LAZAR KOMARČIĆ - NEPRAVEDNO ZABORAVLJENI PRIPOVEDAČ

Lazar Komarčić, prema vremenu u kome je živeo (1839-1909), prevashodno spada u srpske prozaiste XIX veka. No, po nekim od elemenata njegovog stvaralaštva, on je svakako na tragu literature koja će se pisati u XX veku. Mada nikada nije svrstavan u „prvu ligu“ književnika svog vremena - što je poprilično paušalna ocena, „zaslužena“ i njegovim političkim i novinarskim angažmanom koji, pak, nisu bili po volji uticajnim teoretičarima i sudijama tadašnje literature, na čelu sa Skerlićem - Komarčić je za svog života zadobio nekoliko bitnih akademskih nagrada (1893. nagrada Srpske kraljevske akademije na najbolje pripovedačko delo - roman „Kant našeg doba“, objavljen kao „Jedan razoren um“; 1907. nagrada Akademije za roman „Mučenici za slobodu“) a uživao je i veliku popularnost među čitaocima (1906. je jedan od najčitanijih pisaca u Narodnoj biblioteci). Uprkos takvim pohvalama, on se nije ušančio u proverenim sadržajima već je nastavio da traga za novim izazovima - rezultat takvih napora je i roman „Jedna ugašena zvezda“ (1902) koji je prvi naučnofantastični roman napisan na srpskom jeziku ali i jedan od prvih u sveukupnoj svetskoj literaturi (mada će žanr pod tim imenom biti definisan tek 20-tak godina kasnije). U vreme objavljivanja, „Jedna ugašena zvezda“ bila je pojava „sui generis“, novost za kulturnu javnost, i po svim pravilima trebala je da postane etalon za sledeća dela takvog profila - ali, naravno, nije.

            U svojih 11 objavljenih knjiga Komarčić je prevashodno bio okrenut formi-žanru romana što je atipično za to doba jer su njegovi savremenici među prozaistima bili posvećeni isključivo kraćim formama priče i pripovetke i tek će XX vek doneti bujanje romana na uštrb kraće proze. Njegove teme bile su kako one znane, od istorije do savremenog društveno-socijalnog života (sa akcentom na tekućim međupartijskim sukobima), tako i neke potpuno nove kakve su, pored pomenute naučne fantastike, kriminalističke (roman „Dragocena ogrlica“) ili psihološko-psihijatrijske (roman „Jedan razoren um“).

           

            Komarčić je kratku prozu objavio u knjizi „Pripovetke“ 1894, „Slike i pripovetke“ 1906. Kratki istorijsko-prozni zapisi „iz postanja današnje Srbije“, koji se ne mogu u potpunosti smatrati pričama već pre prilagođenim feljtonima, objavljeni su u knjizi „Pretci i potomci“ 1901.g. dok je deo njegovih priča ostao rasut po raznim listovima. Čini se da se Komarčić kolebao po pitanjima sam forme i sadržine priče - tako on u knjigu priča „Slike i pripovetke“ stavlja i tekst „Naše groblje i naše zadušnice“, koji je bliži novinskom zapisu, dok je tekst „Jedan list iz života naše zemlje“ naučno-popularno predstavljanje nekih od znanja iz astronomije (i bavi se temama koje su razrađivane u romanu „Jedna ugašena zvezda“). Istorijski zapisi kakav je „Beograd pre i posle 38 godina“ i njemu slični, pokušaj su da se, pozivanjem na faktografiju, oživi prošlost i na taj način približi savremenom čitaocu ali je tu pripovedna tehnika potpuno u funkciji opisivanja događaja, bez bilo kakvog bavljenja pojedincima. Komarčić je neretko bio sklon sentimentalizmu, melodrami kao i propagiranju opšteprihvaćenih „pravih“ životnih vrednosti, kakve su, pre svega, devojačka smernost, porodična sreća, supružnička vernost i lojalnost, prijateljstvo i slične - posmatranih, naravno, u miljeu ruralne Srbije odnosno varošansko-gradske Srbije koja se i dalje ugleda na seosku tradiciju (jer gradske još nema). No, insistiranje na takvim tezama, u stvari, osiromašuje priče i svodi ih na lako i prigodno štivo iz šarenih publikacija za najšire mase. Potencijali koje zapleti nose autor ne uspeva uvek da iskoristi; tako su nedovoljno ubedljive priče npr „Zlatna Kostadinka“, „Plemenite duše“, „Materina kletva“. Komarčić je umeo da razotkrije i mnoge mane državnog i društvenog života ali su takve priče neretko ili naprasno i nevešto vođene i okončane - takva je priča „A ko vam je tamo kapetan“ ili se taj kritički sloj gubi u već apostrofiranom sentimentalizmu (kao u pomenutim „Plemenitim dušama“). Ipak, kad svi elementi priče ostanu izbalansirani, rezultati su izuzetni - takva je naizgled nepretenciozna priča „Noćni leptiri“ koja svedenim jezikom i bez prevelikih egzibicija uspeva da efektno poentira (na tragu folklorne mitologije jeze). Komarčić je, zarad što vernijeg dočaravanja astmosfere, insistirao na, za svoje vreme, ne previše često korišćenim tehnikama. Tako u hajdučkoj priči „Devina sudbina“ autor dijaloge Turaka ispisuje poštujući njihov izgovor makar taj bio gramatički i pravopisno nepravilan, dobijajući tako na živosti i ubedljivosti. Ovakvim pripovedačkim trikovima pisac je iskoračio poprilično ispred svog vremena.

            Zaključimo na kraju da nesuđeni terzijski majstor koji je izgubio prste desne šake prilikom bombardovanja Beograda 1862, potom učitelj pa vlasnik kafane, saradnik brojnih listova, izdavač lista „Zbor“ koji propada, urednik listova „Budućnost“ i „Novi zavet“, strastveni propagator socijalnih ideja Svetozara Markovića koji kasnije prilazi Naprednjacima i kritikuje ono što je do tada hvalio, autor brojnih članaka kojima se mnogima zamerio, ostaje jedna od živopisnih figura srpske literature na prelasku vekova koja svakako ne zaslužuje potpuni zaborav koji ju je prekrivao gotovo pun vek posle smrti već, naprotiv, zaslužuje novo, pažljivo i kritičko iščitavanje i vrednovanje.

