U FOKUSU

            Alis Manro, dobitnica Nobelove nagrade za književnost za 2013. godinu nije nepoznata ovdašnjoj čitalačkoj publici. Posle sporadičnih pojavljivanja u periodici i knjige „Lišaj“, koju čine dve novele, početkom 1990-tih objavljene kod Zajednice književnika Pančeva (urednik Bogdan Mrvoš), zahvaljući agilnoj izdavačkoj kući „Agora“ iz Zrenjanina, koju vodi Nenad Šaponja, u prethodnih par godina objavljene su tri knjige Alis Manro (zbirke priča „Bekstvo“ i „Previše sreće“ i roman „Životi devojaka i žena“) a upravo je iz štampe izašla zbirka „Goli život“, koja je i u svetu objavljena 2013. godine. (Kao svojevrsnu pohvalu podsetimo da je „Agora“ bila izdavač i romana Doris Lesing, takođe dobitnice Nobelove nagrade za književnost i to pre nego je autorki dodeljena ova prestižna nagrada).
            Alis Manro (1931), po jednodušnim ocenama kritičara spada u najznačajnije prozaiste u rodnoj Kanadi ali i na svetskoj sceni, često je nazivana i „Kanadskim Čehovom“. Tokom svoje spisateljske karijere koja traje više od četiri decenije, Manro je uspela da se odupre literarnoj napasti-imperativu pisanja romana tako da je, osim pomenutih „Života devojaka i žena“, njeno stvaranje fokusirano na kraće forme – priče i novele u kojima ona majstorski, tiho i svedeno, uspeva da izrazi svoje ideje. Druga odlika njenog opusa je posvećenost ženskoj verziji sveta i stvarnosti, kao svojevrsnom parnjaku i kontrapunktu muškom svetu. Ovakav stav ne podrazumeva zastupanje ili propagiranje feminističkih stavova (ni blažih ni militantnih) mada se ne može reći da Manro nije svesna tog nivoa percepcije njene proze. Ipak, spisateljica se opredelila da prati sudbine junakinja a čitaocima prepusti izvođenje zaključaka.

REČ KRITIKE

            „Goli život“ čini 14 priča od kojih su finalne četiri autobiografske (i to je, kako kaže autorka, prvo i poslednje što ona ima da kaže o svom životu). Glavni i težišni junaci ovih priča, kao i u dosadašnjim delima Manro, jesu žene, različitih starosti (od devojčica, devojaka i žena do starica), koje uglavnom žive u malim, provincijskim gradovima Kanade pokušavajući da svoj život organizuju smisleno i efikasno, uvek se iznova odupirući  svakovrsnim nedaćama. Male zajednice između sela i megapolisa, između zajednice u kojoj svi poznaju i žele da poznaju svakoga i onih u kojima niko ne poznaje nikoga niti to želi, dakle one koje nude malo solidarnosti i malo anonimnosti, pozornica su trauma odrastanja, stasavanja, izgradnje porodice, sprečavanja njenog raspada, promene emotivnih odnosa sa bračnim drugom i decom te nedoumica i trauma koje žena nosi u sebi i pokušava da preboli. Četiri autobiografske priče prate odrastanje devojčice u takvoj sredini i porodici koja je u varljivoj emotivno-materijalnoj ravnoteži.
            Pošto se bavi „običnim“ životom Manro nominalno opisuje fizičku svakodnevicu razapetu između materijalnih nužnosti, porodičnih interakcija, pozicioniranja u društvu i mentalnih odraza doživljenog. Otuda se trivijalije preklapaju sa njihovim promišljanjima odnosno duhovnim i emotivnim uzletima. Spisateljica neosetno, bez insistiranja, vodi junake (i čitaoce) kroz razna životna stanja/faze zbog čega se često čini da priče besciljno plutaju sve dok se, u finalnim rečenicama, fragmenti ne sklope u zapanjujuću celinu. Ponekad, Manro odabire drugačiju strategiju i priču okončava nenadano izbacujući tako čitaoca iz lagodne, prepoznatljie kolotečine.
Proza Alis Manro ukorenjena je u psihološkom realizmu izdignutom do vrhunaca literarne i umetničke uverljivosti.

            („Dnevnik“, 2014.)

0 komentara:

Постави коментар

top