ODRASTANJE POD OKRILJEM CRNE MAGIJE ili TAKO DALEKO OD “AMERIČKOG SNA” – Prikaz romana “Đavolski dobar bluz” Ivana Nešića; izdavač Laguna 2022.

            Ivan Nešić (1964) spada među zapažene žanrovske prozaiste srednje generacije čiji su  literarni koreni i temelji prvenstveno u hororu. Do sada je objavio zbirke priča “Rigor Mortis” (1997) i “Jedan na jedan” (2009) i romane “Pod imelom” (2019) te, u koautorstvu sa Goranom Skrobonjom, roman “Firentinski dublet” u dve knjige “Sfumato” (2020) i “Kjaroskuro” (2021). Dobitnik je nekoliko nagrada za žanrovsku prozu a zastupljen je i u brojnim antologijama.

            U romanu “Đavolski dobar bluz” (Laguna, 2022) Nešić pripoveda o Džimiju Diksonu, tamnoputom, telesno hendikepiranom tinejdžeru koji ima probleme uklapanja u srednjoškolsku sredinu u kojoj je izložen teroru grupe nasilnika na čelu sa momkom pod nadimku Kameni. Dikson živi u jeftinom, socijalnom stanu koji je pripadao propaloj pilani, sa samohranom majkom koja mora da radi dva posla kako bi opstali. Usamljenog i neprilagođenog dečaka prihvataju i pomažu, (osim profesora istorije) neobična komšinica Bibop Mama, koja u svom stanu na džuboksu iznova i iznova vrti samo jednu singl ploču, i stari poslužitelj Džerom koji svira bluz i podučava dečaka kako se “kroti šestopreg”. Godine u kojima se pripovest dešava su polovina 1980-tih na dubokom američkom Jugu u kome je rasna segregacija i dalje itekako živa i - funkcioniše. Ipak, trpeći nasilje, trudeći se da nauči da svira, upoznajući čudne ljude i slušajući Bibop Mamine jezovite priče iz istorije pop muzike, Džimi, na pragu odrastanja, nekako krpi kraj s krajem sve dok u grad ne dođe predstava izvesnog Iluzioniste što će uznemiriti Bibop Mamu. Pojava tajanstvenog stranca nadljudskih moći koji donosi darove i obećanja te bizarna smrt starog bluzera uvod su u konačni obračun u sukobu Dobra i Zla koji traje decenijama i u kome Džimi ima krucijalnu ulogu… Važna pripovedna linija romana je vezana za legendu o Robertu Džonsonu, tvorcu bluza iz Delte (reke Misisipi), koji je za života snimio 29 pesama (toliko poglavlja ima roman) a za čiju sjajnu sviračku tehniku je objašnjenje nađeno u njegovoj nagodbi sa đavolom, sklopljenoj na raskršću puteva. Džonsonova izuzetna gitara u posedu je starog Džeroma i nasleđuje je Džim koji će otkriti da ona sadrži nepoznatu Džonsonovu pesmu kojom je on hteo da se suprotstavi đavolu ali ga je smrt pretekla.

            Nešić je intrigu ispleo oko niza repernih tačaka iz istorije bluza i početaka rok muzike (pre svih turneje  “Zimska plesna zabava” tokom koje su u padu aviona poginuli Badi Holi, Big Boper i Riči Valens, svi nosioci nadolazećeg rok’en’rol talasa) na koju je nadovezao ikonografiju filmskog horor žanra, od Romerovih zombija do opskurnog hibrida Hičkokovih Ptica i Ridli Skotovog Osmog putnika odnosno brojnih filmova i knjiga o jadima američkih srednjoškolaca ili predstavama mračnih mađioničara. Zaplet je potopljen u bogato oslikanu atmosferu rasne netrpeljivosti i socijalne bede tako daleke od “američkog sna”. U prelomnom trenutku na scenu stupa i istinski opozit mitu o potrošačkom raju – tajanstveni vudu obredi i magija crnačke populacije kojoj su koreni u vremenima pre nego što su kao robovi dovedeni u “Novi svet”. Ta će se sila suprotstaviti Zlu u svim njegovim zapadnjačko-hrišćanskim oblicima demonstrirajući vitalnost učenja i prakse koji potiču iz same kolevke ljudske vrste i koje zapadna civilizacija nije stigla da isprlja i opogani (kao što je to učinila sa prisvajanjem i vulgarizovanjem zombija njihovim izmeštanjem iz haićansko-karipske postojbine u betonske džungle imperijalno-kolonijalnog kapitalizma).

            Nešićevo pripovadanje je dinamično, uz pažljivo razvijane tenzije u nizu epizoda bogatih detaljima koji grade mozaik slike razastrte na gotovo pet decenija XX veka u kojima su se desili velike promene u svakodnevnom životu ali je suština međuljudskih odnosa ostala nedirnuta, baš kao što se ništa nije promenilo ni u večnom nadmetanju Dobra i Zla, dva principa na kojima počiva svet ljudi na ovoj planeti.

            Zaključimo da je “Đavolski dobar bluz” nesporno uspešna literarna avantura, koja baštini žanrovska iskustva i obrasce ali ih i nadrasta, nudeći znatiželjnim čitaocima uzbudljivu priču sa osvrtima na neke od bitnih dilemama koje nose izazovi odrastanja, fizičkog i mentalno-spekulativnog, izazovi ambicija i određivanja sopstvenog mesta u sopstvenom životu i svetu u kome on postoji i opstaje.

            (“Dnevnik”, 2022.) 