(Časopis „Priča“ br. 21, 2012)

NOVA BAJKA „Kradljivac večnosti - bajka“ Klajv Barker, izdavač Solaris, Novi Sad, 1995, 2010.

Klajv Barker ušao je svet literature šestotomnim „Knjigama krvi“ (objavljenim kod nas u izdanju IP „Flamarion“ Bobana Kneževića) koje su stekle status kultnog dela posebno nakon izjave Stivena Kinga, nekrunisanog kralja horora, da je „video budućnost horora i da joj je ime Klajv Barker“.  Nakon ovakve preporuke Barkeru su otvorena sva vrata uspeha. Jašući na talasu svetske plime horora njegove knjige su na listama bestselera a on se pojavljuje kao ilustrator (i u ovoj knjizi), slikar, režiser filmova... Uprkos ovako širokim (megalomanskom?) nastupu koji neminovno nosi i odgovarajuću količinu rutinskog otaljavanja posla, Barkerov talenat se ne može poreći, kao ni njegova sposobnost da vešto varira žanrovske šablone i u njih unosi promene u rasponu od neuobičajenih rešenja do urnebesnog humora.

            Roman „Kradljivac večnosti“ uslovno možemo odrediti kao „dečiji horor“, pri čemu ne mislimo samo na to da su glavni junaci deca (obzirom da su knjige sa mališanima kao protagonistima u hororu česte zbog pojačanog naboja napetosti i emocija koje nudi sukob Zla i bespomoćne i nezaštićene dece) već i na specifičnu atmosferu koja je mešavina bajkovitog, infantilnog i pretećeg. (Mada, ovde bajkoliko treba shvatiti u značenju koje su mu dala mnoštva mas-medijskih varijacija a što se izrodilo u zašećerene pričice sa radukovanim „strašnim“ sadržajima; u svojim originalnim verzijama bajke sadrže brojne elemente nasilja i brutalnosti.)

 

           Koristeći se metodom smenjivanja pastoralnog mira, dečijeg druženja i bezbrižnosti i slutnji Zla, Barker gradi zaplet (poznat u nekolikim bajkama) koji će se u trenutku prve, „male“ katarze, razotkriti u svoj punoći odnosa i sukoba suprotstavljenih principa, nakon čega sledi trenutak moralne dileme i, konačno, otvorene borbe Dobra i Zla. Pobeda mališana, njihove nevinosti i duboke ljudskosti, nad lažnim rajem iza koga je Zlo što se hrani čistotom, u tradiciji je bajki i njihovih očekivano/željeno/poučnih finala. Upravo zbog ovog i ovakvog sadržaja i kraja „Kradljivac...“ je nazvan i „Mali princ devedesetih“ obzirom da je u pitanju još jedna avantura malog bića u grotesknim svetovima koji menjaju svoje oblike (zavisno od vremena i kulture – ovaj put imaju lik horora) ali, na žalost, ne i svoju suštinu.

(1996)

1992: KEC DRUGI PUT MEĐU VRŠČANIMA / LETNJE PREDSTAVLJANJE CRNO BELOG SVETA

1992: KEC DRUGI PUT MEĐU VRŠČANIMA

            Pisanje o pojavi kakva je Kulturno Eksperimentalni Centar krije u sebi zamku pridikovanja ili barem kukanja na temu – misija zvana „Uterivanje umetnosti u široke narodne mase“.

            No, kako pomenuta pojava tj. KEC nikad nije previše bolovala od pitanja svoje pozitivne društvene uloge (jer niko je nije dotirao već – čak šta više – više su voleli da joj odmažu), osnovni problem (njen) nije bio: kako opstati? Naprotiv.

            Polovinom 1980-tih, zahvaljujući entuzijazmu nekolicine mladih, u podrumu Mesne zajednice u Ljubljanskoj ulici više-manje redovno dešavale su se izložbe i predstave/hepeninzi. Andergraund opredeljenje organizatora imalo je za rezultat ravnopravno tretiranje svoh kreativnih aktivnosti, bez obzira da li su one (aktivnosti) i od establišmenta priznate kao „vrednost“. Svako ko bi se pojavio na bini bio je garant svog kvaliteta, nije se mogao kriti iza nekih i nekakvih titula. Princip je bio: Izbori se za pažnju publike! Pa, ko-voli-nek-izvoli.

            A publikum se vremenom sveo sa šarene grupe (ne)zainteresovanih i zalutalih na jezgro ljudi koji su znali šta se u KEC-u dešava i upravo zbog toga i dolazili. Otuda je čest slučaj bio dijalog izvođača i auditorijuma, dvosmerna komunikacija na obostrano zadovoljstvo.

            Tako je KEC trajao a onda se, na žalost, ugasio i ni jedno događanje nije ni pokušalo da ga nasledi.

            19.11.1992.g. KEC je, uprkos svemu, kako videsmo na plakatu, ustao iz groba. Opet sa namerom da mladima ponudi klupski prostor u kome će se dešavati nešto drugačije od standardnih decibela i piva posle vesti sa ratišta. Nova doza alternativne kulture za neku novu generaciju. Trebaće, naravno, opet vremena da se stvori kvalitetan program i profilira zainteresovana i konstruktivna publika. Bude li toga – razultat neće izostati. A on je: malo više kulture među nama.

            Pa, nek je sa srećom!

(1992)

LETNJE PREDSTAVLJANJE CRNO BELOG SVETA – „Patagonia Dream“ izložba stripa u Domu omladine Vršac

            Kao uvod u Letnje igrarije ’93, već dobro poznati kulturno-umetnički program u organizaciji DOV-a, otvorena je 05.07.1993. izložba stripa pod naslovom „Patagonija Dream“, čime se, čini se, počinje uspostavljati tradicija ovakvog izlaganja obzirom da je i prošle godine, u istom prostoru, održana izložba stripova autora Wostok-a.

