U POTRAZI ZA ŽANROM „Polarisova SF antologija ’98“, izdavač Polaris, Beograd 1998.

            Tradicionalna, šesta po redu, godišnja SF antologija Izdavačkog ateljea „Polaris“ (na smanjenom obimu strana u odnosu na prethodne) sadrži 7 priča i novela svetske produkcije, uglavnom novijeg datuma (što se da zaključiti tek posredno obzirom da je u ovom tomu napušten manir označavanja godina u kojima su se dela originalno pojavila), koje, kao i u dosadašnjim antologijama (uz izuzetak one iz 1997.) pripadaju tvrđoj naučnoj fantastici (pomenuti izuzetak sadržavao je veći broj horor priča), odnosno varijacije i moderne razrade klasičnih žanrovskih tema.

            Knjigu otvara priča Gregori Benforda „Celzijus 233“ (prevod Aleksandra B. Nedeljkovića) koja je parafraza znamenitog romana Reja Bredberija „Farenhajt 451“. U ovoj verziji, međutim, nikome nije do čitanja starih SF knjiga i časopisa te ih njihov naslednik u subverzivnom (umetničkom?) činu spaljuje na ekskluzivnim zabavama na radost promrzlih zvanica (jer u svetu potrošeniih prirodnih bogatstva, grejanja - nema).

U „Fajerbaumovom broju“ Nensi Kres (prevod Aleksandra B. Nedeljkovića) u poznatom žanrovskom obrascu o naučniku-istraživaču ispisuje storiju o opsesiji znanjem i profesoru koji bukvalno vidi traženu drugu dimenziju. Rasplet je, na žalost, predvidiv jer autorka nije izlazila iz zadatih okvira.

Stari majstor humora Robert Šekli u igrariji „Dan kada su došli svemirci“ (prevod Ljiljane Anđelković) vrtoglavo jurca kroz iskustva žanra nudeći iščašeni ugao gledanja na bliske susrete treće vrste koji mogu biti sasvim zabavni i otkačeni.

„Misliti kao dinosaurus“ Džejmsa Patrika Kelija (prevod Ljiljane Anđelković) vanzemaljce koji liče na izumrle gmizavce iz naslova tretira sasvim ozbiljno, no, osnovni zaplet je u moralnoj dilemi momka koji transportuje istraživače na druge svetove a njihova zaostala tela uništava. U jednom trenutku ispostaviće se da ima dva tela iste osobe i obavezu da se oslobodi jednog...

Novela „Prema Kilimandžaru“ (prevod Gorana Skrobonje) mlade engleske SF zvezde Jana Mekdonalda, uvod je u njegov visoko ocenjen roman „Plaža evolucije“ (1995.). Vanzemaljski oblici života  tvore bizarne eko-sisteme u Africi i prete da ugroze ostatak planete dok odnos prema novom varira od nezainteresovanosti, pokušaja da se ono prouči do prilagođavanja i simbioze domorodaca s izmenjenim okruženjem. Uprkos poznatoj temi Mekdonald inventivnošću i nadmoćnim stilom daleko premašuje šablone.

Den Simons, velikan žanra, u noveli „U potrazi za Keli Dal“ (prevod Gorana Skrobonje) baca svog junaka u drugačije stvarnosti koje generiše obdarena učenica kivna na profesora i ostatak sveta. Borba na život i smrt vodi se u (ne)prepoznatljivim pejzažima i doneće iskupljenje i povratak na pravi put nastavnika te konačni odlazak Keli iz sveta koji joj ništa nije dao u onaj u koji je sama izmislila.

            I dok je Simons potvrdio svoje kvalitete (makar i delimično), jedan drugi velikan, Robert Silverberg, legenda 1970-tih, razočaraće svoje poklonike novelom „Vreli dani u Magma Sitiju“ (prevod Ljiljane Anđelković). Osnovna ideja nosi potencijal: grupa alkoholičara, narkomana i ostalih gubitnika na rehabilitaciji angažovana je u saniranju posledica vulkanskih erupcija u Los Anđelesu. Sukob sa elementarnim silama nagoni čudake sa dna na timski rad. Silverberg ipak ne uspeva da iskoristi prednosti i priča se svodi na skicu kojoj treba puno rada da bi bila završena slika.

            U konačnom sagledavanju „Polarisova SF antologija ’98“ donosi nekoliko dobrih priča i, istovremeno, opravdava tezu Normana Spinrada iz eseja o postmodernoj fantastici (časopis „Znak Sagite“ br. 5) da je u naučnoj fantastici nastupio period zatišja i traganja za novim načinima pisanja, odnosno da je vrhunac inventivnosti trenutno u „slipstrim“ fantastici koja spaja SF, Fantasy i Horror žanrove sa književnošću glavnog toka.

