U svojoj poslednjoj knjizi pesama „Rez“ iz 1981. godine Vasko Popa nastavlja da traga za novom
poezijom. Odavno već priznat za klasika koji je izborio sve bitke sa onima što
su ga osporavali i potcenjivali, on uporno otkriva nove teme, nove tačke
sagledavanja, nove vizure svojih stihova. Reka Vaskove poezije neprestano se
menja, širi i produbljuje, meandrira.
Jedan od
sjajnih primera za rečeno je i „Velegradska
pesma“:
Velegradska pesma
Kaže mi onomad moja žena
Za koju bih sve učinio
Volela bih da imam
Jedno malo zeleno drvo
Da ulicom trči za mnom
Mnoštvo
je mogućih tumačenja ove pesme. Počev od onih koja će uočiti opoziciju naslova,
koji nagoveštava hladnoću ljudskog mravinjaka, i topline koju nose stihovi.
Lično, intimno, malo, prepuno naslućene i skrivene nežnosti, pulsira usred
osujećenosti, uskraćenosti i otuđenosti od „običnih“ dodira sa „običnim“
stvarima/pojavama, kakva bi Priroda, svakako, morala da bude. Težak teret
navalio se na prirodnost, na potrebu za jedinstvom s njom, i pritiska, guši
svakodnevicu bića u betonskoj klopci. Sledeći ovaj put u pesmi otkrivamo tajne
mehanizme osnovnih nivoa egzistencije jedinke, koji ne dozvoljavaju svođenje
njenog života na golo biološko trajanje.
Krenemo
li, pak, u (naizgled) drugom pravcu i pozabavimo se simbolima koje pesma nosi
otkrivamo mreže želja za blagostanjem, znanjem, plodnošću, srećom, ljubavlju i
zadovoljstvima koja ona, kao ispunjenje, nosi. Posredni govor simbola (drvo kao
simbol života, rodnosti i znanja, zeleno kao simbol nade, mira i bujanja
prirode) nosi sliku potreba, tajnih nadanja i tako nas opet dovodi do korena
opstajanja ljudskih bića. (Što, svakako, nije čudno jer konačnost svakog od nas
određena je istim zadatostima zbog kojih svi i jesmo, kao vrsta, uz minimalne
razlike i varijacije jedinki, to što smo.)
Zbog
toga će i tumačenje, koje će kao polazište imati iskustvo bajki i mitova
sadržano u stihovima, takođe doći do zaključka koji donose prethodni načini
iščitavanja.
Zahvalnim
za sagledavanje pesme može biti put na kome će ona, po formi i osnovnoj
atmosferi, biti upoređivana sa dalekoistočnim tradicionalnim pesničkim formama
tanka pesme.
Odnos
verističkog i fantastičkog u stihovima mogao bi biti zahvalno polazište za
tumačenje.
I tako
dalje, i tako dalje...
Ipak,
sva ovakva tumačenja, sameravanja i upoređivanja mogu zavesti jer insistiranje
na učenom ume često da zamagli one, na prvi pogled, jasne karakteristike.
U
slučaju ove pesme reč je o čistoj, nepatvorenoj radosti stvaranja koja
sjedinjuje u sebi jednostavnost, ingenioznost i infantilnost. Popa jeste pisao
stihove o „ozbiljnim“ istorijskim, antropološkim, filozofskim temama ali je
itekako umeo da se poigra (setimo se ciklusa „Igre“ u „Nepočim-polju“).
„Velegradska pesma“ jedan je od
vrhunaca tog i takvog poigravanja, vrcavog poskakivanja, vrtoglavog kola duha.
U njoj ima detinjstva, velikih, bistrih očiju koje se dive i umeju da zasuze od
oduševljenja, ima želje za nestašlukom, bezbrižnosti koju nosi čisto srce i, te
tako prozivane, duše, zanesenosti od koje zastaje dah, opčinjenosti.
Popa je
bezmerno mlad i lep u svoj mladosti ove pesme. Njegovi stihovi ogledalo su
deteta skrivenog u njemu (i nama), skrivenog pred svim ružnim što svakodnevno
dolazi pred naša lica. No, dete nije ugušeno udarcima i spremno je i dalje na
igru, na oglašavanje koje je esencija slobode. Otuda je ova pesma tako
prepoznatljiva i neobična, tako daleka od patetike i sumnji. Upravo zbog toga
ona je i oblik u kome se tajna pesništva tako brilijantno razotkrila, svedočeći
kako je stih tren, grč lucidnosti, prosvetljenje, inicijacija i instinkt kojim
se vide i materijalne stvari i magija fantazama, snova i mašte iza njih. U tome
jeste radost slobode duha. Bez Homo
ludensa, čoveka koji se igra, bez obzira na sva znanja, teorije i planove,
poezije jednostavno nema.
Bez
igranja igara vrtoglavice, u kojima se poništavamo i rađamo, stihovi
jednostavno ne postoje.
Popa je
to znao.
(1997)
0 komentara:
Постави коментар