            U odnosu na tu, prvu, izložbu „Patagonija Dream“ koncipirana je i izvedena mnogo ambicioznije. Naime, ovog puta predstavljeni su radovi petorice autora: Grabovskog, Wostoka, Genevre i Mučibabića, kao domaćih snaga, i Nandora Ljubanovića, kao male pomoći iz Pančeva.

            Izloženi radovi vode nas u pet različitih svetova, koji su, ipak, ukupno gledano, svi u okviru jednog, i to podozrivog, pogleda na ono što nas okružuje, što autore, vrlo uslovno, podvodi pod odrednicu „andergraund“ (tj. avangardni, alternativni) strip.

            Krećući se od linijskog minimalizma (Grabovskog) do raznorodnih stilizacija, samosvojnih (Wostok, Ljubanović), tj. one koja ima svoj original u istoriji stripa (Mučibabić) i kombinovanja crteža i fotografije (Genevra) kao načina izražavanja, autori pričaju svoje priče: Grabovski o bržim krajevima i varljivoj smeni noći i dana, Ljubanović o jadu zvezda padavičarki i tatinim zagrljajima, Wostok o čudesima ljubavi psa i gospodara mu (koji to nije uvek), Genevra o neprilagođenima (ne uvek i preterano buntovnim) a Mučibabić o kratkoj partiji šaha sa živim figurama. Svojevrsni kuriozitet je i epizoda u kojoj svaki autor crta po jednu tablu.

            Izložbu prati katalog (naslovljen kao „Patagonia strip, prvi put, neka tvoja glava bude samo tvoja briga, živ sam!! živ sam!!“ u izdanju organizatora izložbe i čitavog projekta – DOV-a) u kome su reprodukovani  izloženi radovi te je tako stvoren pravi strip magazin koji ima potpuno samostalan život i pruža mogućnost autorima da se medijski probiju i izvan granica (i prostornih i vremenskih) mogućeg odjeka jedne ovakve izložbe, što u današnja vremena oskudice svakako nije šansa koju treba olako odbaciti.

            „Patagonija Dream“ nudi nam uvid u stvaralaštvo petorice mladih i talentovanih umetnika. Onim što smo videli možemo biti zadovoljni. Ono što će doći – videćemo.

            Izložba „Patagonija Dream“ otvorena je do 25.008.1993.g. u holu Doma omladine Vršac.

(1993)

PRVI DOLAZAK CRNIH SLIKA – DRUGI DEO „Istina o Jozefu K. i Gregoru Samsi“ Wostok/Minik, izdavač DOV, 1992.

            Prvine vezane uz misterioznog scenaristu i crtača stripova zvanog Wostok nižu se jedna za drugom. Tek što smo preturili letošnju dvostruko prvu izložbu u Domu omladine (prvu njegovu i prvu takvu u Vršcu) a pojavila se i sveska sa njegovim stripovima (pomalo pretenciozno nazvana strip album), ponovo dvostruko prva:

1.      prva sveska njegovih radova, i

2.      prva takva objavljena u Vršcu.

Što bi se reklo: Prava gomila prvenaca.

U vreme potpune praznine u izdavanju tzv. art stripa (a i ostalih vrsta stripa), pojava Wostokovih radova, za koju su zaslužni entuzijazam autora i B. Babića, direktora DOV-a, dokazuje da su mladi umetnici rešili da zaobiđu zaglibljene mamute državnog izdavaštva i krenu tradicijom alternative. Wostokovo pojavljivanje u izdanju koje je fotokopirano u malom broju primeraka i dostupno samo istomišljenicima seća na priče o zlatnim danima andergraund stripa u svetu, 1960-tih i 1970-tih, kada su se stripovi kopirali, slali poštom, delili ili lepili po metroima stvarajući, bez obzira na neujednačenost kvaliteta, jednu novu osećajnost i kulturnu klimu. (Neka vrsta potvrde ovih reči je i pojavljivanje izdanja „Klasici andergraund stripa“ firme „Šund“ dd.)

Naslovni strip sveske „Istina o Jezefu K. i Gregoru Samsi“ rađen jeprema priči Š. Minika koji je, inspirisan F. Kafkom, zapleo sudbine G. Samse, Jozefa K. i geometra K. u klupko apsurda i užasa noćne more. Wostokov crtež, statičan na stilizovanoj pozadini, savršeno odgovara groteski situacije, hladnoći i grču buba i pajaca, bezglasnom kriku zaklanog, šetačima sa ronilačkim maskama i žabi u čaši sa vodom. Prizori sulude lutkarske predstave ljuto se urezuju u svest.

      „Careva poruka“, strip rađen po priči F. Kafke, izneverava začudnost i oneobičensot sveta na slikama – što je osnovna vrlina Wostokovog rada. Ipak, poneki crtež se otrgao i svojom snagom potvrđuje da je u pitanju samo trenutna slabost crtačeva.

      Sjajni crtež „Lagum“, propraćen rečima F. Kafke, vraća nas na Wostokov put jedinstva karikaturalnog i realističkog.

      Minijatura „Grožđe za Aarona“, Wostokovo kompletan autorski rad (i scenario i crtež), nastavlja traganja za tajnom apsurda.

      Fotokopiranja stripa – kao posledica skromnih finansija izdavača – izrodilo je ovog puta neočekivano pozitivan rezultat. Gromade jednako crne u sukobu sa belinama, odsustvo tanke linije valera, dali su novu snagu crtežu, dignutom sada na nivo prizora obasjanog sablasnim munjama koje jasno odeljuju površine, zasecaju granice. Čipke crno belih tačaka u senkama zbunjuju oko koje u njima nalazi brojne nagoveštaje koje reči nad crtežom kriju što, po sebi,  svedoči o dobro izbalansiranom odnosu crteža i teksta, inače pravoj retkosti za strip rađen po prozi. Jer, po pravilu, u takvim slučajevima ili reč prevlada pa na kraju ostaje ilustracija priče ili crtež uguši tekst pa to više nije strip nego crtanka.