(1999)

SUŠNA SF GODINA “Polarisova SF antologija 96”, izdavač Polaris, Beograd 1996.

Kratke prozne forme (minijature, pripovetke pa i novele) svakako su najdinamičniji segment svekolike pa i SF književnosti; stilske i koncepcijske novine najpre se pojavljuju u kraćim delima. Otuda je i periodika u kojoj se pojavljuju ovakve proze najdinamičniji deo razvijene SF scene kakva je, pre svih, američka. Obzirom da je broj priča objavljenih u raznim časopisima (pre svega u specijalizovanim, npr. “Fantasy & Science Fiction”, “Omni”, “Amazing stories”, “Isaac Asimov´s Science Fiction”, “SF Age” i drugi) prevazilazi nekoliko stotina, pojavljuje se problem sagledavanja i vrednovanja njihove godišnje produkcije. Deo tog posla obavljaju godišnje SF nagrade (Hugo, Negula, Locus...), koje imaju kategoriju kratkih priča, noveleta i novela, ali se kao najpotpunije rešenje pokazalo sabiranje priča u antologije za određeno godište. Već od 70-ih pojavljuje se više ovakvih izbora. Najpoznatiji priredjivač ovakvih izdanja, bio je Teri Kar (Terry Carr). Njegovi odabiri pod naslovom “The Best SF od the Year...” postali su sinonimi za kvalitetno obavljen posao jer su sadržale sve ili gotovo sve važne priče iz jedne godine. Nakon Karove smrti 1987. godine, status najmerodavnijih antologija stekle su, i do danas ga zadrzale, “The Year´s best SF” Gardnera Dozoisa.

            Osim jednog slučaja (Karova Antologija za 1977. godinu) nijedan godišnji izbor američkih SF priča nije objavljen kod nas pod sopstvenim imenom i u punom obimu. Nekoliko knjiga koje su u imenu nosile odrednicu ‘antologija’ ili ‘najbolje’ (pomenimo Kentaurove Najbolje svetske SF priče 1984, 1985, 1986 te Polarisova SF antologija ‘93, ‘94, ‘95) odnosno one koje su bile antologije bez obzira na ime (pre svih SF almanah “Monolit”) svoj sadržaj su bazirale na pričama iz više godišta, koristeći svakako i sadržaje antologija za neku godinu, što je značilo da se vršio izbor iz već izabranih dela.

            Takav slučaj je i sa ovogodišnjom “Polarisovom SF antologijom” koja se, posle izleta u istoriju sa tomom za ´95 (priredjivača Marka Fančovića, koji je odabrao neprevedene a valjane price iz perioda 1952 - 1973), vraća novijim godištima, Dozoisovim antologijama za ´94. i ´95. Obzirom na nepostojanje domaće SF periodike svaka pojava novih priča značajna je kao uvid, ma kako mali, u tekuća svetska dešavanja od kojih smo gotovo odsečeni (“Polarisove antologije” za ´94 i ´95, te “Monolit 9”, faktički su jedini uvidi u SF i Horor žanrovsku produkciju priča ´90-ih).

            Sedam priča čini ovu knjigu: “Ilem” Eliota Fintusela (nesputana avantura u različitim stvarnostima/vremenima, rađena u maniru Majkla Murkoka), “Dedica” Jana R. MekLioda (depresivna novela o starcu izgubljenom u novom svetu koji ga je pregazio), “Na tragu matorog Alabame” Vilijama Sandersa (vesela zgoda o indijanskom vraču koji putuje u prošlost s namerom da spreči Kolumba da otkrije Ameriku), “Azil” Ketrin Ker (o naučnici koja izbegava državni udar hrišćanskih fašista u SAD; obzirom na temu čini se da je u pitanju tek prvo poglavlje budućeg romana), “Povratna sprega” Džona Haldemana (o slikaru na koga se priključuju bogate mušterije željne da se okušaju u ovoj umetnosti), “Ligeti” Stivena Bakstera (priča u maniru Artura Klarka o veštačkoj inteligenciji koja se seća svog ljudskog pra-života), i “Sedam pogleda na klisuru Olduvaji” Majkla Resnika (u kojoj grupa vanzemaljaca istražuje artefakte ljudske vrste koja je ostala zapamćena kao izuzetno divlja i ratoborna).

