Malo ko je u stanju da kao Ilija Bakić uđe u um bića, ljudskog ili neljudskog, i od početka do kraja dosledno mapira svet koji to biće iskušava i svojim postojanjem predstavlja. Unutrašnja snaga bića koja tvori svet, svojim čulnim uplivom i tumačenjem tog upliva, iscrpljuje se činom koji nazivamo, prosto – životom.
U zbirci priča „U odvajanju“, pisac se bavi, grubo rečeno, dvema vrstama bića. U jednu grupu ubrajamo muškarce i žene, to jest ljude, a u drugu – mašine i kibernetske programe. Analizom uzročnosti i okidača, obrade podataka, zaključivanja i delanja, Ilija Bakić daje, ujedno i preciznu sliku osnovne motivacije koja dolazi iz sveta okolo, kao i izvitoperenu sliku, ili odraz, koja odlikuje biće nastalo unutrašnjim preoblikovanjem i razmeštanjem tih, iz okoline, izvornih poticaja. U krajnjoj liniji, s obzirom na analitički postupak koji Bakić primenjuje, postaje jasno da je razlikovanje dve vrste samo pitanje opažanja prelaza/metamorfoze, odnosno zamene, jedne forme u/ili/za drugu.
U tekstovima ovog pisca, čiji se opus u velikoj meri uklapa u signalistički, avangardni i eksperimentalni korpus savremene srpske književne produkcije, upravo dolazi do izražaja analitički tretman podataka, koji isključuje ideologizaciju na svim nivoima – od emotivne, idejne, estetsko-stilske, pa sve do svođenja predstave celokupnosti sveta na minimalistički, individualni doživljaj izolovanosti u sredini koja predstavlja skup tačaka koje u svakom momentu mogu biti nešto dvojako – nešto što crpi ili nešto što daje energiju, bez koje života nema.
Bakićevo saživljavanje s elementima stvarnosti i predstavom mogućih ishoda, daje naročiti estetski doživljaj trošenja mega-uma „svetske mašine” u ogoljenoj formi „jednog od nas” izloženog surovoj tehnološkoj hemiji primordijalnog bujona kao konačne osnove života.
Ovo svođenje civilizacijskih i kulturnih elemenata pod mikroskopski okular, karakteristično je za Bakića, i predstavlja nužni odmak, izmeštanje iz ready made predstave, kako bi se došlo u kritičku poziciju koja je lišena gorepomenutih emotivnih ili ideoloških filtera.
Crnohumorna obojenost, nastala iz suprotstavljenih pozicija ljudskog sveta i pojedinca u njemu, preteći se nadvija nad svest čitaoca koji se usudi da upluta u ovaj groteskni, kafkijanski svet u kojem jedino odjekuje zlokobni smeh kao odjek pustoši beskonačnog lavirinta bezizlaza.
U Bakićevom opusu, koji se sastoji od hiperrealističnih priča i romana ali i humorom zasićenih parodija i izleta u pop-kulturni mozaički pejsaž, postoji i nikad prekinuta nit optimizma, koja pre svega služi kao vođica i oslonac čitaocu. Ovo je itekako potrebno, jer se često, kao čitaoci, iznenada obremo u bestežinskom okruženju ambisa u koji nas vodi zenonovski dosledno pronicanje u suštinu bespuća. Neke od priča upravo se i završavaju tako, pred konačnim tamnim zastorom, u trenutku kada je neophodno da se načini iskorak iz dovršenog kretanja životnog oblika. Tada, silovita magija Bakićevog putopisa, kao legendarni ubik Filipa K. Dika, obnavlja naše disanje.
Ali, ne poigrava se Bakić – nadom, kao lažnim duhom koji daruje život. Njegovi junaci čine sve u svojoj moći, da se izbore za još jedan dan života. Ono malo inteligencije koju poseduju, koriste do poslednjeg daha. Upravo ovde pisac i zadaje konačni, nemilosrdni udar pečatom. Često precenjena inteligencija ljudskog bića, kao Laokoon, hvata se ukoštac sa surovom stvarnošću i u izvesnoj meri je i osvešćena, ali tek toliko da shvati da je guši i njena sopstvena surovost. A ta surovost posledica je sleđenja „prirodnih” zakona.
Ne treba imati iluzija, čovek je u bezizlaznom položaju, a ono što ga goni – takođe ga i ubija. Kod Bakića je egzegeza isto što i epifanija. Daleko od toga da on u svoje tekstove eksplicitno uvodi diskurs o smislu postojanja. Hladni, scijentistički pristup kao besćutni oklop naleže na živo i toplo tkivo naše kože. Sam dodir stvarnosti je neprijatan. Čovek ne vidi šta bi još tu moglo da se dogodi, osim borbe koja je neminovna. Iako u nevolji, Bakićevi junaci sami traže svoja rešenja, ne vape za pomoć nekom apstraktnom milosrdnom Bogu.
Ono što odlikuje priče u zbirci U odvajanju jeste realizam. Bez obzira na to da li je sam kontekst u sadašnjosti ili bliskoj budućnosti, spoljašnji dekor je samo to, ali način na koji je svet sklopljen je bolno realističan.
Zbirka U odvajanju sastoji se iz tri grupe po tri priče: I dole, I gore, I između.
Prva grupa se bavi telom: unapređenim, poniženim, predefinisanim i redefinisanim. Pogled je iz telesnih funkcija, koje u međusobnoj sprezi tvore život koje su one same. Ukoliko je u ovim pričama reč o nedorečenosti, ova se odnosi upravo na specifikaciju životnog oblika.
Sledeća grupa priča bavi se životom na svemirskoj stanici – ali životom običnog šljakera koji često i lako ostaje bez posla pretvarajući se tako u prola. Nema tu nikakve svemirskooperske romantike i veličanstvenosti – sve je u sitnoj kalkulaciji sitnih poteza koje tako obezvređeno biće može da proizvede. Kod Bakića je budućnost gore od današnjeg najlošijeg. Ovo specifično poređenje prideva jeste istinsko poniranje u fraktalizaciju civilizacijskog postojanja. Dekorativne estetike kod Bakića nema. Ono što obične ljude spasava od zla ljudskog postojanja uklonjeno je preciznim potezom skalpela. Upoznajte se s golom stvarnošću društvenog bića.
Između, koje je u ovoj knjizi na kraju, uvodi nas u kibernetsku matricu. Dvostruka prepozicija stvarnosti u poslednje tri priče, uvodi u svesni život paralelu u obliku programa koji pod piščevim perom postaju vidljivi, a koji u velikoj meri upravljaju našim životima iz sfere nesvesnog. Ili, bolje rečeno, iz nesagledanog prostora. Prepoznavanje nevidljivog događa se prodiranjem posledica dejstva neopaženih protokola u svest. Ovaj događaj menja predstavu stvarnosti na nivou paradigme. U kolikoj meri smo na raspoloženju „tajanstvenim” silama koje nama upravljaju? Ako je suditi po Bakićevom uvidu, naše je postojanje u potpunosti određeno uzročno-posledičnim nizom kojem je početak zakopan u prošlosti koja seže do Velikog praska a predvidivost stvarnosti isključivo zavisi od sposobnosti da sagledamo mehanizme „svetske mašine” potekle iz tog pradogađaja. Jer, nova, kibernetska stvarnost koja nas u sebe sve više uvlači, nije suštinski različita od svoje prethodnice. Treba samo progledati.

Slobodan Škerović, 2013.

0 komentara:

Постави коментар

top