Wostok, pak, ovaj problem elegantno rešava zauzdavajući oba medija (pa tako nema ni balončića ni onomatopeja ni linija koje treba da sugerišu pokret), ostvarujući krhku ravnotežu saradnje reči i linije. I u tome se naziru odlike potencijalnog majstora.

      A ono što nam je sada ponuđeno, po skromnom mišljenju autora ovih redova, više je nego dobro a obećava i bolje.

(„Košava“ br. 4,1992)

ČIPKE SENKI „Istina o Jozefu K. i Gregoru Samsi“ Wostok/Minik, izdavač Dom omladine Vršac, 1992.

            Početkom novembra ove godine pojavila se, u izdanju Doma omladine Vršac, strip sveska crtača i scenariste Wostoka čije radove smo imali priliku upoznati na izložbi u okviru letošnjih muzičkih igrarija. Tako se broj prvenaca vezanih za osobu skrivenu iza misterioznog pseudonima uvećao posle njegove prve izložbe, prve izložbe stripa u Vršcu i za prvo izdavanje stripa u Vršcu.

            Svesku otvara naslovna „Istina o Jozefu K. i Gregoru Samsi“ rađena po priči Š. Minika koji zapliće sudbine ključnih ličnosti iz dela Franca Kafke u mračno klupko užasa i apsurda. Grotesknost situacije našla je dostojnog partnera u Wostokovim crtežima iz kojih bije hladnoća i grč sveta naseljenog bubama i pajacima, bespomoćnicima, šetačima sa ronilačkim maskama i žabom u čaši za vodu kraj postelje.

            Strip „Careva poruka“, rađen po priči F. Kafke, drastično smanjuje – uz časne izuzetke ponekih crteža – osećaj, nazovimo ga, oneobičavanja, oličenog u jedinstvenoj mešavini karikaturalnog i realističkog gledanja na svet.

            Na poslednjim stranicama nalazimo zanimljiv crtež naslovljen kao „Lagum“ i propraćen citatom iz dela F. Kafke, i minijaturu „Grožđe za Aarona“ – kompletan autorski rad Wostokov,  koja ostaje na najboljem tragu „Istine o Jozefu ...“

            Fotokopiranje kao način umnožavanja stripa i neminovna posledica skromne finansijske podrške ovom izdanju entuzijasta, daje potpuno neočekivane rezultate. Ravnopravnost crnog i belog, odsustvo valera iz čega proizilaze brojne čipke senki, zlokobnih i uznemirujućih, potpuno se poklapaju sa već pominjanom jezom oneobičavanja, gradeći, u svom zbiru, celovita (sa tek ponekim propustom koji možemo pripisati neiskustvu) i uverljiva dela autora koji obećava.

(„Vršačka kula“, 1992)

VRŠAC U VRŠCU

Uhvaćeni u zamku društvenog JU haosa koji je slomio sve sisteme vrednosti, oduzeo nasušnu potrebu za sigurnošću i perspektivama, mladi umetnici (duhom i/ili godinama), pritisnuti unutrašnjim žarom za izražavanjem i stvaranjem, bili su prinuđeni da iznađu drugačije puteve delovanja. Pošto više niko iz establišmenta nije mario za njih, niti bio voljan da im pomogne te je svako radio na sopstveni rizik a prestali su da postoje uobičajeni, „regularni“ oblici izlaska u javnost, novi stvaraoci morali su u potpunosti da se oslone na svoje snage. Ta samo-pomoć i samo-organizovanje izuzetno su bili potrebni u malim gradovima tradicionalno netrpeljivim prema svemu nepoznatom, svemu što „talasa“. U Vršcu su, pak, zahvaljujući talentu i tvrdoglavosti (vrlo važnoj crti karaktera) koje donose i podupiru breg, kula, košava i ruža vetrova (probodena TV tornjem), grupisanja mladih prema afinitetima izrodila nekoliko paralelnih, alternativnih umetničkih projekata/scena koje su polako prerasle gradski atar i otišle u svet, bliži i dalji.

Tako je, zahvaljujući nekolicini jakih autora (Wostok, Grabowsky, Lola...), magazinu „Patagonija“ (urednik Goran Dimitrijevski Dima) i fanzinu „Krpelj“, Vršac izrastao u centar JU alternativnog stripa 90-tih.

            Časopis „Košava“ (urednik M. Đurić) postavio je nove standarde u ovdašnjoj produkciji intelektualno serioznih publikacija.

            Likovna scena „otkrila“ je avangardna strujanja zahvaljujući Živku Grozdaniću Geri, osnivaču „Likovnog bijenala mladih“.

            U muzici počinju da bruje novi zvuci, od ambijentalnog „Ura“ do post-pank „Srca male rode“.

            Nekoliko izrazitih individualaca (D. Pavkov, J. Marinkov, D. Vlajković Mitrovanov, A. Dudić...) promenilo je dotadašnje obrise literature koja se piše u Vršcu.

            Veliki društveni pritisak, nerazumevanje okoline, finansijska katastrofa, psiho frustracije, primorali su stvaraoce da se snalaze „štapom i kanapom“ ali ih, istovremeno, i oslobodili oveštalih formi i shvatanja. Novi senzibilitet i osećajnost izgradili su u 1990-tim paralelni umetnički Vršac koji diše punim duhovnim plućima.

(1998)

KULTNO

(Ne)postojanje kultnih knjiga i pisaca, čini se, iznova postavlja pitanje: Živimo li paralne svetove, ili simulakrume - da se (post)moderno izrazimo?