            Gotovo sve odabrane priče ostaju u tradiciji klasičnog, ‘Hard Science Fictiona’, bez eksperimenata, mešanja sa drugim žanrovima i sl. i to je, čini se, bila namera priređivača. Kvalitet dela je prosečan, nema nijednog koje se bitno izdvaja. Naravno, ako su godina/godine bili slabi ni antologija neće doneti iznenađenja. U svakom slučaju, kako smo već istakli, u pitanju je knjiga vredna zbog informacija koja nam nosi kako o novim autorima (čak petoro debituje kod nas), tako i o stanju u žanru, odnosno, jednom od podžanrova. Možda će neke od sledećih godina i antologija biti plodnije i doneti remek-dela po kojima ćemo ih pamtiti.

(1996)

1992: JOŠ UVEK ŽIVI AL SAMO S VREMENA NA VREME ILI SASVIM LIČNI OSVRT NA SF OVDE I SADA

Iako je bila totalno horor ’92. je, ipak, iscurela. U krajnjem slučaju ništa dobro nije ni obećavala pa se i ne možemo mnogo na nju žaliti. Izdavaštvo je, već 1991.g. bačeno na kolena, zabijeno do ušiju u blato. Za bilo koju dobru ideju najlakše je bilo da propadne. Sveopšta apatija je tukla i ono malo dobre volje.

            I gde je tu SF? Čini se da osim gorkih prisećanja na ratne priče sa ovdašnjih prostora koje su, ne tako davno bile SF, ima o čemu da se priča.

            Ja sam zapamtio sledeće:

            SF ROMANI – STRANI-PREVEDENI

            U. Legvin – Stalno se vraćajući kući – jednostavno sjajno,

F. Dik – Tri stigmate Palmera Eldriča – stari majstor priča o Bogu i pocepanoj opni realnosti na sjajan način

R. Zelazni – Amber 5 – još jedan stari majstor neobuzdane mašte.

            (Nisam video-pročitao Kingovu „Mračnu kulu 1 – Revolveraš“ – priča iz Emitora je obećavala interesantno putešestvije ali...)

            SF ALMANAH

Monolit 7 – jedan i jedini. Kategorija za sebe. Skup strašnih priča i (pre svega) novela. Jedno „Bravo!“ je malo. Dovoljan broj bi zauzeo previše mesta.

SF PERIODIKA

Alef = 0

Galaksija = nestala

P. Zabavnik = kratka priča nedeljno. Malo.

Emitor = 30 i kusur brojeva, 1000 i kusur strana! Od fanzina do časopisa u jednom skoku. Zalet je bio dug al je skok rekordan. Ima svega: vesti, priča, prikaza, Horora, Fantasyja, stripa i andergraund izdavaštva (3xSkrobonja, 2xKing), teorija... Sve u svemu – svet za sebe. Kompjuteri su ga uredili tako da izgleda kao pravi (setimo se SSSRa iz 50tih i 60tih kad su knjige izvlačili na šapilografu)

SF STRIP

Bilo ga je al više ne. I DDog i MMisterija su nestali. Malo Mebijusa u „Gradcu“ (105/93) samo nam je otvorilo apetit. (Istina, trebalo bida se do kraja godine pojavi novi strip časopis „Tron“ sa Mebijusovom „Hermetičnom garažom“ no – još to nisam video.) Ipak, pominjem DDoga u epizodi „Mefisto“ (Zlatna serija, specijalni br. 16, mart ’92.) jer je to vrlo dobar horor i jedna od najboljih epizoda ovog stripa do sada uopšte objavljenih.

SF FILM

Tu ima dosta:

„Stalker“ i „Solaris“ – Tarkovski u ciklusu na TVB1. Šta reći? Samo        GENIJALNO!

„Delikatesna radnja“ (video kaseta) – otkačeno, nadrealno

„Goli ručak“ (video kaseta) – vrlo dobra jeza

„Posetilac muzeja“ (na TVB2) – drugi film Konstantina Lopušanskog, sovjetskog režisera koji je debitovao u svojoj 40-toj godini (1986) filmom „Pisma mrtvog čoveka“, sjajnim SF filmom koji je osvojio Grand Prix na Filmskom festivalu u Manhajmu. Na tragu Tarkovskog, „Posetilac muzeja“, uz sve slabosti ipak je i zanimljiv, zbunjujući, intrigantan, dobar

„Rat za vatru“ (video kaseta) – razgaljujuća zabava a iz praistorije

SF DOMAĆI

Čak 5 knjiga (3x Skrobonja, Janković-Beli, Jakšić) onih što se libe da kažu: „Da, ja pišem SF/Fantasy/Horor i šta mi možete.“ (Znam da SF i F i H nisu isto no, em nas sve trpaju u isti koš, em smo u istom klubu, em čitamo sve 3 vrste bez razlike, pa rekoh sebi: šta-je-tu-je. Izvinjavam se ako sam time nekoga povredio/uvredio.) One druge (knjige), ako ih je bilo – a bilo je, kažu prikazi u Emitoru – ne beležim, ne zato što su a priori loši nego jer pisci ne vole da te reči – SF, F, H – vezuju za svoja ukoričena čeda. Na njihovu dušu greh.

