet ali je u romanu „Rat svetova“ (1898) opisao kako će Marsovci spaliti i razrušiti London a jedan od njih će se popeti na Big Ben da vikne ono legendarno „Ulaaaa!“.
Čitaoce/gledaoce koji ne mare previše za fantastiku viktorijanski London čeka u strip serijalu scenariste Alana Mura „Iz pakla“ (1993) odnosno u istoimenom filmu; akcenat priče je na otkrivanju tajanstvenih ubistava koja su pripisana Džeku Trboseku a iza kojih se krije važna ličnost iz kraljevske kuće; u sve događaje mešaju se i tajne organizacije i sekte. Viktorijanski London igra jednu od bitnih uloga i u romanu „Drud“ (2009) Dena Simonsa; junaci ovog obimnog romana su i pisci Čarls Dikens i Vilki Kolins iza čijeg prijateljstva se krije mračna i fantastična tajna.
Kako se može videti, lice viktorijanskog Londona dvostruko je: istorijsko i fantastično. London je više od zbira velelepnih zgrada, čatrlji, magle i dima, reke, bogataša i bednika, ubica i detektiva - svaka od stvarnih kota ima svoje umetničke-imaginarne parnjake koji ih nadrastaju. Ponekad je vrlo teško razaznati šta je stvarno a šta imaginarno, mada, na kraju kajeva - da li je to uopšte važno ako je priča dobra i zanimljiva?
Kako bilo da bilo, odnosno bez obzira da li vam smeta što Holms ne nosi prepoznatljivu kapu i mantil, što kad zatreba ne izgovara slavno ’Elementarno, Votsone, elementarno’, niti teatralno koristi svoju lupu (ali ima pristojan lopovski alat), ono u čemu se gotovo svi slažu jeste da je London s kraja Viktorijanske ere sjajno dočaran (godina dešavanja filma lako se može odrediti imajući u vidu da slavni Tauer most nije izgrađen pa su dakle u pitanju godine između 1886-1894, najverovatnije 1890). Na jednom od foruma, međutim, izgovorena je oštra primedba – da je London previše vedar, bez legendarne magle i sveprisutnih oblaka punih ugljene gareži i prašine (tada su se svi grejali na ugalj). Mada se može činiti da je u pitanju lakonska primedba njena ’težina’ se ne može ceniti samo na osnovu istorijskih fakata. Jer, London iz priča o Šerloku Holmsu tek je delimično u vezi sa istorijskim Londonom ali ga i nadrasta postajući kategorija za sebe. U potvrdu ove teze dovoljno je pogledati umetnička dela koja se bave delom stvarnim a delom izmaštanim viktorijanskim Londonom (viktorijanska era, nazvana po kraljici Viktoriji traje koliko i njena vladavina, od 1837. do 1901.). Na početku niza svakako je roman „Oliver Tvist“ Čarlsa Dikensa (serijalizovan od 1837-1839), u kome su izmešani sjaj i beda, poštenje i zločin, fakti i fikcija. Dikens je činjenice koje je nalazio u novinama (kriminalci Bil Sajks i Fejgin su stvarne ličnosti, baš kao i bande malih džeparoša i secikesa) odnosno u tzv ’urbanim legendama’ o izgubljenoj deci bogataša (ove priče protežu se od antičkih vremena sve do danas), ubedljivo i sugestivno izmešao u priču upečatljivih prizora. Režiser Kerol Rid je, pažljivo sledeći roman, 1968. godine snimio remek-delo „Oliver!“ u kome igraju sjajni glumci na čelu sa maestralnim Ronom Mudijem kao arhetipskim Fejginom. Rame uz rame sa ’živim’ pojavama ’glumio’ je i London, sa luksuznim četvrtima, uštogljenim batlerima i kočijašima, širokim trgovima, sumnjivim krčmama na obalama Temze, smrdljivim kanalima i lavirintima ruševnih zgrada do kojih vode klimave drvene stepenice i blatnjavi prolazi. Bez Londona priča o malom Oliveru bila bi preslatka melodrama koja se lako zaboravlja. I ostali filmovi o sirotom Tvistu sledili su Dikensa i Rida u predstavljanju Londona. I nekoliki filmovi i TV serije o Šerloku pratili su ove standarde, obzirom da je detektiv imao prijatelje među polusvetom, šunjao se kako elitnim četvrtima tako i među sirotinskim straćarama.
U literarnim vodama možda najupečatljiviji nastavljač dikensovskog lica Londona je Tim Pauers u romanu „Anubisova vrata“ iz 1983.g. Junak ovog dela vraća se vremeplovom u London 19. veka i sreće svu silu mračnih i egzotičnih tipova da bi, u jednom trenutku, posle brojnih peripetija, ostao bez mogućnosti da se vrati u sadašnjost; u trenu potpune izgubljenosti, šetajući bučnim i pretpanim ulicama, on začuje kako neko zvižduće melodiju „Yesterday“ Lenona i Makartija. Mračan i opasan je i London u romanu „Ano Drakula“ (1992) Kima Njumena. Priča započinje pojavom Drakule u Londonu i njegovom ženidbom sa kraljicom Engleske što će izazvati širenje vampirizma ali i rađanje pokreta otpora; u izmenjenom kontekstu i nedela Džeka Trboseka nisu ono što su nekada bila (on ubija prostitutke vampiruše) a kroz knjigu prolaze Brem Stoker i sam Šerlok Holms. Njumenova vizija vampirske viktorijanske ere vanredno je intrigantna i uzbudljiva. Po intenzitetu joj se približava (mada je ne dostiže) vizija Londona iz romana „Noć Morloka“ (1979) K. V. Džetera. U pitanju je svojevrsni nastavak H. Dž. Velsovog „Vremeplova“; naime, umesto putnika kroz vreme iz budućnosti se vraćaju njegovi-naši daleki potomci Morloci kojima je London bogato lovište. Vels možda nije mogao da smisli ovakav zaplet ali je u romanu „Rat svetova“ (1898) opisao kako će Marsovci spaliti i razrušiti London a jedan od njih će se popeti na Big Ben da vikne ono legendarno „Ulaaaa!“.
Čitaoce/gledaoce koji ne mare previše za fantastiku viktorijanski London čeka u strip serijalu scenariste Alana Mura „Iz pakla“ (1993) odnosno u istoimenom filmu; akcenat priče je na otkrivanju tajanstvenih ubistava koja su pripisana Džeku Trboseku a iza kojih se krije važna ličnost iz kraljevske kuće; u sve događaje mešaju se i tajne organizacije i sekte. Viktorijanski London igra jednu od bitnih uloga i u romanu „Drud“ (2009) Dena Simonsa; junaci ovog obimnog romana su i pisci Čarls Dikens i Vilki Kolins iza čijeg prijateljstva se krije mračna i fantastična tajna.
Kako se može videti, lice viktorijanskog Londona dvostruko je: istorijsko i fantastično. London je više od zbira velelepnih zgrada, čatrlji, magle i dima, reke, bogataša i bednika, ubica i detektiva - svaka od stvarnih kota ima svoje umetničke-imaginarne parnjake koji ih nadrastaju. Ponekad je vrlo teško razaznati šta je stvarno a šta imaginarno, mada, na kraju kajeva - da li je to uopšte važno ako je priča dobra i zanimljiva?
0 komentara:
Постави коментар