Kako se svi neprestano krećemo kroz osnovu/matricu i susrećemo, sudaramo sa drugim, paralelnim stvarnostima (a svaka se u ponečem razlikuje od inih) sasvim je izvesno da, pre ili kasnije, prepoznamo svet koji je, sred nebrojanih drastično drugačijih, u nekoj ravni (duhovnoj u ovom slučaju) blizak našoj sopstvenoj posebnosti, te dolazi do uspostavljanja simpatičke veze među njima. U osnovi je to kontakt, komunikacija (koju prati nasušna potreba za pripadništvom grupi) izopštenika, skrajnutih i bizarnih spram gromade većine, i kao takav određen je/uslovljen, prostorno, vremenski, kulturološki, društveno-politički. Vezivanje, naravno, ne implicira racionalan odnos prema kultnom, te ono opstaje bez obzira na kvalitet predmeta obožavanja, odnosno, nedostaci na tom polju bivaju kompenzovani drugojačijim zadovoljstvima, ispunjenjima. Ako, pak, kultno počne da prelazi granice ekskluzive i uđe u „opšte dobro“ neminovno je njegovo odumiranje jer masovnost je prirodni opozit izdvojenom, apartnom (što nije sinonim za elitno), koje je baza kulta bez obzira na prolazne kult mode. Obrnutom procesu – stvaranju kulta – upravo prisustvujemo: u nastupajućim vizuelno/virtuelnim svetovima pisana reč, lagano ali postojano, zatvara se među posvećenike, među kojima je nastala i do Gutenberga postojala.

(1997)

TROJKA U KVADRATU

Ovaj tekst će vam predstaviti 3 vršačka autora a počinje ovako:

            „Slavna i istinita misao čika Lenjina: „1 korak napred, 2 koraka nazad“ u stripu na ovdašnjim prostorima izgleda ovako: u prvoj Jugoslaviji smo imali sjajan početak – Lobačev, Solovljev, Maurović; u drugoj Jugoslaviji strip je prvo bio imperijalistički slatki otrov za male pionire (a deca ko deca – vole slatko), pa je posle degradiran u šund i kič tj. postao je manje opasan. Interesovanje za sličice sa balonima je, ipak, raslo. Javile su se prve, uvezene, teorije da su te sličice nova umetnost i novi, domaći, autori koji su radili u raznim izdanjima od đačkih novina do strip revija od kojih je najpoznatija „Nikad robom“ posle prerasla u „Mirko i Slavko“. 1970-tih desio nam se „Novi kvadrat“ a 1980-tih bum tzv YU stripa sa gomilom ozbiljno talentovanih momaka. Plima je, međutim, potrajala nekoliko godina i povukla se. Treća Jugoslavija je zatekla retke štanc-majstore i ponekog pritajenog kreativca. Ostali su pobegli. Sada i ovde nikome nije do stripa. Na klackalici „napred – nazad“ sada je duboko dole.

            Vršac u svemu napred rečenom nije bio izuzetak. Retki strip crtači i scenaristi ostajali su u okvirima sopstvenog entuzijazma, nepoznati široj javnosti. Ipak, stasale su i nove stripadžije. I evo njih:

            Misteriozni Wostok već je poznat zainteresovanima. U protekloj godini imao je sve izložbe, objavljen strip u „Košavi“, objavljenu strip svesku u izdanju DOV-a, nacrtao je nekoliko plakata. Njen/njegov stil je, od prve pojave, jasno definisan: stilizovan crtež, kombinacija realističnog i karikaturalnog umočena u tzv. prljavi grafizam, ravnopravnost vizuelnog i literarnog. I sve to u pričama mraka, apsurda i košmara.

            (A onima koji barataju apsurdom dešava se i sledeće: druga Wostokova izložba u Gradskoj bibilioteci otvorena je 24.12.1992., u utorak. U četvrtak (26.12.1992.) lokalna televizija je najavila da će se „sutra otvoriti strip izložba Wostoka“.)

            Borislav Grabović manje je poznat javnosti. Njegove crteže i ilustracije mogli smo videti 1991.g. na izložbi (opet) u Gradskoj biblioteci, u prvom broju fanzina „Enter“ vršačkog Kružoka ljubitelja SFa i na plakatima DOV-a. Za razliku od Wostoka on nema jasno definisan stil. Svaki rad mu je različito crtan. No, skromno mišljenje autora ovih redova je da to lutanje ni u kom slučaju nije mana. Različitost (kao i jasno definisan stil) ima svoje prednosti jer daje potpunu slobodu crtanja. Tabla koju predstavljamo pleni svojim crtačkim minimalizmom.

            Spasić Dragan najveća je nepoznanica. Veoma malo radova napustilo je njegovu radionicu. Polaznik je Škole stripa u Beogradu. Objavljeni rad mu je, na prvi pogled, najbliži klasičnom poimanju stripa. Ali, očita je težnja autora da se likovi a posebno pozadina, enterijer i senke, oneobiče, stilizuju, da se realistički crtež pretvori u svoju suprotnost.

            Toliko, za sada, o njima. Poželimo im, pošto talenta već imaju, puno rada, strpljenja, tuša i sreće. I još poneku pruženu ruku. Jer, trebaće im.“

(„Košava“ br. 6, 1993.)

GRAD U KOME NE BIH ŽELEO DA ŽIVIM

(kratkoduga priča bez početka i kraja...)

            Zašto bih želeo da živim ili ne živim u nekom gradu? Bilo kom/ma kakvom gradu?

            Ponajpre – šta je grad? Gomila zgrada u koje je uterana masa ljudi?

            Koliki broj ljudskih jedinki treba da bude sadeven na određeni prostor da bi se to naselje nazvalo grad a ne selo ili varošica? Da li je i određena prostorna kubatura ili kvadratura nužno odredište grada? Ili je grad skup svakavih interakcija njegovih stanovnika koja rezultira mentalnim profilom specifične ikonografije (kakve nema na palanačkom tlu)? Heh, stara već i ofucana priča urbano-ruralno, napredno-nazadno, progresivno-nazadno; niti su jedni zadato progresivni niti su oni drugi po definiciji  samo konzervativni...