A tu je i „Tamni vijalet 2“ – iznenađenje za kraj godine. Domaći „Monolit“. I, opet, „Bravo“ – više puta.

*

            I to bi bilo sve. (Ili nije? Ako sam nekoga/nešto zaboravio - izvinjavam se. Memorija popušta.)

            Da li je bilo malo? Ili mnogo? Prosudite sami.

(„Emitor“ br. 138, 1993.)

MUKE PO NEZAPOSLENOSTI

U sumračno zimsko jutro, sa susnežicom koju vetar vitla u lice, sredovečni muškarac zaustavlja auto, otvori prozor i zovne druga koji užurbano korača trotoarom.  

            „Zdravo. Kuda ideš?“

            „Do Biroa za zapošljavanje.“

            „I ja idem u tom pravcu. Upadaj.“

            Pozvani uđe u auto i oni kreću.

            „Što si tako poranio kad ne moraš?“

            „Ma, moram. Danas mi je termin da se javim a posle treba da sredim neke papire u opštini. A na Birou je gužva ko na pijaci, ko da se nešto deli besplatno. A ne smeš da zakasniš sa prijavljivanjem. Možeš da se prijaviš dan ranije ali dan kasnije - nema šanse. Odmah dobiješ žuti karton a ako ponoviš kašnjenje mogu i da te skinu sa evidencije.“

            „I šta to znači?“

            „Brišu te sa evidencije i onda nemaš zdravstveno osiguranje. Tek posle 6 meseci ili godinu dana možeš ponovo da se prijaviš. I tu nema pardona. Ako si eventualno bolestan mora lekar da ti da opravdanje da im odneseš...“

            „Opasno, bogami.“

            „Još kad bi od svega toga bilo neke vajde pa i da kažeš ’mora tako’. Prvi put kad dođeš odmah ti kažu ’mi vam ne tražimo posao - vi ga sami tražite’. Tek ako neki gazda ili firma traže radnika neke struke Biro će da im pošalje spisak prijavljenih i to je, otprilike, sve. Ali su se naljutli kad sam ja, u anketi, na pitanje ’šta očekujem od ove službe’ napisao ’samo zdravstveno osiguranje’. Savetnica mi rekla ’šta vi mislite? kakav vam je to negativan stav’. A za ove dve godine koliko sam prijavljen nisu me ni jednom pozvali niti obavestili o nekom oglasu ili slično. Ništa. Jer, rekli su: ja sebi tražim posao a ne oni. I to mu je to.“

            „Pa na koliko moraš da se javljaš?“

            „Svaka tri meseca. Prvo sam morao da se javljam svakog meseca. Išao sam i na neku obuku kako da pišem molbe - to se sad zove ’si-vi’, kako da razgovaram sa poslodavcem. Oni mlađi su imali i časove o poslovima koji se traže i mogućim prekvalifikacijama a za nas matore ništa. Pola godine sam vodio dnevnik gde sam konkurisao, s kim sam razgovarao o poslu. To sam pokazivao mojoj savetnici a ona je cenila da li se dovoljno trudim ili ne. Za sve to vreme nisam dobijao ni dinar materijalne pomoći jer postupak da to dobiješ traje li traje.“

            „Pa jesi li išao po firmama?“

            „Nego šta. Dva kruga sam napravio po svim firmama i privatnicima. Slao sam i prijave na konkurse ali me nikad nisu zvali na razgovor. Kad vide da imaš preko 45 godina niko neće ni da te pogleda. Jedan privatnik mi rekao ’šta ćeš mi, za koju godinu ćeš da zaređaš po bolovanjima a i kad si zdrav sve si sporiji a meni trebaju mladi i brzi, koji trče i grizu’. Ispada da kad napuniš neke godine najbolje je da legneš i umreš jer posla za tebe nema pa nema.“

