IN MEMORIAM – FEDERIKO FELINI (1920-1993)

„Filmom pripovedam priče koje su mi bliske i koje volim da kazujem u zamršenoj mešavini istine i izmišljotina...“ Federiko Felini

            Felini je „neorealista duše“, one koja, zgrčena u malim danima malih života, pod visokim nebom Mediterana, otvorena, dodiruje vreli kamen seoske kuće i vlažni asfalt u kome se ogledaju rasuta naselja novoizgrađenih solitera i neon izloga, gužva, usijani blicevi paparaca i reflektori filmskog grada. On zna da vetrovi brišu slike u katakombama carstva i zato svoje svetove zatvara u celuloidne kvadrate u koje će pustiti ponekog zalutalog galeba, najveće oči Đulijete Mesine, najgušću maglu detinjstva, belo mače na kosi filmske dive, Rim, grad svetlosti, muziku Nina Rote, tužne klovnove i meku piljevinu pod njihovim nogama.

            I svi ti nedorasli dečaci i starci i fatalne žene i vojnici i glumci isploviće na debelo more da isprate njegovo telo, veliki brod koji putuje iza horizonta, da mahnu njegovoj svetlosti koja ih prožima i predaje oku.

            „Od prvog puta kada sam viknuo: Kreni, akcija, stop – učinilo mi se da sam oduvek to radio... To sam bio ja, to je bio moj život.“

            Zbogom Maestro.

            Moj duboki naklon.

(1993)