Da pođemo drugačijim smerom – grad je oblik naseobine ljudskih bića, ili, tačnije, ljudskih i drugih bića jer:

svako od nas je domaćin/stanište raznih živih bića,

ljudski gradovi su, opet, utočišta naseobina insekata, glodara, gmizavaca, sisara, ptica... Ali, nisu ljudi izmislili gradove. Biljke imaju svoje gradove – (pra)šume ili savane. Pčele, ose i termiti grade svoje gradove – košnice. Koralni grebeni su gradovi raznih bića pod vodom. Vukovi, lavovi, slonovi, laste, guske, zebre, konji, ribe i mnogi drugi nemaju staništa ali imaju krdo/čopor/jato koji jesu gradovi, pokretni, fluidni ali i kompaktni. Ljudski gradovi su vremenski i prostorno određeni i odvojeni.

            Ne bih želeo da živim u gradovima Maja, u periodima pre i posle dolaska belaca. Slike koje sam video u filmu „Apokalipto“ Mela Gibsona nisu mi prijale. Takvi gradovi zasigurno su bili draži savremenicima te epohe i tih prostora - barem onima koji veselo skaču udno krvavih piramida.

            Uostalom, grad, kakve god da su mu zgrade, čak i ako je klima umerena a vazduh čist, neće biti prijatno mesto za život ako spadate u one najbednije, u ponižene i uvređene, skrajnute, progonjene ili prezrene. Svima koji su bogati grad je lep – a ako nije oni će otići u drugi, bez mnogo osvrtanja. Novac je najefikasniji amortizer neugodnosti svih vrsta, on kupuje ono što nedostaje – od stvari, gradova do ljudske pažnje i uvažavanja. Za druge, siromašnije, grad u kome su se rodili težak je kao usud i ishod.

Kažu da je Pariz u vremenima oko Buržoaske revolucije toliko smrdeo da su putnici mogli da ga namirišu par desetina kilometara pre nego što bi im se ukazao na horizontu. Verovatno je tako i sa savremenim megapolisima ali je ’čist’ vazduh toliko prljav a naša čula tako otupela da više niko na taj zapah ne obraća preteranu pažnju. Kada bi kome i pomenuli „neugodni miris“ on bi lakonski mogao da odgovori da to nije smrad već, u stvari, (mio)miris civilizacije. Kao što je američki oficir u filmu „Apokalipsa danas“ F. F. Kopole govorio da voli miris napalma jer miriše na - pobedu (koja se dobija spaljivanjem šuma, kuća i živog životinjskog i ljudskog mesa). Ni London iz Dikensovih vremena/knjiga nije preterano blagonaklon prema svojim običnim stanovnicima i gostima - to shvata i junak romana „Anubisova vrata“ Tima Pauersa koga iz XX veka vraćaju u doba romantičarskih pesnika.

         Zadah farmi koje proizvode životinje, klanica koje ih kolju, bazena u kojima se talože otpadne fekalne vode, teški zadah kanala zatrpanih organskim i neorganskim đubretom koje su, kroz prozore stanova na višim spratovima, ili kola u vožnji, izbacili (ovdašnji) civilizovani građani XXI veka ili su ga ispustile fabrike dok jure za profitom (i zaradama radnika) nisu ono što bismo voleli da osetimo ali taj milenijumski mirisni talog prati nas i čeka odmah ispod skrame dezodoranasa i parfema.

        Gledao sam slike Zemlje viđene iz orbite: od tvorevina ljudskih ruku na dnevnoj strani najjasnije se vide Kineski zid i Njujorška deponija đubreta. Svekoliko deponije najtrajnije su tvorevine čovečanstva od industrijske eve do danas (i nadalje); na njima odlažemo ostatke svog postojanja, od praznih tuba pasti za zube do kutija sa neželjenom, udavljenom novorođenčadi.

        Na noćnoj strani iste kugle šepure se svetla visokocivilizovanih gradova i duboki mrak ostatka čovečanstva koji živi u „zemljama koje je vreme zaboravilo“.

          Nama svakodnevnima odmah ispod nepca nataložen je užegli znoj tela i nogu, neoprane odeće, kvarnih zubi, upaljenih desni i sinusa, zagnojenih bubrega zbog kojih mokraća nekontrolisano curka i isparava - svi oni, tanko prekriveni miomirisima hemije, čekaju u svakom autobusu ili vozu koji vozi do gradova i iz njih. Ne treba zaboraviti ni zadah sredstava za dezinfekciju u hramovima zdravlja, koji teško izlazi iz nozdrva. Uostalom, mirisi su jedan od moćnih „generatora“ sećanja. Za njima slede glasovi – pomahnitala

kakofonija buke i besa, vike, krikova i šaputanja na podlozi od cike mašina i vozila.

         U gradovima koji su, sa lica Zemlje, izdignuti u njenu orbitu pa poslati u svemir, kako to opisuje Džejms Bliš u seriji romana pod zajedničkim naslovom „Gradovi u letu“, što se ljudi tiče, bez obzira na promenu okruženja, sve je isto jer ljudi ostaju ono što su bili i jesu. Nema promena ni kad se gradovi spuste na dno mora – ljudi teraju po svome sve dok im to „prolazi“.

           Među problematično zavodljivije (ne potpuno bezazlene) gradove u kojima bi vredelo živeti (ako bi nas u njih pustili) spada Novi Krobuson iz trilogije pisca egzotičnog imena Čajna Mjevil. Ljudi u njemu nisu sami, okruženi su drugima vrstama, od grotesknih ljudi-buba do ljudi-vodozemaca. Obično-ljudski zapleti komplikuju se spojem i mešanjem sa drugojačijim egzistencijama. S onostrane egzotike, mračni i tajanstveni grad Ambergis iz romana Džefa Vandermera nimalo nije naivno i ljupko mesto za postojanje, baš kao ni bezbrojni legendarni gradovi stvarne ljudske istorije i mitologije, od Sodome do Eldorada i dalje...