            „Nema posla ni za mlade.“

            „Znam da nema ali šta ja da radim? Mlad nisam ali nemam nikakve uslove za penziju? Gde sam, kome valjam? Džaba mi iskustvo i znanje, to nikome ne treba. A onda oni na Birou pitaju ’kako to da niste nigde uspeli sa prijavom’, ’da niste ostavili loš utisak na poslodavca’. Kao da ja namerno neću da radim nego više volim da živim od ženine plate i crkavice koju mi stari daju od svoje male penzije, kao da nemam decu koju hoću da školujem i izvedem na put? Još malo pa će neko da mi prebaci što sam radio u firmi koja je, kako sad vole da kažu, neuspešno privatizovana. Kao da sam ja rasprodao firme a ne država koju sad nije briga za nas bez posla. Danas kad otvore fabriku za 30 radnika svi se slikaju kao da su uradili bog zna šta. A kad su zatvarali firme sa po 1000 i više ljudi niko ni reč nije rekao. Ovako kako su krenuli za 50 godina neće stići da pozapošljavaju te koji su isterani iz svojih firmi. A gde su tek mladi? Srećom ćemo mi matori do tada da pomremo i da spasimo sebe bede a njima se skinemo sa spiskova... Izvini, nisi ti kriv i ne moraš da slušaš moje muke. Evo ga Biro, stanu tu negde. Hvala ti i uzdravlje.“

            Izašavši iz auto, čovek se pogrbi, uvuče glavu među ramena - da li zbog vetra i hladnoće ili muke svoje svakodnevne?

(2012)

STARI I NOVI CIKLUSI Strip magazin „Tron“ br. 7, izdavač „Orbis“ Beograd, 1994.

Najnoviji broj Strip magazina „Tron“, po rečima urednika Dragana Savića „zaokružuje prvi ciklus u dosadašnjem izlaženju naše, trenutno, jedine specijalizovane strip revije“. Ovo se, pre svega, odnosi na završetak objavljivanja Moebiusove „Hermetičke garaže“, stripa koji je, uprkos svom značaju tek sada, 15 godina po završetku prve verzije rađene za francusku strip reviju „Metal Hurlant“, predstavljen domaćoj publici koja napokon može da uživa u Moebiusovoj blistavoj igrariji apsurda, čiste inspiracije i vrhunskog crtačkog umeća. „Tron“ je ovim svojim potezom ispunio značajnu kulturološku prazninu na ovdašnjim prostorima za šta zaslužuje sve čestitke.

            Druga značajka novog broja „Trona“ je da sadrži čak 2 serijala odnosno nastavke serijala započetih u prošlim brojevima, čime ova za strip bitna kategorija stvaralaštva nalazi mesto i na našoj novos strip sceni. Nova epizoda serijala scenariste Oskaribara i crtača Gere, pod naslovom „Ninja knjigovođa“, kao i prošla „Sve kreature, i velike i male“, sa crnohumornim otklonom nastavlja da gradi priče o netipičnim ubicama. Kuriozum je da u svom najnovijem broju američki strip magazin „Heavy Metal“ (koji važi i za jedan od najprestižnijih u čitavom svetu) upravo objavljuje prvu epizodu ovog serijala. Tako je „Tron“ uspeo da isprednjači i na svetskoj sceni. Drugi serijal „Svindl“ scenariste Đorđa Milosavljevića i crtača Miroljuba Milutinovića – Brade, nastavak je priče o nespretnim predratnim kriminalcima koji, pred početak rata, beže vozom iz zemlje u nove avanture, na radost nestrpljivih čitalaca.

            I priča „Bubbleboy“ Vladimira Stankovskog mogla bi se, takođe, smatrati svojevrsnim serijalom obzirom da se kreće u okvirima jednog posebnog sveta sa razrađenom ikonografijom. Stankovski je autor sa čijim doprinosom domaćem stripu svakako treba računati.

            „Otkud Spilbergu onoliki živi dinosaurusi?“ Bojana Redžića vesela je ali i cinična priča, crtana prepoznatljivim karikaturalnim načinom, o kontinuitetu jednostavnih ali važnih pitanja o dostojanstvu. „Želim, želim, želim...“ Ivane Filipović (debitantkinje iz prošlog broja), uz blagu feminističku notu, takođe rešava dileme višesmislenosti postupanja. Sličan, feministički odgovor daje i strip „Ostavi poruku“ Abulija i Darka.

            „Oklop“ scenariste Đorđa Milosavljevića i crtača Eugena Slavika mistična je priča sa horor završetkom (u maniru  klasične „Zone sumraka“). I „Anobium“ scenariste Nicka Cuti-ja i crtača Alexa Toth-a slične je atmosfere kojoj je dodata i blago moralizatorska nota zaslužene kazne za bahatost.

            „Tron“ u skladu sa svojom tradicijom i namerom da zainteresovanima ponudi nove informacije i izgrađuje više standarde kako kod čitalaca tako i kod autora, donosi intervju sa Simonom Bisley-em, crtačem koji se proslavio stripovima prepunim nasilja u kojima je šepure mišićave kreature. Popularni Biz, pak, veoma trezveno procenjuje svoj rad i radove savremenika odnosno prethodnika koje poštuje ali i odnos umetnosti i posla tj. strip biznisa.