ISKORACI U NOVE LITERARNE HORIZONTE – Povodom romana „Firentinski dublet“ Skrobonje i Nešića i „Paganin“ Kneževića

 

U mnoštvu dela koja čine savremeni literarni trenutak odnosno tekuću književnu produkciju i scenu nije lako – a ponekad ni uopšte – razabrati, među šarolikim novitetima, istinske zametke književnih tendencija, pokreta ili (samo) moda; tek kada se neki manir ili pokret iskristališe u prepoznatljiv oblik relativno je lako definisati ga i tragati za njegovim/njihovim korenima. No, još je genijalni Borhes svojevremeno ustvrdio da svaki literarni pravac ima svoje preteče koje ga najavljuju. Slučaj komedijant ili nepredvidivi sticaj okolnosti ponekad, pak, ipak olakšava prepoznavanje novosti pa se, čak, čini da na njih i ukazuje. Tako su ovdašnjim znatiželjnim čitaocima proze, posebno one koja je utemeljena na pojedinim žanrovskim fantastikama (konkretno, naučna  fantastika i horor), neminovno zapala za oko dva dela objavljena u kratkom razmaku. Najpre se 2020.g. pojavio roman „Firentinski dublet - Sfumato“ dvojca Goran Skrobonja i Ivan Nešić za koji se ispostavilo da je prvi deo duologije koja je zaključena u letnjim mesecima 2021. pojavom romana „Firentinski dublet - Kjaroskuro“ dok se nekako između ovih knjiga smestio-iz štampe izašao roman „Paganin“ Bobana Kneževića. Kako su sva trojica autora zapažena (još preciznije, značajna) imena ovdašnje književne fantastičarske scena (decenijama već od zvanične, čitaj, akademske kritike i teorije – uz časne izuzetke koji potvrđuju ovo pravilo - namerno previđane i gurane u zapećak), njihove novopublikovane knjige nikako nisu mogle a da ne pobude interes publike žanrovski profilisanih interesovanja. Usto, kako će se ispostaviti i razotkriti takvim znatiželjnicima, pomenuta dela imaju i niz zajedničkih karakteristika kojima valja posvetiti pažnju.

 

Ponajpre, oba romana za glavne junake imaju ličnosti iz naše istorije: Milovana Glišića u „... dubletu“ i Veselina Čajkanovića u „Paganinu“; uz njih itekako bitne uloge „igraju“ i Brem Stoker, Tanasije Milenković, Kralj Milan I Obrenović, Kraljica Engleske („... dublet“) odnosno Alister Krouli, kralj Aleksandar I Karađorđević („Paganin“); uz pomenute manje ili više često se pojavljuju, odnosno pominju i druge ličnosti.

 

U segmentu/ogranku realističke proze koja se primarno bavi prošlošću, istoriji znani ljudi su bezmalo obavezni likovi i pisci ovakvih dela trude se da što uverljivije opišu kako epohu kojom se bave tako i one koji su u njoj živeli, koristeći se širokom lepezom sredstava i pripovednih strategija, od insistiranja (neretko i detaljistički sitničavog) na svakovrsnoj faktografiji (od arhitekture do oblačenja i načina ishrane, od metoda ratovanja do organizacije svakodnevnog življenja) kao i oponašanju ondašnjih sintaksičkih konstrukcija te upotrebi arhaizama  tom vremenu. Od zanatske umešnosti pisca odnosno njegovog talenta i domišljatosti zavisi koliko će čitalac biti uveren u autorovu književnu verziju prošlosti; čitalac je svakako samim započinjanjem da čita delo pristao na određenu dozu „obmane“ ali njegov pristanak nije neograničen i bezuslovan pa pisac svakako mora da se izbori za čitaočevu pažnju odnosno da ga „ubedi“ u smisaonost sopstvene vizije.

 

Fantastička proza u svojim žanrovskim okvirima poznaje specifično polje (podžanr) znan kao „alternativna istorija“ koji se bavi oficijelnom prošlošću kao temeljom za dalje spekulacije. Naime, u određenom trenutku se smer poznate nam istorije menja i kreće u sasvim drugom pravcu (npr. Amerika je otkrivena nekoliko vekova kasnije, Napoleon je osvojio Rusiju, Treći Rajh je pobedio u II svetskom ratu...). Težište alternativnoistorijskih romana i priča je na tim novim vremenima odnosno na nepoznatim društvima i ljudima koji u njima žive. Alternativne istorije do sada nisu na ovdašnjoj literarnoj sceni imale previše ’sledbenika’; pored nekoliko Skrobonjinih romana i priča pomenimo prozu Vladimira Lazovića (samostalno i u saradnji sa Ivanom Nešićem) i pojedine segmente romana „Vi što maštate o sreći“ Ljubomira Damnjanovića. Svakako treba napomenuti da pored dela koja sadrže i koriste elemente čistog podžanra postoji i niz onih koja ne ostaju u potpunosti verna obrascima već ih manje ili više izneveravaju tvoreći sopstvene varijante i kombinacije žanrovskih ikonografija. Takav je slučaj i sa pričama odnosno romanima iz Skrobonjinog „Teslaverzuma“ („Čovek koji je ubio Teslu“, „Sva Teslina deca“) koji imaju definisanu alternativnoistorijsku liniju/postavku (Srbija je najmoćnija država sveta zahvaljujući Teslinom povratku u zemlju, I svetski rat, boljševička revolucija, američki građanski rat nisu se desili kako mi znamo) kojoj obilno pridodaju špijunsko-akcione i horor elemente koji su, pak, noseći/prevashodni elementi dela kojim se autor bavi.

 

Dela koja ovog puta razmatramo nemaju ambicije da se bave znanim istorijskim dešavanjima u ključu realističkih romana ali ni alternativnom istorijom odnosno društvenim okvirima stvorenim/formiranim i funkcionalnim posle određene istorijske prekretnice. Oba romana (Skrobonjino i Nešićevo dvoknjižje tretiramo kao celinu) ostaju u početnom/znanom, istorijski verodostojnom okrilju epoha (druga polovina XIX i prva XX veka) bez izmeštanja u alternativne stvarnosti. Njihov se fantastički smer ostvaruje u spoznaji odnosno otkrivanju drugačijh prošlosti i sila koje su ih oblikovale. U „Firentinskom dubletu“ trag moćnih, nečistih i krvožednih sila vodi do samih korena ljudske vrste i njenog sukoba sa onostranim, kao opozitom principima Dobra i Pravde, dok je u „Paganinu“ zahvat još dublji i gubi se u nemerljivom dobu pre pojave Homo Sapiensa, u svetovima ljudima nepojmljivih bića  (najpribližnije odrednice bi bile božanstva ili demoni) i odnosa među njima. U takvom kontekstu dešavanja, koja (u oba romana) aktere vode kroz nekolike ljudske naseobine i živopisne krajolike, bivaju obojena duboko zloslutnom neizvesnošću sa ukusom i slutnjom fatalnog usuda koji dinamizuje radnju i ubrzava čitanje knjiga.