    A negde u beskraju hladne virtuelne stvarnosti čekaju gradovi bez znanih nam i vidljivih oblika, boja, mirisa i zvukova.

    Mislim da ne bih voleo da živim u Gradu iz istoimenog romana Kliforda Simaka jer njega, zapravo, grade mravi. Ljudi više nema, odavno su nestali sa lica Zemlje, pobegli su u svemir, paralelne stvarnosti ili izumrli (prethodno napustivši svoje gradove u strahu od nuklearnog holokausta); naslednici Zemlje, Psi koji govore, ne znaju šta će sa tom ogromnom zgradom koja guta tlo a prastari robot prećutaće, u ime svetosti svakog života, da su ljudi trovali mrave. I tu je kraj/početak, Grad će prokriti Zemlju, pobiti sve preostale ne-mravlje oblike života, stvoriti neki drugi ili treći svet.

      Svakako ne bih želeo da, kao Robert Nevil, živim u gradu prepunom vampira, kako je to opisano u romanu „Ja sam legenda“ Ričarda Metisona. Biti poslednji „obični“ čovek okružen nekom novom vrstom nije nikakva povlastica bez obzira što su uokolo velelepne zgrade i sva čuda (sada nepotrebne) tehnologije.

            Gradove ne čine (samo) zgrade; cigle i beton i asfalt samo su kulise ispred kojih nastupaju glumci. Ako nema glumaca kulise ne služe ničemu. Baš kao što ni prosečni glumci ne umeju da igraju na praznoj pozornici - kulise im trebaju da potpomognu nejaku magiju koju proizvode. Ali, džaba su dobre kulise pored slabih glumaca.

            A ako su kulise loše a glumci nikakvi?

            Na primer...

            Ne volim da živim

  u varoši koja bestidno čupa svoje korene (kao da je oni zaduženi da je vode - mrze),

            u palanci kojoj je drveće smrtni neprijatelj pa seče drvorede u tzv. strogom centru da bi namesto njih posadila asfalt ili nečije betonske kocke,

            u zaseoku koji je iz centra prognao sva dečija igrališta (jer, valjda, ruže sterilnost ravnih ploča; jer su oni koji su osmišljavali nove izglede ulica i trgova zaboravili da su bili deca i da su imali decu - ili nisu?),

            u naselju (ispod feudalčevog „zamka“) u kome su krajnji dometi novoarhitekture na nivou geometrijskih staza i zabrana-baštica za zelenilo (vojnička groblja su vrhunska i nedostižna invencija za priučene tzv. stručnjake i njihove nalogodavce, nabeđene dušebrižnike i narodne spasitelje),

       u jadu u kome postavljaju spomenik velikom komediografu na predimenzionirani postament (da bi on ispao što sitniji) dok su mu iza leđa kontejneri za smeće - da li mu se to svete potomci onih koje je izvrgao ruglu?

            u bedi u kojoj su klupe precizno smeštene tako da gledaju u auspuhe parkiranih automobila

            u sramoti u kojoj je pored visokog, starog kamenog krsta postavljen stadionski bilbord

            u smejuriji u kojoj za lokalnu političku elitu periferija (provincije) ne postoji

            u patologiji u kojoj se jedini varoški potok guši u đubretu i preti/obećava da jednom iznedri pogubnu zarazu

            u mraku u kome pregorele javne svetiljke u zabačenim ulicama niko neće da promeni

            itd itd itd

            Ali, avaj, zar zaboravismo: šarene a jadne kulise samo su slika i (ne)prilika ljudi koji su ih napravili i na njima izvode svoje igre (nad)moći, zar ne?

(„Severni bunker“ br. 19, 2012)    

           

TV serija „VAVILON 5“

Početkom maja snimljene su poslednji kadrovi iz četvrtog ciklusa SF serije „Vavilon 5“. Nakon oproštajne proslave, dok je materijal na dopunskoj obradi, ljudstvo se razišlo na zasluženi odmor koji, međutim, nije trajao predugo. Već u junu počela su snimanja epizoda novog ciklusa serije.

      Godinama unazad uigran je sistem prezentacije igranih serija na brojnim TV kanalima. Prve epizode, takozvani „piloti“ emituju se krajem godine da bi zatim usledili redovni termini koji traju sve do leta. Za vreme letnje pauze uglavnom se emituju reprize da bi od septembra krenulo drugo poluvreme serije koje doživljava kulminaciju oktobra ili novembra a novi ciklus kreće oko Božića i Nove godine. Kako je „Vavilon 5“ ušao među 25 najgledanijih serija što mu obezbeđuje relativno pristojne termine emitovanja (najbolje termine, naravno, dobijaju, najgledaniji) poslovno-umetnička mašinerija se zahuktava. Na ruku joj ide i nekoliko priznanja „Najbolji SF TV šou“ godine koje je serija dobila u anketama specijalizovaih SF časopisa (neprikosnoven je i dalje „Dosije X“) te sve veća armija obožavalaca, koja traži sve više svog omiljenog programa. Prateća industrija je takođe uključena, od izdavanja video-kaseta sa epizodama, preko igrica i igračaka do serije natpisa po časopisima (kojima serije idealno odgovaraju jer nude materijal za mnoštvo tekstova, intervjua i sl. – filmovi su u tom pogledu krajnje hendikepirani, 
njihova aktuelnost je, u odnosu na serije, kratkog daha i ne 
može se dugo eksploatisati).

           

 Posle svega rečenog jasno je zašto je sadržaj petog ciklusa „Vavilona 5“ proglašen za najbolje čuvanu TV tajnu. Tvorac serije J. Michael Straczynski vešto izbegava da, u brojnim intervjuima, otkrije šta će se dešavati u nastavku. Obzirom da je kulminacija tj. poslednja epizoda 4. ciklusa snimljana, vesti o njenom sadržaju su procurele među publiku i ona se, iako epizodu nije videla, pita šta će biti dalje. Straczynski najavljuje novi pristup likovima, razvoj nekih ranije započetih zapleta i neke neočekivane preokrete...