            I na kraju, iako je strip na početku „Trona“, kao šlag na torti, pomenimo Wattersonove „Kalvina i Hobsa“ koji na samo 8 sličica otkriva fantazije malih školaraca, čija se sadržina ne menja iz generacije u generaciju. Ista je situacija sa interesovanjem za strip – i ono postoji u svakom novom naraštaju mladih (i onih koji to ostaju). Pitanje je ko će i kako, koliko kvalitetno to interesovanje zadovoljiti. U ovom trenutku, ovde, „Tron“ taj zadatak u potpunosti ispunjava.

(1994)

NOVA POTVRDA KVALITETA Strip magazin „Tron“ br. 6, izdavač „Orbis“ Beograd, 1994.

Šesti broj strip magazina „Tron“ još jedna je potvrda valjanosti uređivačke koncepcije koju redakcija izgrađuje od prvog broja a glavni urednik Dragan Savić u Uvodnoj reči definiše na sledeći način: „... redakcija teži ka visoko profesionalnom odnosu prema strip kulturi i umetnosti...“ i „posvećuje pažnju obrazovanju mladih koji bi želeli da se jednog dana pojave na stranicama naših izdanja kao strip autori.“

            U skladu sa ovakvom idejom „Tron 6“ predstavlja skup izuzetno kvalitetnih stripova, pre svega mladih domaćih autora te već renomiranih stranaca uz brojne vesti iz celog strip-sveta.

            Broj otvara tragikomična storija „U potrazi za razuzdanim“ koju je po scenariju proslavljenog Abulija nacrtao Darko Perović. Briljantnoj minijaturi o slepcu Tabaniću i bogalju Vidiću po crnohumornom senzibilitetu bliska je priča „Sve kreature, i velike i male“ tandema Oskaribar (scenario) i R. M. Gera (crtež). Priču o medicinskoj sestri diktatoru maestralno nosi Gerina linija.

            Humor je crta koja se provlači i kroz stripove „Svindl“ i „Uvertira“. Dve početne epizode serijala „Svindl“, scenariste Đorđa Milosavljevića i crtača Miroljuba Milutinovića – Brade predstavljaju nam dvojicu lopova gubitnika u Beogradu 1939.g. koji se kreću između svetova sitnih  kriminalaca sa ulice i onih krupnijih zavaljenih u fotelje, i veoma sličnih onima što ih pominju i današnje novine. „Uvertira“ Ivane Filipović pokazuje da od nje, sudeći po ovom prvom objavljenom stripu, možemo očekivati zanimljive i duhovite radove.

            „Posle pedeset godina: Nastavak“ Trošića i Jovanovića zanimljiv je i za ovdašnje uslove redak spoj stripa i poezije (u ovom slučaju T. S. Eliota).

            U odeljku naslovljenom „Media Tron“ predstavljen je Joe Kubert, autor prisutan na strip sceni od 1940-tih. U razgovoru koji je sa njim vodio Nikola Aćin, Kubert priča o svojim počecima, sopstvenom radu i pogledima na strip kao zanat i umetnost. Kao potvrda njegovih reči objavljene su skice  koje je radio za strip „Tor“ odnosno jedna epizoda tog serijala. Ovakvo predstavljanje stvaralaca osim informativne ima i onu već pomenutu obrazovnu funkciju.

            Ostatak sadržaja ispunjavaju pretposlednji nastavak Moebiusove „Hermetičke garaže“ (kojim se objavljivanje ovog istorijski značajnog stripa polako privodi kraju) i 3 table Wattersonovog stripa „Kalvin i Hobs“ koji pleni fascinantnom mešavinom sveta dečije mašte i trivijalne stvarnosti. U pitanju je zaista remek-delo tzv. porodičnog stripa.

            „Tron 6“ je potvrda da ponovo, posle dugo vremena, imamo izuzetan strip magazin pred sobom.

(1994)

KIBER-POP „Idoru“ Vilijem Gibson, izdavač Polaris, Beograd, 1998.

