U (pre)brzom svetu korporacijski dirigovane zabave za široke mase koje uživaju u blagodetima Zapadnog kapitalističkog Raja, svaki proizvod ima svoj vek trajanja posle koga ga zamenjuje sledeća instant žvaka za oči/uši/um. Za sistematsko zaglupljivanje širokih masa srednje i nižih klasa nadležni brinu da bude redovno sprovođeno. Naravno, svaki sistem mora da ima i odušak iliti sigurnosni ventil kroz koji se ’relaksira’, odnosno kroz koji provejavaju vetrovi subverzija i promena (do kojih neće doći ali će se podanicima dati iluzija da se nešto menja); nužnost ovakvih ’izlaza’ znana je svim modernim vladarima (bili oni pojedinci ili grupe organizovane u klike, korporacije, stranke i sl.); zbog toga određeni ljudi važe za ’omiljene opozicionare’ vlasti kojima kao da je sve dozvoljeno. U zabranu korporativnih ’umetničkih proizvoda’ takođe, s vremena na vreme, bljesne neka roba – knjiga, film, TV program, strip... – koja liči na tu tako potrebnu provokaciju. Poneki od tih proizvoda uspevaju da na tržištu opstanu i priličan broj godina. Među takvima trenutno je najtrajnija crtana TV serija „Simpsonovi“ koja je upravo emitovana ni manje ni više nego u 500 epizoda (a tu nije kraj); već ove cifre uz atribute crtana i humoristička serija uzdigle su „Simpsonove“ u sfere rekorda i fenomena popularne kulture – časopis „Tajm“ je 1998. ovu seriju proglasio najboljom TV serijom XX veka (!) a Bart Simpson je uvršten među 100 najuticajnijih ljudi tog veka (iako je izmišljena ličnost i kao takva jedinstvena na listi). „Simpsonovi“ su najduže emitovana animirana TV serija koja je iza sebe ostavila „Porodicu Kremenko“ i „Skubi Dua“; crtana porodica dobro se drži i u nadmetanju sa najdužim igranim programima odnosno sa serijama sa najvećim brojem epizoda. No, sve rečeno važi samo za američko tržište; u svetu postoji priličan broj crtanih serija koje su duže trajale i imale i preko 600 epizoda (takve su japanske serije „Zmajeva kugla“, „Doremon“ i „Pokemoni“)
            „Simpsonovi“ su 1987.g. startovali kao gosti u programu „Trejsi Ulman šou“ a dve godine kasnije su se osamostalili pod okriljem kompanije „Foks netvork“. Met Grejning, kreator serije, za model junaka uzeo je sopstvenu porodicu (on je oličen u liku Barta) a priču je smestio u gradić Springfild koji, kako je sam izjavio, liči na Portland u Oregonu, gde je odrastao; okolina Springfilda menja se za potrebe pojedinih epizoda pa je čas na moru, čas podno planina ili u preriji. Okvirno vreme priče su 1990-te ali se u njih umeću i pojave, ličnosti i fenomeni trenutka u kome se epizode snimaju. Junaci, kao i u klasičnim strip serijalima, ne stare; ne menjaju se ni polazne postavke pa svaka epizoda kreće iz početka. Simpsonove čine dični i brižni otac familije, sušti hedonista Homer, debeo, neobrijan, ćelav, lenj i poprilično tupav radnik u lokalnoj nuklearnoj centrali. Njegove lepša polovina Mardž, sa dvospratnom punđom na glavi, tipična je domaćica niže srednje klase, razapeta između održavanja kuće, brige za decu i muža i pokušaja da se od svega toga povremeno otrgne i nađe dodatni smisao i avanturu u svom životu. Najstarije dete Bart (10 godina), mangup je koji ima problema sa odrastanjem, školom, roditeljima, drugarima, sestrom. Lisa (8 godina), starmala je mudrica koja svira saksofon, deli savete a povremeno želi da promeni svet. Najmađe dete, beba Megi, puzi uokolo i sa svetom komunicira gestovima i bučnim sisanjem cucle. Simpsonovi imaju i četvoronožne ljubimce, širu familiju, bliže i dalje komšije i sa svima su u složenim odnosima koji su osnov za vesele zaplete. Serija obiluje otkačenim likovima, od Homerovih kolega na poslu, nastavnog kadra u školi do lokalnih važnih ličnosti i osobenjaka; neki od sporednih likova konstatno se pojavljuju dok drugi samo gostuju u epizodi i nestaju.
