U FOKUSU
U
širokom rasponu stripovskih poetika
(nezavisno od kvaliteta dela) najprepoznatljivija je ona „glavnotokovska“ koja
se drži istorijskog nasleđa i ustrajno ga razvija. Izvan ovog koliko-toliko
konstituisanog zabrana, stvari su mnogo manje određene pa ni terminologija nije
dovoljno jasna; postoji nešto što se naziva „andergraund“
strip, ali i „alternativni“ i/ili
„autorski“ strip. Ove kategorije nisu nužno različite i odeljene već se
prepliću obzirom da je njihovo težište ličnost stvaraoca, njegovi afiniteti,
želje i mogućnosti. Odmak od tradicionalno stripovskih
tema i tehnika veći je ili manji, kao što su i eksperimenti hrabriji ili
uzdržaniji. Naravno, niti su sva glavnotokovska
strip dela „a priori“ dobra ili loša niti su takvi, vredni ili ne, andergraund/alternativni/autorski stripovi.
Pripadanje određenim usmerenjima i „upražnjavanje“ njihovih tehnika nije
garancija da će konačno strip-delo
biti kvalitetno i umetnički relevantno. Ipak, autori koji slede utabane staze
mogu da računaju na olakšani pristup izdavačima i njihovo veće razumevanje odnosno
na podršku kritike i publike; ostali će sasvim izvesno imati probleme da
štampaju svoje radove i dobiju adekvatnu pažnju inertnih medija odnosno
uglavnom lenjih i šablonima sklonih čitalaca.
Franja Straka (1952) jedan je od večitih
opozicionara naše strip scene koji je
bio „andergrauder“ mnogo pre nego što se talas tog stripa uopšte izdigao na
ovim prostorima i koji je i dalje autorski alternativac na sopstvenom putu
kojim korača (sa dozom sudbinske fatalnosti) ustrajno i osmehnuto. Sva njegova
(retka) papirna izdanja kao i dugogodišnji elektronski fanzin „Samonikli korov“ beleške su sa
stvaralačke avanture koja se, neopterećena bilo kakvim spoljnim zahtevima,
kreće u mnoštvu raznorodnih interesovanja uvek propuštenih kroz slatko-gorki,
veselo-cinično-mudrijaški intelekt.
REČ KRITIKE
Pod
duhovitim i višeznačnim naslovom „Propuzilište“
krije se 240 strip kaiševa u kojima Straka
vodi dijalog za preko 200 filozofa, literata, glumaca i slikara iz čitave
svetske (i ovdašnje) istorije kulture. Nakon portreta umetnika i godina rođenja
i smrti (ali ima u knjizi i onih još uvek živih) te označenja dela iz koga se
citira odlomak sledi par sličica kojima se te misli ilustruju ali i
suprotstavljaju Strakinim duhovitim komentarima. U nizu slučaja komentari se
nastavljaju i u par sledećih kaiševa tvoreći mini celinu u ovoj velikoj
istoriji promišljanja ljudskog postojanja i ponašanja, društvenih zakonitosti i
anomalija. Ne manjka ni „sukobljavanja“ ličnosti iz različitih istorijskih
epoha što daje širi uvid u neku dilemi i novi zamah tumačenjima koja se kreću u
rasponu od dubokog uvažavanja do karikiranja i ciničnih intonacija. Kao i uvek Straka nema dlake na jeziku niti mari za
(samo)cenzuru već otvorenog duha, kroz misli drugih, govori o sebi i drugima,
svima nama u njegovoj blizini (ali i daljini) jer, naravno, odabir citata
svedoči ne samo o onima koji su ih napisali već (još više) o onima kojima se te
misli čine bitnim. Ovo ne znači da je u „Propuzilištu“
sve mračno i beznadežno jer Straka
zna da neke istine „jače udaraju“ ako su izrečene kroz dosetku, ovog puta kroz
crtački kalambur, na prvi pogled smešnu scenu iza koje, na drugi pogled, buja
gorčina.
Tehnički
gledano svi crteži su karikaturalni mada su portreti umetnika „ozbiljniji“; tek
je poneki izvitiperen kao što je slučaj sa nekoliko likova Andre Žida, čiji je „Dnevnik
1889-1949“ Strakino omiljeno štivo. Ostali crteži u kaišu, oni koji su Strakini odgovori, ilustracije i
komentari razigrani su, slobodnih zamisli i linija koje se ih izvode. Iz njih
izbija crtačka radost i zrelost lišena potreba da se dokazuje (mada ne beži od
ciničnog samoposmatranja). U konačnom sagledavanju „Propuzilište“ je zgusnuto seriozno i razbarušeno delo kome će se
čitaoci često i rado vraćati kako bi se od srca nasmejali, makar i samima sebi.
(„Dnevnik“,
2014)
0 komentara:
Постави коментар