U znamenitom eseju „Monstrumi i kritičari“ Piter Nikolas deli pisce Science Fictiona u nekoliko kategorija među kojima su i „monstrumi ispunjenog“ odnosno „monstrumi neispunjenog obećanja“; prvi konstantno ispisuju knjige kakve od njih očekuju čitaoci i izdavači ostajući zatočenici sopstvene prepoznatljivosti, drugi nikada ne dosežu uspeh svog prvenca izneveravajući nade u njihov talenat. Vilijem Gibson (1948), tvorac prevratničkog pravca kiber-pank, koji se ’eksplodirao’ na žanrovskoj sceni polovinom 80-tih, kao ni ogromna većina SF pisaca (ali i onih iz tzv. ozbiljne književnosti) nije, u svom dosadašnjem opusu, izmakao zamkama ’monstruoznosti’. Čak bi se moglo reći da je zašao u obe pomenute kategorije. Naime, nakon fascinantnog romana-prvanca „Neuromanser“ (i priča koje su bile uvod u njega) usledio je pad, što će reći neispunjavanje obećanja. Njegov drugi roman „Grof Nula“ ostaje u svetu prve knjige ali je pripovedanje usporeno, vraćeno u neprimereni, opštepoznati model; no, ovaj manir ostaje važeći i za ostale knjige, po principu ’liči ko jaje jajetu’ i, evo novog monstruma, sada ispunjenog obećanja.

            Gibson je svakim sledećim delom ugrađivao novu kockicu u mozaik budućnosti koje je osmislio. Romani-segmenti bolno su jednoobrazni: junaci su uglavnom otpadnici, marginalci u postindustrijskom društvu globalne povezanosti i, tek radi kontrasta, enormno moćne i bogate pojave/kreature; zapleti podrazumevaju sukobe mega interesa u koje upadaju pomenuti gubitnici. Psihološko nijansiranje je korektno-funkcionalno, radnja umereno brza a pripovedačka strategija podrazumeva naizmenično smenjivanje doživljaja različitih likova koje će biti objedinjeno u finalu. Roman „Idoru“ iz 1996. godine u potpunosti sledi zadati obrazac dodajući celini priču o popularnom muzičaru i njegovoj vezi sa bićem/entitetom koje je deo kompjuterskog konstrukta – veštačka inteligencija u virtuelnoj realnosti, uz razrađivanje sistema za proizvodnju i upotrebu idola (’idoru’ je japanski termin za pevača idola).  Rečju, još jedan proizvod Gibsonovog kvaliteta sa ocenom između ’dobar’ i (jedva) ’vrlo dobar’; dakle, svakako iznad gomila tekućih SF besmislica ali ni blizu „Neuromansera“. Sva svežina i silovitost kao i provokativna etičnost (bez mnogo popusta za otpadnike koji su samleveni bezobzirnim kapitalom, bez zaziranja od bizarnosti i, konačno, uz jasnu sliku sveopšteg pomirenja sa stanjem stvari – ne zaboravimo da je SF iz 70-tih bio jasno kritičan, protiv uništavanja jedinki), jednostavno je ugašena mlakošću novih priča. Rečju, Gibson je od gnevnog pisca početnika postao slavni proizvođač robe proverenog kvaliteta. Sve je očitije da će se njegove knjige vrlo skoro čitati kao deo celine koja pleni svojom širinom i preciznošću vizije i standardnošću kvaliteta (tj. odsustvom većih padova ali i uspona). „Neuromanser“ će u tom nizu biti divlji, neobuzdani uvod, apartna pojava koja jedina zaslužuje da ga zovu ’panker’. Ostatku opusa, zahvaljujući mlakosti i ulickanosti, više odgovara da bude imenovan kao ’kiber-pop’.

(1999)

SPORI BRZI SVET „Virtuelna svetlost“ Vilijem Gibson, izdavač Polaris, Beograd, 1996.

Ime Vilijema Gibsona (1948) neraskidivo je, gotovo do sinonima, povezano sa kiber-pankom, prevratničkim pravcem u SF književnosti prošle decenije. Godina definitivnog ustoličenja i priznanja kvaliteta kiber-panka je 1984. kada se pojavio Gibsonov roman „Neuromanser“ i pobrao sve značajnije žanrovske nagrade. Grupu autora okupljenih pod kiber-pank kapu  činili su, uz Gibsona, Brus Sterling, Majkl Svonvik, Rudi Rajker, Lušes Šepard, Pat Kadigan i drugi; nasuprot njih pojavili su se novi pisci takozvani ’humanisti’ Koni Vilis, Džon Kesel, Kim Stenli Robinson, Džejms Patrik Keli i drugi (mada se mora primetiti da su mnogi autori u svojim delima spajali i ’kiber-pank’ i ’humanističke’ koncepte). Iako vrlo različitih opredeljenja i interesovanja (što će, kako godine odmiču, biti sve očitije) za kiber-pankere je zajednička nova, drugačija osećajnost koju nose i izražavaju. Njihove teme poznate su i gotovo standardne u SF arsenalu (uticaj tehnologije na društvo i pojedinca, ratovi budućnosti, bizarne grupe, kolonije u svemiru i sl.); ono što jeste novo je prevazilaženje spoja/kalemljenja novih elemenata na tradicionalne odnose i dosezanje stepena sinteze sveprisutnog, sveopšteg novuma i bespovratne promene svega znanog nam, što rezultira stvaranjem novih društava, novih veza i odnosa, novih moralnih normi i dilema (koje se opisuju bez moralizatorskog patosa).

