Nova knjiga pesnikinje Ane Ristović (1972) pleni pažnju već samim naslovom, reklo bi se
potpuno nepesničkim, koji se, pak, nakon iščitavanja 47 pesama, koje nisu
podeljene u cikluse, ispostavlja kao s(p)retno nađena slika-metafora za ono
čime se ovo delo primarno bavi - a to je beleženje delića, fragmenata
svakojakih i svakovrsnih postojanja prvenstveno običnih, svakodnevnih ljudi.
Svi su oni, sami za sebe, ne tek jedna nego bezbroj priča koje se, manje ili
više naziru u trenutku kada su „u pesmi“. I svi oni su fragmenti veće celine od
koje su odvojeni sticajem okolnosti (ili samo time što su „ušli u pesmu“?) pa
putuju po strani ili iza težišta-srca stvari koje najjače sjaji i pleni najveću
pažnju. Putanje tog otpada (kroz atmosferu Zemlje
i atmosferu poezije) su sićušne,
nimalo impozantne, blede i, naravno, kratkotrajne. Čak i vrhunac njihovog
blistanja lako će izmaći pažnji posmatrača makar on i gledao na pravu stranu. Sagorevanje,
brzo i burno, tren je kada život nestaje bivajući vraćen/razgrađen na svoju
početnu tačku, na stadijum materije jedinstvene za čitav Univerzum, od zvezda do insekata, od prostih elemenata do klica
življenja koje su, nošene meteorima, neznano kada i odakle pale na Zemlju i začele sve što živi na njoj.
Upravo zbog toga, zbog takvog spoja živog i neživog (ili je, ipak, pravilnije
reći da je su pitanju različite faza/stadijumi istog elementa/entiteta?)
pesnikinja može da kaže, odmah na početku knjige, da je „ono što vidiš kao lepotu/ i čemu se diviš sad na vedrom nebu/ u stvari/
samo meteorski otpad/ perutanje kože/ ljuštenje materice/ svrab pod prstima/
opadanje kose“. Spajanje mikrokosmičkih linija kojima se pripisuje i
„uloga“ (bez)vrednog, potrošenog, iskorišćenog tkiva/materije osnov je poetske
„intrige“ oko koje pesnikinja gradi - variranjem, ponavljanjem, menjanjem
vrednosnih predznaka i konteksta - svoj zamak-lavirint između korica knjige.
Naravno,
kao što otpad nije „jednoobrazan“ već raznorodan i raznovrstan - a odrednica
„otpad“ je, kako se to matematičkim izrazima kaže, „najmanji mogući činilac“,
tako su i pesme u ovoj knjizi različite tematski i po intonaciji, u rasponima
od minimalističkih opservacija trivijalnog do ambicioznijih spekulacija, od
bezazlene do višesmislene i višeznačne poetike. Pozicija neutralnog, pasivnog
posmatrača spoljnog sveta meša se sa samoposmatranjem, primirenim ali neretko i
nervoznim (neurotičnim). Ponekad se čini da je lakše razumeti situacije kojima
se slučajno prisustvuje nego sopstvenu, bezmalo kontraverznu ličnost. Što je,
svakako, tačno jer onaj koji stoji sa strane ima privilegiju da odnose i
interakcije vidi u pojavnom obliku, neopterećene nedoumicama i „talogom“
prethodnih dana. Svedok je u lagodnoj poziciji jer je odvojen od aktera
dešavanja, slobodan da, na osnovu telesne mimike, govora i ćutanja, gradi
priče. No, ta neobaveznost i objektivnost nije apsolutna pošto se kroz ono što
vidi i kako zaključuje filtrira osmatračeva ličnost sa svim problematičnim
iskustvima, zaziranjem, odbranama i obmanama. Sve se prelama kroz žižu tog oka,
od spoznaje i doživljaja urbanosti, tumačenja osmotrenih ljudskih međuodnosa do
sagledavanja vremenskog sleda prošlost-sadašnjost-budućnost i naleta
melanholije, cinizma ili čistog ludizma koji je odjek radosti postojanja (koja
biva nagrizena protekom vremena i gomilanjem iskustava).
U
ovakvoj konstelaciji pesme se često otvaraju kao svojevrsni izveštaji o nekom prizoru/slici
ili kakvom opažaju koji pokreću ulančane asocijacije što, sveukupno, rezultira
sasvim posebnim doživljajima građenja celina od elemenata koji su očekivani,
manje-više poznati uz dobrodošlo odstupanje u vidu potpuno bizarnih
zaključaka/poenti. Preovlađujući način „kretanja“ pesama, dakle, podrazumeva
nabrajanje-nadovezivanje; iznenađenja su retka, otkrovenja su retka pošto je
sve što se može desiti i što se zna već poznato, jednom se već desilo i sada se
ponavlja, uz neznatne varijacije (kakve srećemo u pesmama iz autobusa) u
vrtoglavim obznanama preciznih sećanja, kolebljivih prisećanja ili slutnji. Taj
iskustveni talog koji će uzvitlati (u gustu maglu ili tek ovlašno senčenje)
neki pokret, reč, fragment prizora ili zalutala misao nije uvek „iz prve ruke“
pošto je puno (previše) onoga što se računa kao lično saznanje tek preuzimanje
nečijih ideja i sudova, bez upuštanja u njihovu osnovanost i opravdanost jer
onaj koji ih ugrađuje u svoje znanje čini to kroz filtere sopstvenog mentalnog
(ob)lika sklonijeg određenim sadržajima (na štetu drugih koji ni u kom vidu ne
moraju biti manjkavi ali nisu odgovarajući onome koji ih usvaja ili odbija).
Ovakvo je „profilisanje“ iskustava krajnje subjektivno i spontano, jednako
smisleno kao i apsurdno baš kao veza pesnika i frizerskog salona („Đavo je majstor iz frizerskog salona“).
Pojam
otpada iz naslova knjige unekoliko je
negativan ili, u krajnjem, kada se uzmu u obzir i druga moguća značenja, pa i
ono o postojanju takozvanog „korisnog otpada“, kontraverzan. Ipak, u konačnom
sagledavanju stihova sabranih između korica ove knjige ta
negativnost/kontraverznost tek je mogući ključ za tumačenje, jedan od mnogih i
ni u kom slučaju pretežan (ili je to predrasuda autora ovih redova?). Kako god
bilo, ove su pesme zahvat u kolotečinu trivijalnog postojanja (dubine, virove i
plićake) kao i u egzotične visine etičkog i estetskog, ispisane robusno ali i
vispreno, prefinjeno i elegantno. „Meteorski
otpad“ je svedočanstvo o krnjem i celovitom (ne)postojanju, o mrvama života
razbacanim u prostorvremenu koji, sasvim subjektivno (i pogrešno) nazivamo
sadašnjost.
(„Koraci“,
2014)
0 komentara:
Постави коментар