 

Za razliku od klasičnog realističkog romana autori „... dubleta“ i „Paganina“ drugojačije tretiraju istorijske ličnosti u njima; naime, faktografska tačnost i uverljivost potrebna je samo do određenog nivoa jer ono što predstavlja zaplet romana dobrano odstupa od činjenica. Stoga se može reći da autori u gradnji likova polaze od opštepoznatih, neupitnih činjenica o svojim junacima koje dopunjavaju verodostojnim faktima koji su manje dostupni kako bi ubrzano, bezmalo od prvog pominjanja, stvorili literarno uverljiv lik (utemeljen na čitalačkim opštim znanjima) koji će nadalje voditi u fantastične avanture. Pomenuti šire nedovoljno poznati momenti iz života junaka imaju ulogu da „uzdrmaju“ ustaljenu predstavu o ličnosti otkrićima koja bacaju nova svetla/perspektive na lik i sugerišu da čitalac niti može niti sme da se u potpunosti osloni na svoja predznanja/predubeđenja. Kako romani odmiču vezanost za stvarnu ličnost i njen psihološki profil slabi jer ona poprima karakteristike drugih i drugačijih obrazaca-modela koje autori, prema svojoj potrebi i zamisli, pridodaju početnoj slici; tako Glišić preuzima manire detektiva-intelektualca kome nisu strani ni fizički sukobi ni brzo potezanje oružja dok se u Čajkanovićevom ponašanju prepoznatljive opsednutosti dilemama intelektualaca iz dela klasičnog žanrovskog perioda poteklih iz pera Poa, Stokera, Lavkrafta. Upravo ovo i ovakvo spajanje životnih i fikcijskih uloga otvara autorima prostore za svakakvo zavodljivo i intrigantno postmodernističko intertekstualno i metatekstualno poigravanje, dakle za citate i aluzije na žanrovsku odnosno popularnu kulturu XX veka (kao neočekivani ali dobrodošli i nadasve duhoviti izlet u drugu epohu koja je oblino i presudno utemeljila ukus i afinitete savremenog čitaoca). Uvođenje istorijskih ličnosti u žanrovske romane ovakvog profila (poznatog i u modernoj svetskoj žanrovskoj produkciji) ispostavlja se kao izbor koji dozvoljava piscima da iskorače iz konvencionalnih žanrovskih zabrana odnosno da se slobodno i nesputano poigravaju na nivoima intelektualnih spekulacija i slobodnih asocijacija što je svakako uvek dobrodošla provokacija i subverzija i kao takva atraktivni kvalitet za čitaoce (osim ukoliko nisu žanrovski čistunci i puritanci). Kako je ranije rečeno Skrobonja je već u romanima i pričama iz Teslaverzuma započeo ovakva iskušavanja fleksibilnosti žanrovskih obrazaca, Nešić je u svojim pričama iskazivao slične ambicije dok je Knežević u romanu „Slobodanida“, istina u maniru/ključu naučne fantastike, takođe posezao za sličnim „korišćenjem“ i „tretiranjem“ istorijskih ličnosti. Sva trojica su u svojim najnovijim delima još jače iskoračili u smeru potpune slobode i spekulacija.

 

No, u ostvarivanju ovih namera autori su odabrali bezmalo dijametralno različite postupke: Skrobonja i Nešić su se opredelili za insistiranje na minucioznim opisima okruženja sa mnoštvom fascinantnih, začudnih a ipak verodostojnih detalja čime se pojačava kontrapunktiranje sa pređašnjim i potonjim fantazmima kao iskliznućima iz istorijske kolotečine. Bitna tačka u ovakvom građenju priče je i kontrolisano baratanje arhaičnim jezikom i adekvatnim strukturiranjem rečenica. Knežević je, sa svoje strane, pošao sasvim suprotnim pravcem: ogolio je svoju rečenicu, lišavajući je patine starog jezika pa čak i insistirao na modernom vokabularu potcrtavajući tako, do krajnjih granica, odstupanje od isprva usvojenih istorijskih obrazaca a u ime nezavisnosti svog literarnog konstrukta koji ovim manirom samosvesno odbija da se „uklopi“ u očekivane obrasce (uz rizik da takva odluka ne bude prepoznata i uvažena).

 

Postupci autora oba romana pokazali su se, u krajnjem utisku, funkcionalno uspešni u svojim domenima mračnog akcionog misticizma u „... dubletu“ i egzotične ezoterije u „Paganinu“, i rezultirali delima koja su relevantna u svojim literarnim zabranima.

 

Sa stanovišta šire literarne scene oba romana otkrivaju se kao snažan iskorak u nove oblasti, u pravce-smerove koji do sada nisu bili uopšte ili nisu bili dovoljno istraživani pa stoga definitivno zaslužuju pomniju čitalačku i kritičarsku pažnju.

           

(Časopis „Nova misao“ br. 48/2022)

 

https://drive.google.com/file/d/1qeTjWA2WGqejMa04VXu2vSklGnPJ2dNW/view

UZBUDLJIVA EKSPEDICIJA U (NE)POZNATO ili KADGLIŠIĆ LOVI TRBOSEKA U LONDONU – „Firentinski dublet – Sfumato“ i „Firentinski dublet – Kjaroskuro“ Gorana Skrobonje i Ivana Nešića, izdavač Laguna 2020-2021.