            Gibson je već svojim pričama (od prve „Komadići hologramske ruže“ preko „Hotela ’Nova ruža’“, „Zimska priča“, do antologijskih „Kako smo popalili Kromu“ i „Džoni Podsetnik“) počeo da crta granice svoje ’istorije budućnosti’ da bi nastavio u „Neuromanseru“ i njegovim nastavcima „Grof nula“ (1986) i „Monalizin natpogon“ (1988). Težište tog sveta je informacija, njen promet u globalnoj mreži koja obavija Zemlju. U tom info-raju (ili haosu) posed i manipulisanje podacima je moć, prevashodno u rukama multinacionalnih kompanija, dok su nacionalne države, porodica, patrijarhalna etika, prevaziđene kategorije. Gibsonovi junaci najčešće su otpadnici, sitni kriminalci, usamljenici, najamnici koji egzistiraju izvan opšte podele na vrlo bogate i siromašne (srednje klase jedva da ima) i pokušavaju da opstanu u bučnom, šarenom i negostopljubivom okruženju. Paralelno sa fizičkom egzistira virtuelna stvarnost, matrica mreže je tek prvi nivo tog kiber-svemira u kome postoje/oglašavaju se bogovi i božanstva. Ovaj i ovakav svet prevazići će Gibsonove knjige i ući u teorije postmodernističkih filozofa, što je svakako priznanje njegovoj imaginaciji.

            Roman „Virtuelna svetlost“ iz 1993.g. se, u nekakvoj hronologiji Gibsonove budućnosti, dešava pre „Neuromanser“ trilogije, tj. bliže je našoj sadašnjosti. U pitanju je kriminalistička priča o industrijskoj špijunaži, krađi podataka od kurira i poteri za njima. Prepoznatljiva ikonografija koju čine moćna organizacija, slučajni i bespomoćni lopov, korumpirani policajci, specijalizovani lovci na glave i vitez-spasilac, funkcioniše sasvim korektno, napetost neprestano raste kroz jurnjave i pucnjave na neobičnim mestima i sred bizarnih grupa, poglavlja se završavaju u odlučujućim trenucima, kockice se slažu, rasplet je (manje-više) neizvestan. Sve u svemu, jedna korektna knjiga u kojoj smo od Gibsona dobili ono što smo i očekivali. Sve je prepoznatljivo: i svet i junaci i ’infrastruktura’ filozofskih postavki. Naravno, tom instantnom zadovoljavanju čitateljevih iščekivanja svakako se mora dodeliti negativan poen ali, radi se o pravilu kome moraju da se pokore svi američki pisci jer kad jednom uspeju da prodaju robu obavezni su (i prema izdavačima i prema masama čitalaca, a i svom džepu) da nastave isporuke robe istih karakteristika (nepokoravanje ovom pravilu tj. nesprestana originalnost može upropastiti piščevu karijeru). Ipak, i u ograđenom prostoru može se itekako kvalitetno pisati pa i činiti mali ali ustrajni pomaci. I u tom segmentu stižemo do druge, teže zamerke Gibsonovom romanu. Od početnih, energijom nabijenih priča i romana „Neuromanser“, koji su plenili strmoglavim sledom događaja i mnoštvom informacija te vrlo zahtevnom tehnikom pripovedanja, koja ne trpi nepažnju i olako čitanje, Gibson već u romanima „Grof...“ i „Monalizin...“ pa i „Virtuelna svetlost“ usporava tempo, zaokupljen davanje psiho-portreta junaka odnosno opisima okruženja, a za to mu treba mnogo više reči i prostora nego ranije, kada je britkim potezima uspevao da islika potrebne konture na koje je kasnije, kako se delo razvija, nanosio nove slojeve objašnjenja. Nova, lagodnija pripovedačka strategija, naravno, bitno usporava priču te tako dobijamo paradoksalnu situaciju da se o brzom svetu piše sporo, tromo, na stari, neprimereni način. A time se gubi uverljivost i snaga, magija vizije. Ono što je najtragičnije u ovoj konstataciji je upravo to da je tvorac blistavih vizija i njihovih bledih kopija – isti pisac, nekada mlad i nadahnut a sada slavan i pomalo umoran.

(1997)