            Zapleti priča koje smišljaju timovi scenarista bazirani su na problemima u porodici, u školi i na poslu, na krizama u lokalnoj zajednici pa i na širim događajima koji dotiču Springfild i njegove stanovnike. Prve epizode bavile su se jednostavnim problemima da bi, kako je vreme odmicalo, zapleti umeli da budu komplikovaniji. Primetno je i da epizode često imaju poprilično uvrnute priče kojima nedostaje prepoznatljivi realizam; ali, pošto je satira, parodija i karikiranje osnovno sredstvo pripovedanja ovo ’popuštanje realizma’ sasvim je funkcionalno i uspešno. U „Simpsonovima“ se konstantno ismevaju političari (predsednik Džordž Buš je bio Homerov omiljeni pacijent a i Al Gor je dobio svoju porciju), popularne ličnosti iz svetova filma i muzike ali i sam taj biznis (posebno kroz likove ciničnog Klovna Krastija ili Kenta Brokmana, samozaljubljenog TV voditelja) a scenaristi malo-malo pa potkače i Foks kompaniju i njenog vlasnika Ruperta Mardoka (koji im ’hleb daju’). Među posebne specijalitete spadaju epizode koje se emituju za Noć veštica (sa adekvatno strašnim sadržajem) ili one u kojima porodica odlazi na letovanje širom sveta (što prosečni Ameri sebi ne mogu da priušte) pod parolom „Simpsonovi sada idu ...“
            Dužina emitovanja donela je razvoj početnih polazišta serije, mnoštvo tema, manje ili više uspešno obrađenih, bezbroj likova koji defiluju kroz epizode. Ipak, sve vreme neke stvari nisu se izmenile i postale su zaštitni znakovi serije i deo ikonografije popularne kulture. Uvodna špica serije prepoznatljiva je po svojoj muzici i osnovnom zapletu: članovi porodice žure kući, da bi se bacili na kauč i uključili televizor. Ipak, svaka špica se u nekom detalju razlikuje od druge - upravo kao što se to dešavalo i u špicama serije „Mapet šou“. Prepoznatljive su i uzrečice Homera Simpsona, od uzvika „D'oh!“ do poštapalica „Ay, caramba!“ i „Eat my shorts!“ („Ize'š mi gaće!“) koje su ušle u svakodnevni govor pa i u rečnike savremenog američkog engleskog jezika. U seriji se stalno pojavljuju i smešni i šašavi natpisi na prodavnicama, ispred škola i crkava - baš kao što u stripu „Talični Tom“ nalazimo razgaljujuće table na ulazu u neki grad ili selo. Specijalitet su i tzv ’smrznuti gegovi’ odnosno ’gegovi smrznutog ekrana’ koji se pri normalnom emitovanju ne mogu videti jer traju prekratko ali se mogu videti kada se video traka ili disk stopiraju u određenom trenutku; ovo je štos poznat i kao ’nesvesne reklame’ koje su proizvođači plaćali dok nisu bili zabranjeni.
            Serija je od svoje pojave do danas izazivala različite komentare - od oduševljenih pohvala do oštrih kritika. Hvaljen je njen aktivni angažman prema američkoj svakodnevici, razotkrivanje pukotina u ’američkom načinu’ života, nedoslednosti u sprovođenju deklamovanih sloboda. Kritičari su zamerali na rušenju porodičnih vrednosti, ismevanju hrišćanske tradicije oličene u liku Neda Flandersa. Sam Džordž Buš je рекао: „Nastavićemo da se trudimo da osnažimo američku porodicu. Da učinimo da bude više nalik porodici Volton, a manje porodici Simpson“. Na početku emitovanja bilo je i onih koji nisu bili zadovoljni karikaturalnim crtanjem samih likova jer  je to, navodno, ružno i loše utiče na decu. Vremenom su u medijima objavljivani i ozbiljniji radovi o ovoj seriji, koji je imenuju za jednog od retkih korporativnih proizvoda koji su uspeli da izbegnu šablonima i sterilno-instantnim sadržajima. Paralelno sa ovim pohvalama, rasla je i industrija pratećih proizvoda: majice, šolje, torbe, plakati i štošta drugoga sa likovima iz „Simpsona“ prodavali su se masovno donoseći novi profit. Tako je ova serija s jedne strane finansijski izuzetno uspešna, s druge je postala reper za nove serije (kakva je „Saut park“) a na trećoj je mnogi smatraju progresivno-subverzivnom. Za ogromnu većinu gledalaca u Americi i širom ostatka sveta, „Simpsonovi“ su prevashodno izvor zabave, sjajnih gegova i zdravog smeha bez mnogo dodatnih mudrovanja. Tako je bilo u prvih 500 epizoda a sva je prilika da će se tako i nastaviti.
(2012)

0 komentara:

Постави коментар

top