 

                         

Roman u dve knjige „Firentinski dublet – Sfumato“ i „Firentinski dublet – Kjaroskuro“ (izdanje “Laguna” 2020-2021.) Gorana Skrobonje i Ivana Nešića, zapaženih autora literarne fantastike, dokaz je da su zalaganja za žanrovsko čistunstvo – u ovom slučaju naučne fantastike ili horora – zaludna i jalova rabota. “Čistunstvo” je eventualno moglo biti legitiman zahtev u prvim decenijama posle II svetskog rata ali već od 1970-tih i nastanka “Novog talasa” naučne fantastike, tako rigidni stav više je gušio žanr nego što mu je nametao obavezu samodiscipline i samosvesti; u prvim decenijama XXI veka zahtevi za žanrovskom prepoznatljivošću i čistotom su primer anahronog konzervativizma. S druge strane, novoosvojena autorska sloboda nameće potrebu za dubljim i širim analizama ponuđenih dela. “Firentinski dublet” demonstrira lakoću šetanja između žanrovskih modela i obrazaca i stvaranje dela koje istovremeno zrači prepoznatljivošću i osobenom, intrigantnom egzotikom.

            Obimna priča (sveukupno oko 700 stranica) započinje tajanstvenom epizodom pojave mračne sile  koje se dešavanja vraćaju na polje varljivo prepoznatljive realnosti. Znatiželjni čitalac saznaje da je u godinama s kraja XIX veka a da je glavni junak čitavog zamešateljstva Milovan Glišić, priznati i slavljeni prozaista (realista i fantastičar) i pozorišni čovek koji je u svojoj priči skicirao profil serijskog ubice Save Savanovića a zatim učestvovao u njegovom hvatanju (time se iz stvarne prelazi u fikcijsku realnost). Avantura potom vodi Glišića u London sa dvostrukim zadatkom: javnim, da pomogne tamošnjoj policiji u rešavanju ubistava koja kao da je ponovo počinio Džek Trbosek, i tajnim, da od otmičara otkupi nepriznatu ćerku kralja Milana dajući u zamenu legendarnu Leonardovu beležnicu (koja ima parnjaka u beležnici koju je ispisao Mikelanđelo) koja je dokaz moći blistavosti ljudskog uma spram nemerljivih tajni. Naravno, ništa se neće desiti kako je planirano jer su ulozi suviše veliki (bezmalo sudbina sveta), protivnici moćni i dovitljivi a pozornica dešavanja prostrana i zavodljivo tajanstvena.

            Svaka nova stranica ove avanture krcata je akcijama, zaverama, borbama i poterama, vrcavim dijalozima i fantastičnim ali istinitim činjenicama. Ritam romana brz je i mami na dalje čitanje. Atraktivne, uzbudljive scene ispisane žestokim, funkcionalnim stilom potcrtane su neprestanom začudnošću koja izvire iz fikcije – ljudskih i neljudskih aktera i njihovih svakovrsnih, neretko nasilnih, interakcija – odnosno nepoznatih ili nedovoljno poznatih činjenica iz istorije viktorijanskog doba (od ikonografskog Orijent ekspresa do prebiranja po mulju Temze). Preplitanje ova dva sloja na momente je potpuno nerazmrsivo pa se fikcija čini realno utemeljenom a fakti dobijaju oreol proizvoda (preterano) žive mašte. Istorijski verodostojne ličnosti, od Brema Stokera, Tanasija Milenkovića, Kralja Milana I Obrenovića, Laze Lazarevića, Henrija Irvinga, Roberta Luisa Stivensona, kraljice Viktorije do Aberlina i Rida, legendarnih detektiva Skotland Jarda, daju čitaocu osećaj utemeljenja u stvarnom (ili pogodbeno stvarnom ali koliko-toliko usidrenom u realnosti) ali vrlo lako ga u tom uverenju i pokolebaju. Autori se, zavisno od potreba zapleta, bez zadrške poigravaju kako opštepoznatim tako i opskurnim podacima. Tako iskoračuju iz početnog “korišćenja” junaka u cilju ubrzane identifikacije čitaoca sa akterom i kreću se u smeru uklapanja heroja u nove uloge. Ako je na početku romana potrebno i poželjno o Glišiću znati osnovne činjenice iz njegovog života u nastavku priče to nije dovoljno jer on polako ulazi u ulogu markantnog, muževnog akcionog heroja čije prepoznavanje traži poznavanje barem kratke istorije razvoja špijunskih romana; takođe nije na odmet znati i poneke intimne zgode i nezgode iz života stvarnog Glišića na koje će se nastaviti i romaneskna strasna avantura sa atraktivnom arheološkinjom i avanturistkinjom Žanom Djelafoa.

           Autori se obilno koriste iskustvima odnosno standardima popularne kulture druge polovine XX veka koje, kao dobrodošli “začin” upliću u scene iz XIX veka tvoreći tako interfikcijsko i metafikcijsko delo koje paralelno funkcioniše na više nivoa. Stoga bi bilo kakvo žanrovsko cepidlačenje osiromašilo i osakatilo bogatu ponudu ovog romana. Zato ovo nije (ili, preciznije, nije samo) delo “alternativne istorije”, podžanra naučne fantastike, mada oba autora imaju iskustva u njemu (Skrobonjin “Teslaverzum” delimično je i alternativna istorija dok je Nešić u kolaboraciji sa Vladimirom Lazovićem ispisao nekolike alternativnoistorijske novele); isto tako ovo nije ni “čisti” horor roman mada ima atmosferu i elemente fantastike natprirodnog niti je “istorijski triler” (ili krimića) uprkos segmentima preuzetim iz tog obrasca. Ponuđeno delo je amalgam svih žanrova ali i samosvojna celina koja funkcioniše po pravilma koje sama postavlja i poštuje a, kako se može pročitati u “Epilogu”, ima i tendenciju da se produži u neke nove avanture.

            Stoga možemo zaključiti da je “Firentinski dublet” Skrobonje i Nešića delo koje vispreno i duhovito čini iskorak iz poznatih žanrovskih obrazaca u prostore njihovih stapanja i donosi uzbudljivu čitalačku ekspediciju u poznato-nepoznatu teritoriju bogatu svakojakim čudesima.

