STRIP O (NE)OBIČNOJ SVAKODNEVICI – Strip album „Poslednja stanica“ Predraga Đurića i Franciska Maldonada, izdavač Rosenkrantz, Maglić, 2013.

U FOKUSU

           Mladi strip izdavač „Rosenkrantz“ protekle je godine objavio nekoliko albuma („Put“, „Komunista“, „Dan kada je počelo leto“, „Begunac“, „Poslednja stanica“) koje kao scenarista potpisuje Predrag Đurić (1974) dok su crtači različiti, domaći i strani (što je sasvim neuobičajena situacija obzirom da su, do sada, strani izdavači angažovali naše crtače-pečalbare). U slučaju albuma „Poslednja stanica“ crtež je delo Francisko Maldonada (1971) talentovani umetnik iz Španije.

Đurić se predstavlja kao autor širokog spektra interesovanja, od alegorijsko-fantastičkih („Put“), preko istorijskih („Komunista“) do savremenih. Mada nije sklon klasičnim stripovskim avanturističko-akcijskim kanonima autor ne beži od njih (album „Begunac“). Đurić ipak radije traži i pronalazi drugačije vizure i doživljaje koji se, na prvi pogled, ne bi mogli smatrati preterano „stripovskim“. Ovakav način posmatranja i formulisanja „strip stvarnosti“ nudi brojne izazove ali pred autore postavlja i ozbiljne zahteve na koje ne postoje šablonski odgovori, što je, konačno, i razlika između umetnički ambicioznih dela i rutinskih, korporacijskih strip proizvoda namenjenih za jednokratno, instant konzumiranje koje rezultira lakim i ugodnim trošenjem vremena bez potrebe za dubljim intelektualnim angažmanom od strane potrošača.

REČ KRITIKE

            „Poslednja stanica“ je priča o bračnom paru naših savremenika, Draganu i Elizabeti, penzionerima koji svoje dane provode u pograničnom vojvođanskom selu. Starost se lako uklapa u pitomost i tromost ravnice, dobrosusedske odnose i život „danas za danas“. Naravno, kako ništa nije niti može biti idealno, tako i bračni par ima svoju veliku ranu – snaju i unuka iz inostranstva koji ih preziru i sina koji se, konačno, stavlja na tu stranu, ostavljajući svoje roditelje bez utehe i uživanja u druženju sa unukom. Kao svojevrsna, nenadana, kompenzacija za taj gubitak pojavljuje se dečak Hamid, ilegalni izbeglica iz Avganistana, koga bračni par pronalazi, izgladnelog, u šupi a potom čuva do rešenja državnih organa o zbrinjavanju-slanju dečaka u izbeglički logor. U tom trenutku nerealizovana ljubav prema unuku usmerava se na nemoćnog izbeglicu darujući starcima novi životni elan. Kroz druženje sa dečakom kao da im se vraća barem deo mladosti, interesovanja i snova. No, posle nagrade, dolazi kazna, ona blaža u vidu otpora sela prema promenama a potom i ona konačna – smrt starca. Odlazak dečaka u izbeglički logor traži od starice da se otrgne iz pasivnosti i krene u borbu za ostvarenje svojih želja, za spasenje dečaka. Klasična (složena) porodična priča, bogata emocijama ali i insistiranjem na svakodnevici nije tipično stripovsko štivo ali je scenarista Đurić uspeo da je, bez većih kolebanja, ispriča efektno i uverljivo, bez pompeznih, celomudrenih dijaloga i zaključaka. Maldonadov crtež jasan je, varljivo jednostavan i adekvatno nadograđuje tekstualni segment.

U konačnom sagledavanju, „Poslednja stanica“ se otkriva kao netipičan strip koji pleni i nagrađuje pažnju koju će mu znatiželjni ljubitelji priča u slikama svakako pokloniti.

            („Dnevnik“, 2014.)