U međuvremenu, u punom su jeku pripreme za osmi celovečernji TV film „Vavilon 5 – U početku“ koji će biti fokusiran na sudbinu jednog od likova a planira se i, u štampi je već najavljen, bioskopski film koji bi trebalo da seriju prenese na veliki ekran. To će doneti mnogo skuplje specijalne efekte od onih televizijskih (koji nisu previše odmakli od kompjuterskih simulacija) ali postavlja problem sabijanja materijala u zaokruženu priču koja treba da traje oko dva sata.

 

            No, u svakom slučaju, „Vavilon 5“ se širi na opšte zadovoljstvo autora, glumaca, industrije i publike. U čitavom zamešateljstvu naše bivše gore list, Mira Furlan, ima zapaženu ulogu.

(1995)

NOVE KNJIGE U BIBLIOTECI „UGAO“ 1995.

Vredan i za ovu kulturnu sredinu redak jubilej – 35 godina postojanja, opstajanja i rada, biblioteka „Ugao“ proslavlja radno: upravo su objavljene 3 nove knjige (čime je ukupan broj do sada bojavljenih knjiga u „Uglu“ porastao na 55) a u pripremi su i novi projekti.

            Ostajući veran ideji da Umetnost ima samo jednog pravog, nepogrešivog sudiju – Vreme, a da je sve drugo taština, „Ugao“ je, kako kaže Dušan Belča, urednik ove edicije, pružao i pruža ruku podrške svakome dovoljno odvažnom da izađe na veliku scenu Književnosti. Neki od pisaca čija su dela objavljena u „Uglu“ zastali su, vratili se u svet svakodnevice; drugi su, pak, nastavili svoju avanturu duha. Za sve njih „Ugao“ ostaje ulaznica ili novi stepenik na putu oličenom u sentenci „ars longa, vita brevis“.

            Predstavimo sada, ukratko, nove knjige biblioteke „Ugao“:

            „ADSKI RUŽIČNJACI“ GORDANA KOVAČEVIĆ

            Prva pesnička zbirka mlade Gordane Kovačević (1975) zanimljiva je za tumačenje sa stanovišta takozvanog „ženskog pisma“, koncepta koji je definitivno izborio svoje mesto na domaćoj književno-teorijskoj sceni, obzirom da su centralne teme, težišta ove knjige ljubav i smrt, Eros i Tanatos. Sam naslov zbirke nudi jedan od ključeva za iščitavanje sudara, spajanja i preplitanja oba (ili je u pitanju dvostruko lice jednog?) večita principa. Podeljena u 4 ciklusa: „Kamena imena“, „Glasovi“, „Elegija o vojniku“ i „Ruža iz Ada“, poezija Kovačevićeve kreće se, kroz oštre, krte stihove, od snage pesničkih slika izgrađenih teškim rečima do melanholije (ali i patetike, mestimično) kao preovlađujućeg osećanja. Pesnikinja neretko pribegava i spajanju oba postupka, oba raspoloženja u istoj pesmi što ume da da zanimljive rezultate. U svakom slučaju, uprkos izvesnim kolebanjima, Gordana Kovačević se predstavlja kao zanimljiv glas koji vredi osluškivati odnosno iščekivati njegove nove pojave.

            „KOLUMBO BEZ AMERIKE“ BORIŠA RAŠEVIĆ

            Raševićevi stihovi čudnovate su varijacije na teme ljubavi, samoće, zapitanosti nas svakodnevicom egzistencije, pisani na strašnom mestu – Sarajevu, usred rata, pod kuršumima i eksplozijama. No, dok njegovi sunarodnici, koje je sudbina takođe zatvorila u isti vrtlog, govore o užasu u njegovim pojavnim oblicima, ovaj mladi pesnik peva o nečovečštvu prelomljenom kroz svoj unutrašnji svet. Rat će direktno ući u stihove izuzetno retko ali će, kao tačka koja menja vizuru, biti prisutan u svakoj pesmi. A u svetu u kome svaka stvar dobija novo značenje, nezamagljeno, bliže esenciji života, ima mesta za ironiju i samo-ironiju, cinizam ali i raspevanost rime, zadovoljstvo trenutka, iskonski optimizam. Ima mesta „da nastavim svoje stasavanje“ kaže pesnik, stasavanje u koje je neizbrisivo utisnuta svest o krhkosti trajanja, po kome se Raševićevi stihovi mogu prepoznati i biće prepoznavani.

            „SEDMI DAN – NEDELJA U SRPSKOM PESNIŠTVU“ Priredio i pogovor napisao Raša Perić

            Perić je sakupio i izabrao pesme posvećene nedelji i tako sačinio jednu od onih knjiga koje pred čitaoce razastiru često i olako zaboravljenu lepotu poezije. Od pesnika romantičara do modernista, u razdoblju dužem od jednog veka, kroz klasične stroge rime ili slobodni stih, poetsku prozu, pevalo se i peva o jednoj sasvim maloj, običnoj temi. Ali, stara je istina da za poeziju nema granica. I, kao što se vremenom menjaju pesničke forme i metri, menja se i glas i pev pesnika kroz koji možemo pratiti onu tananu promenu duha epoha i vrednosti koje one nose. U duboki mir blagdana, ispunjenost duše mislima o Bogu, zbog kojih se čovek oseća svečano gordo u svom telu i svetu, uvući će se gorčina, ljuti dim samoće urbanog mravinjaka, beda predgrađa. I nedeljom postaje najgore - u oštrom verističkom stihu puca teskoba i beznađe. Nema više blagosti dana, iščezla je i ostavila prazninu koju će ispuniti susret sa svojim licem i likom, u čemu se nazire lagani dolazak nove osećajnosti, poetike koja traga po razobličenom svetu lišenom mitova i mistifikacije.

            „Sedmi dan“ nudi važan presek kroz našu poeziju, presek koji potvrđuje njenu vitalnost (istorijska dimenzija knjige je samo još više učvršćuje), te svakako zaslužuje pažnju čitalaca.

(1995)