            (“Dnevnik”, 2021.)

NADMETANJE DVA KONCEPTA STVARNOSTI - „Pod imelom“ Ivana Nešića; izdavač „Everest media“ 2019.

Ivan Nešić (1964) poznat je ovdašnjim ljubiteljima žanrovske fantastike, posebno horora, kao vrstan pripovedač; do sada je objavio dve zbirke priča „Rigor mortis“ (1997) i „Jedan na jedan“ (2009) a zastupljen je u nizu antologijskih izbora fantastičke kratke proze („Tamni vilajet“, „Priča za kraj veka“, „Ugriz strasti: Priče erotske fantastike“, „Beli šum: Antologija priča o televiziji“, „Istinite laži: Priče o urbanim legendama“, „Apokalipsa – juče, danas, sutra: Priče o smaku sveta“, „U znaku vampira: Muške priče o krvopijama“, „Haarp i druge priče o teorijama zavere“, „Nova srpska pripovetka“, „Regia Fantastica“). Otuda je prijatno iznenađenje pojava njegovog prvog romana „Pod imelom“ (u izdanju „Everest media“, Biblioteka Znak Sagite), kojim je pretumbana ovdašnja uobičajena praksa da se prvo (neretko pod pritiskom izdavača) objavljuje roman a tek potom eventualno knjiga priča. Nezavisno od ove komercijalno-formalne strane priče, ono što je mnogo bitnije za kvalitet knjige jeste efikasno savladavanje tehnika i strategija pripovedanja u obe forme (pričama i romanu), a koje je bitno drugojačije i što nisu svi prozaisti u stanju da dostignu. Dobar pripovedač nije isto što i dobar romanopisac i obrnuto i to se vrlo očigledno (i bolno) može videti u mnogim knjigama pisaca koji su prešli iz jedne u drugu formu. No, recimo odmah, za Nešića je ova bojazan potpuno bezrazložna jer on suvereno vlada tekstom i uspešno raspoređuje-dozira tenzije romana do konačnog klimaksa u kome će se pripovedačke linije spojiti zaokružujući jednu situaciju uz problematski nagoveštaj onoga što sledi i naslućuje se (a nije opisano u romanu).

            Nešićev nevoljni junak dešavanja je sredovečni američki profesor književnosti u čiju se životnu rutinu tokom 2014.g. postepeno ubadaju događaji koji se ne mogu racionalno objasniti. On je zdravorazumski tip umereno hedonističkih navika, nesklon religiji i misticizmu, koji je preko glave preturio jedan tragično okončan brak, ima sporadične kontakte sa ćerkama a živi u drugom braku sa svim pripadajućim usponima i padovima. Činjenica da su deda i otac njegove supruge bili pravoslavni popovi (deda je izbegao iz Jugoslavije) ali i stručni isterivači duhova profesoru je prevashodno egzotični kuriozum o kome nema posebno mišljenje kao, uostalom, ni o detinjem imaginarnom prijatelju njegove supruge ili njenim praznovericama. Čak i kada se u tako uređenom i koliko-toliko ušuškanom svet počnu, bez ikakvog povoda, javljati čudna (čudnovata) dešavanja to profesoru nije znak za posebnu pažnju - ili, barem, nije ispočetka. Nagomilavanje anomalija, od bizarnih likova u kupatilu, pojava misterioznog motocikliste, kupovine table za prizivanje duhova, prosutog piva do susreta i razgovora sa davno mrtvim astronautom i ponovne pojave ženinog imaginarnog prijatelja, ipak će naterati profesora da „revidira stav“ i počne da sumnja u ono što vidi odnosno da podozreva kako iza pojavnog postoji i nešto nevidljivo a što će mu se nedvosmisleno obznaniti posle suprugine smrti i pozvati ga na delovanje ali - s druge strane života!

            Temeljna intriga romana - nadmetanje dva koncepta doživljavanja stvarnosti, onog koji insistira na pojavnom i onog metafizičkog - u kojoj izostaju besomučne akcione scene najpre zahteva od autora pažljivo građenje slike realnosti. Nešić uspeva da ispuni ovaj zadatak insistirajući na sijaset običnih, trivijalnih detalja koji se utapaju u široku sliku svakodnevice dodatno oplemenjenu nizom zapažanja i asocijacija o popularnoj kulturi i njenom uticaju na određene generacije. Na ovako bogato postavljenu pozornicu ulaze nezvani gosti koji su naznake drugačije realnosti (zaumne, začudne, magijske) ili su (kao mrtvi astronaut) emisari iz tog drugog nivoa/horizonta. Lepeza profesorovih samodefinisanih reakcija (roman je pisan u prvom licu) ide od zbunjenosti i neverice do postepenog uzmicanja pred navalama neprirodnog (ili natprirodnog) da bi, konačno, stupio u dijalog za onim u šta doskora nije verovao. Ova transformacija opisana je bez pompeznih obznana i melodramatske ekstatike; umesto bombastičnih scena (tako dragih žanrovskoj konfekciji) Nešić se opredelio za postupnost u otkrivanju i prihvatanju stranog elementa što nije umanjilo dinamiku romana istovremeno mu darujući veću ubedljivost kazivanja.

            Rečju, „Pod imelom“ je uspešna romaneskna avantura u kojoj Nešić demonstrira svoje nesporne spisateljske kvalitete i gradi uverljivu priču o temeljnim intrigama i dilemama spoznaje višestrukih stvarnosti, od fizičkih do mentalno-spekulativnih, koje u potpunosti određuju svaku pojedinačnu egzistenciju.

            („Dnevnik“, 2020.)

URBANI HOROR „RIGOR MORTIS“ Ivan Nešić, izdavač Rock Express, Beograd, 1997.

