U FOKUSU
Nenad
Šaponja (1964), jedan je od najzapaženijih pesnika srednje generacije,
prepoznatljiv kako po svom visoko estetizovanom izrazu tako i po, za savremeni
poetski manir, neuobičajenoj formi u kojoj se oglašava; reč je, naime, o poemi
koja je itekako imala svoje mesto u ranijim literarnim epohama ali se čini da
joj moderne poete nisu sklone. Šaponja je
objavio četiri poeme „Đokonda“
(1990), „Odrazi varke“ (1993), „Očevidnost“ (1996) i „More“ (1998), koje su objedinjene u
knjizi „Četiri poeme“ (2000, 2001).
Osim poezije Šaponja piše eseje i
književnu kritiku, izdavač je i urednik brojnih knjiga i nekoliko antologija.
Pored oglašavanja u „staroj“
pesničkoj formi, što nameće i strogu pesničku disciplinu, Šaponjin poetski izraz vrlo je specifičan i osebujan. Naime,
njegovi su stihovi precizni i delikatni a metafore i slike suptilne. Odmak od
materijalnog, od agresivne svakodnevne pojavnosti/trivijalnosti i ulazak u
sfere ideja i principa, od estetskih do filozofskih, čemu je ovaj pesnik
posvećen, zahteva i od čitaoca pažnju i vrlo aktivnu saradnju u spoznaji
pesničkog dela. Rezultati ovakvog manira i svetonazora izdižu se do visina uživanja
u intelektualnim konstrukcijama i nepatvorenoj poeziji koja slavi snagu jezika.
REČ KRITIKE
„Slatku
smrt“ čine tri ciklusa „Upornost
čiste iluzije“, „Šušti pojavnost“ i „Zavera
međubića“. Već ovaj podatak iznenadiće poznavaoce Šaponjinog dosadašnjeg dela jer je, formalno, njegovu knjigu čine
kratke pesme (odnosno u trećem ciklusu povezani niz kratkih pesama). Ova
promena traži i prilagođavanje pesnikovog „glasa i daha“, „zamaha i
suzdržanosti“. Već posle nekoliko pročitanih stranica jasno je da Šaponja bez ikakvih problema uspeva da
otvori i okonča pesme bez praznih mesta, sa efektnim finalnim stihovima koji
zaključuju/zaokružuju sliku kao celinu istovremeno predstavljajući novi segment
u gradnji poetske vizije na nivou čitave knjige. A u kom se smeru ona kreće
sugerisaće i njen podnaslov – „neke
strane sveta“ koji ukazuje na fenomen mogućnosti kretanja, iz polazne
tačke, u različitim smerovima, u različitim vrednosnim sistemima što konačno vodi
do njihove potpune opozicije. Baratajući opštim pojmovima vremena (prošlog,
sadašnjeg i budućeg), stvarnosti i obmana, vidljivog i nevidljivog, govora i
tišine, svetla i senke, pesnik poništava jednostrukost iskaza i zaključaka
raskriljujući lepezu (bez)brojnih varijacija (ili govoreći jezikom teorijske
fizike – bezbrojnih paralelnih stvarnosti) u kojima nema ničega stalnog i
nepromenjivog pa, stoga, ni nesporno (bez)vrednog. Otuda je samoodređenje
ličnosti (u prvom i trećem ciklusu poetski subjekt govori iz prvog lica jednine)
odnosno grupe (u drugom ciklusu mešaju se glasovi sa pozicija „ja“ i „mi“)
dovedeno do krajnjih pitanja – ne samo mogućnosti spoznaje sebe već i
opravdanosti/smislenosti tog čina. Ipak, treći ciklus relativizuje prethodnu
fatalnost jer se „međubiću“ nude
mogućnosti spoznaja i doživljavanja plemenitih emocija; otuda se neke od pesama ovog
ciklusa mogu iščitavati kao vanredno suptilna ljubavna poezija (kao moguća „slatka smrt“ iz naslova). Šaponjini stihovi su elegantni, sa
nadahnutim poigravanjima jezikom, značenjima i kontekstima značenja
reči/pojmova. „Slatka smrt“ je
estetski i intelektualno uzbudljiva pesnička knjiga kakvih jedva da ima u našoj
savremenoj poeziji.
(„Dnevnik“, 2013.)
0 komentara:
Постави коментар