Zapaženi pesnik srednje generacije Dejan Ilić (1961) svojom osmom knjigom
nastavlja pesničku avanturu sledeći nekolike, u prethodnim knjigama naznačene,
puteve. Pre svih pesama a posle neobičnog, bezmalo nepoetskog (ali šta jeste a
šta nije poetsko?), naslova knjige, stoji Heraklitova
misao „Čovek je odvojen od onoga što mu
je najbliže“. Čitalac može biti zatečen ovom tvrdnjom, može se zapitati šta
bi podrazumevalo to „što mu je najbliže“
dok pesnik već uvodnom pesmom „(Mišar)“
skicira čak tri smera svojih interesovanja - svakodnevica, putovanje, život u
zajednici/paru/porodici - koja bi se, sledstveno, mogla smatrati kao ono što je
njemu najbliže. U nastupajućim ciklusima, „U
predsezoni“, „Tamo gde smo živeli“, „Svet oko nas“, „Katastar“, „Regije“ i „Staklo i kestenje“ (koji čini
istoimena, završna pesma), Ilić
produbljuje i proširuje početne teme uspevajući da ih uklopi i zaokruži u jednu
veliku sliku/viziju. Pišući o odmoru na obali mora, poseti malim mestima
vezanim za detinjstvo odnosno širu porodicu, te se (kako to i biva) iznova
vraćajući u grad koji je težište njegovog života, pesnik gradi skice i vinjete
prizora „otvorenih“ oku na koje se „nadovezuju“ sećanja, promišljanja i
asocijacije. U toj se višestrukosti pesme/slike povezuju mikro i makro kosmos,
tren koji istrajno izmiče bilo kakvom namernom posmatranju - ali je, ipak,
vidljiv zahvaljujući tananom pesničkom refleksu/instinktu - i njegov
emotivno-racionalni ekvivalent na mentalnoj mapi zavisnoj od (pre)osetljivosti
subjekta na senzacije. Otuda se promene vremena i pejzaža, priroda i urbanost,
trivijalnosti svakodnevice spajaju sa prosuđivanjima o prošlom i sadašnjem, o
budućem i bezvremenom, o osećanjima i njihovim menama, o, konačno, trajanju
tela i duha. Lirski subjekt ovih pesama ima dovoljno godina da bi zapažao
promene koje se protežu kroz decenije, da bi sagledavao, ne bez truna gorčine,
mladalačke zanose ali i njihovo nasilno produženje u ime odbijanja priznanja
napredovanja (sopstvene) sredovečnosti. Ova se samosvest transformiše u novu
kategoriju: u svođenje rezultata dosadašnjih delanja, njihovo sameravanje spram
planiranih, željenih uspeha. Rezultati te „matematike“, kakvi god da su,
stavljaju pojedinca pred novo iskušenje prihvatanja spoznatog stanja i nastavka
postojanja. To ni malo lako i bezbolno izmirenje sa sobom uslov je za dalji
aktivni život; bez njega se zapada u samosažaljenje, fetišizovanje onoga što je
prošlo i više ne postoji, što vodi do voljnog izlaska iz sadašnjosti, odricanja
od nje i njenih izazova. Naravno, u odustajanju od novoga ima zavodljivosti,
svojevrsnog romantičnog oreola, žala za izgubljenom lakoćom mladosti te se ne
može reći da je taj put bez draži.
Drugi
put, onaj što vodi prema budućnosti, teži je, prepun neizvesnosti i zebnje pred
izglednom telesnom oronulošću i nemoći, pred strahovima od duhovne slabosti i
pomućenosti, od, konačno, opstajanja osetljivosti koja je zalog umetničkog
stvaranja. Nisu manje važni ni strahovi vezani za sopstvenu porodicu, suprugu i
dete, za mogućnost da se uloga supruga i oca ispuni kako se želi. Ova je linija
u „Katastru“ izvanredna i bezmalo
apartna u savremenom srpskom pesništvu. Retki su (raritetni) pesnici koji u
svojim stihovima „pevaju“ o braku i roditeljstvu, o izazovima supružničke
zajednice odnosno o izazovima odrastanja dece i uloge (lirskog) subjekta u tom
dugom procesu koji, kao i brak, podrazumeva lepe trenutke ali i nerazumevanje,
otpore pa i sukobe. Poezija, naravno, ne ograničava i ne brani pesnicima da
pišu i o ovim temama ali je, očito, reč o kompleksnim pitanjima koja traže
preciznost i osetljivost, počev od pesničkog (samo)određenja kao jedinke koja
postoji i „funkcioniše“ u intimnoj zajednici koja podrazumeva i traži
specifično žrtvovanje egoističnih nagona i ambicija odnosno koja donosi
drugačije pozicije u stvarnosti, konkretno postojanje svojevrsnog porodičnog
zaklona od vetrometine brisanog prostora samotničkog trajanja. Čini se da je
problem nalaženje pravog „ugla i glasa“ kojim bi se izbegla trivijalizacija,
vulgarizacija ili melodramatska patetika ono što uzrokuje ređe pesničke izlete
u ove prostore. Otuda je Ilićeva poezija
interesantnija i dragocenija jer se on ne samo odvažio da uđe u te i takve
prostore već je uspeo da njegovi stihovi budu uverljivi i prirodni kada govori
o supružničkim razgovorima, šetnjama, zajedničkim opažajima koji se dopunjuju odnosno
kada, na primer u pesmi „Jedan otac“,
vispreno otkriva višeslojni odnos ćerke i oca, zapitanog o sopstvenim
(ne)sposobnostima da ispuni svoju ulogu.
Ilićevi stihovi unekoliko menjaju i
ustaljenu podelu na urbano i ruralno. Njegov pesnički svet nesporno je urban, sa
svom pripadajućom ikonografijom, od višespratnih stambenih zgrada do
automobila, gužvi ljudskog mravinjaka i betonskih pejzaža te, konačno, i
pripadajuće gradske psihologije. „Katastar“,
pak, sadrži i pesme koje se „dešavaju“ u manjim mestima, sa drugačijom
arhitekturom, građevinskom i duhovnom. Ipak, između visoke urbanosti i one koja
je to, u najboljem slučaju, tek marginalno, pesnik ne povlači oštru crtu
razlikovanja (formalnog i vrednosnog), priznajući i jednom i drugom
„lokalitetu“ pravo na identitet i zavodljivost; čak su i slike istrošenosti i oronulost
raznih mesta u mnogome slične, uvek izazvane nemarnošću, siromaštvom,
nezainteresovanošću. Praznina ruralne provincije proširila se i na metropole
(ili je proces bio obrnut?), isti principi propadanja i praznine (ne samo
objekata već i stanovnika) vladaju bez obzira na raniji sjaj i prestiž.
U
konačnom iščitavanju knjige otkrivaju se naznake pomenute Heraklitove odvojenosti od onoga što je najbliže, uzrokovane
mnoštvom različitih dešavanja i situacija, dilema, nesigurnosti i nemaštine,
koji se prelamaju kroz mentalna sočiva osetljive jedinke u srednjem životnom
dobu. „Katastar“ je, otuda, tihi,
elegantni zapis o prelomnim trenucima u postojanju subjekta zapitanog nad onim
što je prošlo i onim što neumitno dolazi.
(„Koraci“,
2014)
0 komentara:
Постави коментар