Nova knjiga domaćeg pisca žanrovskih fantastika događaj je za ovdašnju kulturnu scenu koja (uz časne izuzetke) ostaje verna svom višedecenijskom stavu da su takva dela a priori šund, odnosno paraliteratura (i tu se, čini se, još zadugo ništa neće moći promeniti, bez obzira na svetska iskustva). Ovakav tretman svakako utiče i na broj mladih pisaca koji odlučuju da se (ne)okušaju u ovim oblastima stvaranja; na sreću, uvek postoje i oni voljni da umesto perspektivnih nacional-pamfletsko-političko-romantičarskih sadržaja krenu drugačijim putevima. Jedan od tih "drugačijih" je i Ivan Nešić koji se predstavlja prvom zbirkom priča pod žanrovski prepoznatljivim nazivom „Rigor Mortis“. Radnja svih priča smeštena je na teritoriji SAD, što može izgledati kao povlađivanje opšteprihvaćenoj slici o žanru (izgrađenoj upravo od američkih medija) po kojoj je moderni horor ekskluzivno rezervisan za taj prostor i ljude. Međutim, odmah po prepoznavanju standarda na scenu stupa subverzivni segment Nešićeve proze.

            Naime, samo u noveli "Braća po materici" ispoštovan je obrazac sukoba prosečnog belca srednje klase sa Zlom (njegove nečiste savesti) a u ime odbrane svetog porodičnog ognjišta, sa podrazumljivim hepiendom. Sve ostale priče za junake imaju ljude iz najnižih slojeva velikog i bogatog društva: makroe, prostitutke, homoseksualce, pedofile, svakojake prevarante i autsajdere, rečju svet dna koji nije omiljen kod američkih horor pisaca i publike (a ako se i pojavljuje u takvim delima, kao kod Klajva Barkera, istina Engleza, poprilično je sterilisan u ušminkan). U ovom slučaju, pak, marginalci se batrgaju kroz svoje sudbine, pokušavajući da prežive, ostanu na površini, da ih ne zatrpa đubre, uguše reklame, smrad mračnih lokala sa sumnjivom klijentelom. Susret sa Zlom u vidu duhova ubijenih, zavodnica koje kastriraju ljubavnike, kanibala, za njih je tek jedan (mada poslednji) trik sudbine koja ih konačno sustiže i odbacuje. Nešić detaljno i precizno razvija ikonografiju "američkog načina" i poigrava se njime da bi ostvario i produbio ubedljivost atmosfere.

            Insistiranje na bolnim tačkama savremenih društava, od side preko ispraznosti, bede, kriminala do incesta i masovnih ubica, u ukupnom sagledavanju briše lokalni nivo i podvodi dešavanja pod globalnu urbanu doktrinu civilizacije Zapada u kojoj je Zlo evoluiralo i, iz mitskih korena, izraslo i dobilo savremeno lice.

            Jezik ovih priča vrcav je i sočan, natopljen kolokvijalnim i žargonima što dodatno povećava uverljivost, "životnost" i u najboljem mogućem značenju podseća na stil Čarlsa Bukovskog. Radnje se razvijaju brzo i oštro bez, za ovakav milje svakako neprimerenih klasičnih načina psihologiziranja koji mogu, kod manje veštih pisaca, da nepotrebno i neproduktivno opterete tekst. No, Nešić ne zapada u pogreške i jasno sprovodi svoj koncept, dokazajući da je dovoljno talentovan i zanatski spretan, što rezultira kvalitetnom knjigom i najavljuje novog autora žanrovske proze koji obećava.

("Dnevnik" 1998.)

DOMAĆA POSTŽANROVSKA FANTASTIKA

Nakon godina i godina vrlo mršavih rezultata po pitanju pojavljivanja knjiga domaćih autora fantastičkog usmerenja, znatiželjnog čitaoca zateklo je obilje novih naslova u 2009. godini. Zasluga za ovakvo bogatstvo pripada novom izdavaču „Tardisu“ orijentisanom isključivo prema domaćoj fantastici i to onoj koja se može imenovati kao ’post-žanrovska’, dakle fantastika koja ima jasne korene u žanrovskoj fantastičkoj književnosti ali koja ih nedvosmisleno nadrasta; uz „Tardis“ svoj doprinos u pojavljivanju novih knjiga dali su „Everest media“, „Paladin“ i „Agora“. Oni su priredili pravu čitalačku gozbu koja nudi mnoštvo dobrih dela i par bisera. Pominjemo nekoliko vrednih pripovedačkih knjiga uz napomenu da, zbog ograničenog prostora, trenutno ostaju nepredstavljena valjana dela Mirjane Detelić („Dorkasi“, Tardis), Radmila Anđelkovića („Oko za drugi svet“, Tardis), antologija „Urbane legende“ priređivača Gorana Skrobonje (Paladin), prvenci Nede Mandić-Spasojević („Čuvari severa“, Tardis), Biljane Malešević („Prolaz“, Tardis) i Pavla Zelića („Poslednja velika avantura“, Matica Srpska), te knjige dugoodsutnog Bobana Kneževića („Otisak zveri u pepelu“, Tardis, „Poslednji Srbin“, Alnari). 

„Malteški šišmiš“ Ljubomir Damnjanovića (Tardis)


