PERONSKA KARTA ili POŠTO JE SAT VREMENA?

Dvojica urednih, sredovečnih muškaraca sede u jutarnjem autobusu za metropolu i, gledajući kroz prozor prve jesenje magle, pričaju.

            „Ne možeš da pogodiš šta mi se juče desilo. Znaš da mi je kratko vreme od izlaska iz firme do polaska busa. Ni sam ne znam koliko puta mi je bus pobegao ispred nosa. E, ali ono što sam juče doživeo nikad pre nisam. Krenem kombijem što polazi ispred fabrike ali, ko za inat, sve semafore je morao da „overi“ i kad sam stigao ispred autobuske stanice a ono moj bus ulazi na peron. Ja, šta ću, navrat-nanos istrčim iz kombija pa trk za busom, pored dignute rampe pa posred puta. Ako ovaj ne uhvatim sledeći bus za kuću imam za sat vremena. A napolju zapara, zapeklo sunce ispod oblaka. Jedva dotrčim do peron, zaduvam se, nisam više ni u godinama ni u formi. Moj bus se već parkirao i otvara vrata. Kad, neko viče iza mene „Gospodine, gospodine“ i evo ti momka u crnoj majici na kojoj piše Obezbeđenje. „Niste kupili peronsku kartu“, kaže momak. „Nisam, nemam vremena, bus mi je stigao“, kažem. „Morate da kupite peronsku na šalteru.“ „Znam ali pobeći će mi bus a sledeći imam tek za sat vremena“. „Trebali ste da dođete ranije na stanicu.“ „Dolazim s posla, danas nisam mogao da stignem pre, tako se desilo. Znam da mora da se kupi peronska i kupujem svakog dana ali danas, eto...“ „Ali morate da kupite peronsku kartu.“ „Pogledaj, imam povratnu kartu, peronska košta 15 dinara, evo ti 20 dinara, kupi je ti i poništi, molim te, da mi ne ode bus.“ „Ne, vi morate da kupite kartu. Ne mogu ja da kupim. Kamera vas je snimila. Ako vas pustim izgubiću posao. Morate da kupite peronsku kartu“. „Jel ti misliš, da ja hoću da se švercujem ili šta? Misliš da mi je posle 8 sati posla milo da trčim po vrućini. Zašto nećeš da ti kupiš peronsku mesto mene? Pobeći će mi bus.“ A iz busa, na metar od nas, izlaze putnici a novi čekaju da uđu, vidi to i momak. „Morate da kupite peronsku.“ Gledam ga, može sin da mi bude, šta da radim, da se svađam ili pravim lud... možda me gurne ili udari nečim, otkud znam kakva su mu naređenja. „Vi idite da kupite peronsku a ja ću da ga zaustavim da ne izađe iz stanice“, kaže momak. Potrčim niz peron pa u stanicu a tamo, naravno, radi samo jedan šalter i već neko kupuje kartu. Konačno dam tih 15 dinara i dobijem plavi papirić i, minut kasnije, istrčim napolje imam šta da vidim – bus izlazi sa stanice. Niko ga nije zastavio.“

            „I, šta je bilo, stigao si bus?“

            „Otkud. Probao sam ali je izašao na put i otišao.“

            „I? Jesi se vratio da im skrešeš?“

            „Ne. Bacio sam onu bednu peronsku kartu i peške krenuo do bus stajališta skroz na izlazu iz grada. Smučilo mi se. Sam sebi sam bio i jadan i bedan. Da me neko tretira kao švercera, muljaru i lopova - sve za 15 dinara. I da neće da razume da mi je potrebna pomoć. Ako moj sat nekome vredi 15 dinara onda ni ja ne vredim više. A još manje vredi taj klinac kome ceo posao zavisi od 15 dinara i koji je uplašen da će ga otpustiti zbog te siće. Bedno je to. A onaj koji je izdao nalog da ni za koga nema razumevanja – taj sedi u nekoj klimatizovanoj kancelariji, kola ga dovoze i odvoze, sav je važan i cenjen. Ispali smo mi sitne duše, ne bi se setili da pomognemo nekome, onako ljudski, bez da nas na to pozivaju sa televizije. Napujdali su nas jedna na druge, da se merkamo ispod oka, s nepoverenjem i zlobom. Sve se gleda kroz taj prokleti nikakvi dinar, za njega smo dušu prodali a opet ga većina nema niti će da ga ima. Bogataše, političare i njihove bulumente ne računam – oni se sa nama običnom boranijom ne mešaju niti za nas mare. Problem je ono što se nekad zvalo normalan svet a koji odavno nije ni normalan ni svet. I zato nam je gore nego što bi bilo da smo ostali ljudi. Ali to niko neće da vidi i uradi nešto.“

(2013)