    „Malteški šišmiš“ nudi susret sa delom Ljubomira Damnjanovića (1959-1999) koga je usud prerano odvojio od savremenika; prošle godine „Tardis“ je objavio Damnjanovićev roman „Vi što maštate o sreći“ započevši time otkrivanje značajnog literarnog opusa nepoznatog široj kulturnoj javnosti, ali znanog literarnim prijateljima iz Kluba ljubitelja (naučne) fantastike „Lazar Komarčić“ (njegove priče i roman bili su razbacani po stranicama klupskog glasila „Emitor“) odnosno čitaocima ekskluzivnog kanjiškog dvojezičnog časopisa „Orbis“. Srećom po sve, Damnjanović se vratio, u svetlom knjiškom (ob)liku koji mu pripada, jedne da podseti na sebe a druge da upozna sa svojim pričama.
    „Malteški šišmiš“ pripoveda o Sarićima, porodici srpskih vampira, strašnih i veselih, lenčuga i hedonista, tradicionalista i rodoljuba ali i mangupa, švalera, nesposobnjakovića, heroja (ako se mora) i kukavica (kad god se može); dakle, Sarića vampira kakvih - dok nisu sreli Ljubomira Damnjanovića - nije bilo u srpskoj literaturi. U sretnom spoju darovitog autora i živahnih junaka sve teče lako i lagano, vrcaju dosetke, nadmudrivanja, šeta se širom zemaljskog šara, susreću se svakojake karakondžule, ale i bauci ali i istorijski sinovi kakve majka više nikada nije rađala ili trapavi (ali nadobudni) specijalni agenti velike TV sile, kao i stari istorijski, mitološki i literarni heroji. Rečju, (metatekstualna) gužva svuda uokolo, kao stvorena za vesele dogodovštine kroz koje struji fina toplina ljudske ljubavi prema bračnom drugu, deci pa (retko i uzdržano ali ipak) i široj familiji. Jeste, vampiri su hladni i nemilosrdni ali ovi Sarići baš nisu takvi.
Knjigu čini niz priča koje se ulančavaju prerastajući u romaneskni milje-oblik u kome, sasvim neočekivano, događanja uspevaju da skliznu u (kao i u romanu „Vi što maštate...“) alternativnu istoriju ili paralelni svemir, odužujući se tako i naučnoj fantastici, koju bezbolno uklapa u jedinstvenu viziju, duhovitu i neponovljivu, svežu i spontanu, zavodljivu, veselu i razbibrižnu. Trebalo je biti velemajstor da se priče osmisle pa ispišu i da budu ovakve kakvima  se nude na literarno gustiranje pravim sladokuscima.

„Jedan na jedan“ Ivan Nešić (Everest media)
   
    Druga pripovedačka knjige Ivana Nešića (1964) sadrži 12 proza, u rasponu od minijature do novele i potvrđuje njegov status respektabilnog pisca fantastike srednje generacije koji je to mesto zadobio nizom priča objavljenih po periodici i antologijama odnosno prvom zbirkom „Rigor mortis“ objavljenom 1997.g. I dok je knjiga prvenac predstavila Nešića duboko uronjenog u žanrovsko, konkretno u ono što se imenuje kao moderni horor, celine iz nove knjige otkrivaju širenje horizonata interesovanja i pripovedanja; ove promene bile su, istina, vidljive i u pojedinačnim pričama ali je njihova rasutost po publikacijama delimično sakrivala ove novine koje, sada, u knjizi pokazuju da se Nešić razvijao i stasao u autora visokih potencijala i dometa. Teme koje ga interesuju mogu se i nadalje smatrati (u osnovi) delovima horor ikonografije ali je način njihovog sagledavanja produbljen pa je, sveukupno, „Jedan na jedan“ knjiga koja se može odrediti kao zbirka priča ’mračne fantastike’; koja, dakle, poznaje i žanrovsko nasleđe ali i iskustva glavnotokovske književnosti. Rečeno je vidljivo kako u širenju lepeze mesta događanja priča (od ’domaćeg’ terena do Severne i Južne Amerike) tako i (mnogo bitnije i kvalitativno značajnije) u odstupanju od žanru bitnog jednosmernog pripovedanja koje pravolinijski, najkraće i najbrže, vodi do finala. Autor, čak i kada se poigrava prepoznatljivim elementima-obrascima žanra, ne sledi ovu efikasnu šemu i dozvoljava sebi slobodnije vođenje priče što omogućava junacima da se ’predstave’ mnogo detaljnije, a to svakako danosi veću uverljivost i ubedljivost pažljivo građenih priča ispisanih živopisnim jezikom.
    Sagledavanje knjige kao celine otkriva zajedničku crtu koja se može pratiti bez obzira na raznorodnost priča. Naime, Nešić uvek iznova analizira susret životne rutine i trivijalnosti (u raznim sredinama) sa događajem koji nadmaša, nadrasta svakodnevicu. Bilo da su njegovi (anti)junaci izraziti marginalci i društveni otpadnici ili da su u pitanju ljudi koji ’plivaju’ životnim tokovima (tako što se pokoravaju uticajima i dopuštaju da ih, nesposobne za otpor, matica nosi), svi oni susreću se sa silama koje nisu u stanju da shvate i u potpunosti prihvate (u najboljem slučaju će se pomiriti sa onim što ih je zadesilo). Nakon trena iskakanja iz kolotečine, život nastavlja da se dešava i nosi junake u neočekivanim smerovima ali uvek, ili najčešće, težeći da se smiri i ponovo uroni u rutinu. Čin tog odstupanja/iskliznuće/izmeštanja ravan je prosvetljenju u kome se sopstveno postojanje i trajanje (bolno) sagledavaju u svoj svojoj nesavršenosti i kratkotrajnosti.
    Rečju, „Jedan na jedan“ potvrđuje Nešićev bogati talenat i sposobnost da ga kvalitativno razvija kroz uzbudljive i uznemirujuće pripovesti.

„Kraljevi“ Zoran Jakšić (Tardis)


    „Kraljevi“ su, posle „Nikadorskog hodočasnika“ (1992) i „Ministrastva senki“ (2007),
treća zbirka priča Zorana Jakšića (1960); šest novela koje čine knjigu nastajale su u rasponu od 1977. do 2002. godine. Na prvi čitalački ’pogled’ u pitanju su proze koje se kreću u okvirima naučno fantastičnog žanra, uz primese horora, i po ovim karakteristikama se „Kraljevi“ razlikuju od prethodnih zbirki u kojima su žanr i žanrovsko skriveni slojevima alegorijski intonirane fantastike. Naravno, žanrovsko ni u kom slučaju ne označava vrednosnu kategoriju; u pitanju je samo bliže tematsko određenje (koje, pak, krije i zamke za neoprezne čitaoce svikle na rutinsku literaturu jer autor odbija da poštuje standarde i obrasce). Mesta dešavanja priča razbacana su u prostoru i vremenu; od srca Zemlje preko njenih neočekivano izmenjenih lica do površina drugih planeta sa čudesnim ekosistemima (u kojima su ljudski doseljenici uljezi). Začudnost, kao jedan od krucijalnih elemenata fantastike, u Jakšićevim pričama nalik je jarkom, neprekidnom vatrometu u kome svaka eksplozija mami uzdahe oduševljenja. Naučno-logička objašnjenja izvrnutih sklopova stvarnosti (u kojima je Jadransko more isušeno, Beograd zapljuskuje Panonsko more, duhovi vatre su stvarni a anđeli jesu bića ektoplazme) dovoljno su ubedljiva da postave funkcionalnu pozornicu na kojoj se ljudi bore za goli opstanak i za pravo da budu i ostanu ljudi. To jeste suštinski zaplet svake od priča: sudar čovečnosti sa nepojmljivim opasnostima i izazovima postapokaliptičkih društava, stalnih ratova zarad kojih se i mrtvi podižu iz grobova, planeta koje nose zaraze za telo i duh... Svaka od situacija, svojom otvorenom i nedvosmislenom surovošću, pred junake postavlja ’jednostavne’ opcije: propast ili opstanak po svaku cenu, što podrazumeva i odricanje od elemenata sopstvenog identiteta (porodičnog, grupnog). Odgovor na izazov je individualan, u skladu sa vrednosnim piramidama po kojima se svako rukovodi u svom življenju. Činovi samožrtvovanja ili izdaje jesu ultimativne potvrde sopstvene (i sveopšte) krhke Čovečnosti.
    Jakšić elemente svojih priča spliće u gustvo tkanje koje, svojom uzbudljivošću i doziranim tenzijama, maksimalno zaokuplja čitalačku pažnju. Kako dešavanja odmiču sve su očiglednije etičko/moralne dileme čije razrešavanje i razrešenje jeste i kulminacija pripovesti. U konačnom sagledavanju „Kraljevi“ su zbirka u kojoj je svaki segment uverljiv i zaokružen u vanredno uspelu celinu.
   

„Mrve pod kožom“ Aleksandar Marković (Tardis)


    Aleksandar Marković (1961) prisutan je na domaćoj (post)žanrovskoj sceni gotovo dve decenije ali se tek sada, zahvaljujući angažovanju (insistiranju i upornosti) agilnog izdavača „Tardis“, pojavljuje njegova prva knjiga u koju su sabrane njegove do sada napisane i objavljene priče, kojih nema previše ali zato je svaka od njih izuzetna. Markovića proza se može odrediti kao fantastička u najširem mogućem značenju, što podrazumeva elemente naučne fantastike, horora, stripa i popularne kulture upletene u začudno, apsurdno, ponekad alegorijsko tkivo. Od antologijske priče „Avanture Belog Nosoroga: Ekstazi“, koja nesputano i vrcavo karikira izlizane obrasce super-herojstva (odvodeći ih u nešto što bi se moglo označiti kao prepoznavanje besmislenosti takve šeme kroz vizuru super-namćorastog junaka koji ne mari za dobrobit drugih), nižu se prizori iz različitih životnih segmenata koji iz rutiniranosti-predvidivosti, metastaziraju, kroz raspad ’običnosti’, u sasvim (ne)verovatnu drugost koja, opet, ima svoje (logične) zakone. Posle ispadanja iz koloseka događaji mogu nastaviti sasvim drugim pravcima (od početnog) ili će polako izgraditi sopstvenu rutinu koja će temelje imati u onoj početnoj ali sada sa izmenjenim delovima (tako će momak, koji za devojku više ne postoji, prestati da bude vidljiv i ostalima, postajući zamišljeni, ’nevidljivi prijatelj’; ili će otkrivač tajnih ustrojstava zastati pred dilemom kuda to saznanje zaista vodi). Upliv tajanstvenog/onostranog/fantastičnog u ono što podrazumevamo, prihvatamo ’zdravo-za-gotovo’ kao realnost, može biti eksplozivan i buran; u tom slučaju ne postoji širok izbor: osim predaje tu je samo pokušaj da se pruži otpor. Međutim, ukoliko narečeni element fantastičnog već postoji u svakodnevici i uklopljen je u nju (mada ga niko ne poznaje kao takvog) a onda se prepoznaje (u nekom trenutku loma), otvara se dilema da li je uopšte moguće boriti se protiv toga. Jer, izmena tačke sagledavanja realiteta isti ne menja već samo izmešta posmatrača koji se, hteo-ne hteo, promenio. U takvim slučajevima, jasan i decidiran odgovor nije lako (ili nije ni moguće) izreći i sprovesti. Konačno, šta ako se promena desi bez ikakvog upozorenja nagomilavanjem sitnih koraka koji u nekom trenutku dostižu kritičnu masu pa zbog toga npr. treći svetski rat bude rat članova porodica i komšija, praćen osmesima protivnika? Marković insistira na tim malim, nevidljivim (neopreznima nedovoljno vidljivim) događajima koji ustrajno menjaju život usmeravajući rutinu u pravcima kojima se kraj (ili cilj) ne može sagledati. A kada se tamo stigne povratka na staro više nema. Ako se u ovim slučajevima i govori o alegorijskim pripovestima onda treba reći da one nisu (o)lako čitljive i prepoznatljive jer njihovo težište nije neki pojedinačni događaj ili deo realnosti već fakat da se egzistencija ukalupljuje, usmerava u uhodane staze koje otupljuju duh i čula čineći od ljudi statiste u sopstvenom životu. Ova uznemirujuća (jer je tačna) konstatacija univerzalna je, važeća za sadašnjost ali i neka buduća vremena u kojima će tehnologija biti (navodno) naprednija ali će ljudski mentalni sklop ostati (nažalost i dalje) nepromenjen.
    Marković suvereno demonstrira sposobnost spontanog, lakog i preciznog pripovedanja; njegove slike ispisane su škrto, sa malo reči ali su bogate detaljima i naznakama, a metafore su rafinirane i elegantne. „Mrve pod kožom“ zaslužuju svu čitalačku pažnju koju bogato nagrađuju vanrednim umetničkim senzacijama.