U tekućoj pesničkoj produkciji
uvek je nedovoljno knjiga koje odstupaju od tekućih obrazaca mišljenja i pevanja.
Sposobnost i volja da se iskorači sa sigurnih, utabanih pesničkih staza i krene
u nepoznato, retki su jer traže (pre)više napora a ne nude priznanja i
poštovanja (već nerazumevanje i osporavanja). Naravno, svemu prethodi
tragalački nerv bez koga nema ni avangardne avanture. Kada, konačno, takve
netipične knjige ugledaju svetlost dana njihovo postojanje često je skrajnuto,
neprimećeno od kritike i čitalaca koji, takođe, moraju biti skloni i spremni za
eksperiment i iskušavanja sopstvenih stavova.
Skrećemo
pažnju na dve vanredno uspele pesničke knjige koje su se hrabro uputile u nepoznate
predele poezije, zalazeći daleko iza vidljivih horizonata uobičajenog.
I
„Simetrija,
spontano narušena“ Darka Donevskog (izdavač KOV, Vršac, 2012) prva je knjiga ovog nadasve nadarenog pesnika
koji se u svojim stihovima lepršavo, bez imalo oklevanja, poigrava opštim
mestima življenja (od svakodnevice do ljubavi), kao večnim temama poezije. Ta
sloboda zadobijena je, čini se na prvi pogled, lako jer je oslobođena bilo kakvih
obzira prema tzv Velikim (čitaj, nedodirivim) Istinama i Vrednostima. Moguće je
da koren tog odnosa leži u pesnikovom životnom pozivu i ljubavima - astronomiji
i astrofizici, koje mu daruju širinu sagledavanja koja domaša milione
svetlosnih godina. Autor, međutim, ne insistira na svom znanju mada ne beži od
njega pa u svoje pesme upliće stručnu terminologiju darujući im tako ne samo
dodatne nivoe značenja već i osećaj začudnosti tako dragocen poeziji. I dok
znatiželjni čitalac poseže za enciklopedijama i rečnicima kako bi sebi objasnio
značenje određenih pojmova, njegov se doživljaj pesme izmešta i produžava u
vremenu (i prostoru) dodajući joj tako kvalitete/značenja koji se, na prvi
pogled, nisu mogli spoznati. Ukoliko, posle prvih zahteva za aktivnim angažovanjem,
nastavi da čita ovu knjigu čitalac će, pod utiskom svog traganja za naučnim
znanjima koja mu nisu bliska, promenjenom percepcijom sagledavati i pesme koje
su bez naučne dimenzije. Naime, u pesmama koje se kreću u granicama
svakodnevice, od lične intime do društvenih fenomena, imenovanje stanja i
odnosa i njihovo psihološko senčenja plene domišljatošću i vrcavošću, humornim
kontekstom a, ponegde, i jasnom ironijom. Na bežeći od trivijalnog kao
polazišta, pesnik kreće u stvaranje slika koje će izmestiti na ravni
nesvakidašnjeg, oneobičenog, čak bizarnog. Tom dobrodošlom postupku pridružuje
se čitalačko sećanje na naučni odmak što rađa/donosi osećaj sažimanja spram
makrokosmosa na čijem se neznanom prostor-vremenu sve ovo dešava. Paradoksalno,
ovakva fiksacija će humor učiniti efektniji, smeh zvonkijim dok će snaga
fatalnih iskaza unekoliko oslabiti spram fundamentalnih postavki Svemira. No, ovaj
kvalitet ne postoji (odnosno gubi se) ako se pesme čitaju na preskok. U toj
varijanti „trošenja“ ove knjige čitalac će spoznati i uživati u visprenim
postavkama, obrtima i zaključcima. Za koju god se mogućnost čitanja opredelili,
nesporno je da pred sobom imamo nesvakidašnju pesničku knjigu talentovanog
pesnika koji se oglašava samosvojnim glasom na koji svakako treba obratiti
pažnju.
II
„Virus.
Jezgro, Ikona,“ Olivera Milijića (izdavač Centar za turizam, kulturu u
sport Svrljig, 2013) čistokrvni je poetski eksperiment kakvih uvek nedostaje
savremenoj pesničkoj sceni. Odmak od uobičajenog, standardizovanog/etabliranog
pevanja višestruk je i uvek sprovođen bez zadrške i kalkulisanja. Pesnik, na
nivou forme, lomi stihove, cepa ih u više kolona/stubaca, razbija strukturu
pesme da bi, na kraju knjige, „uveo“ vizuelnu poeziju pisanu/stvaranu od više
autora. Njegovi stihovi poznaju i zvezdice kao oznake postojanja fusnota,
citatnost im nije nepoznata kao ni upotreba stranih reči/jezika. Čitanje pesama
nije jednoobrazno i tradicionalno - paralelne kolone mogu se konzumirati svaka
zasebno ili čitati „pravlinijski“ od početka do kraja reda (što će reći da se
ulazi i izlazi iz različitih kolona). Problem je unekoliko uvećan kada kolone
„počinju“ u različitim vremenima (čitanja pesme), odnosno na različitim
„visinama“ ili ako se umeću tokom čitanja i tako remete dotadašnji red; slična
je situacija i kada se više stubaca u nekom trenu spaja u kompaktne redove.
Naravno, „mučenje“ čitalaca nije samo sebi cilj (mada se može pokazati
blagotvornim jer će odbiti one koji nisu spremni na istraživanja, egzibicije i
avanture), jer je sva ponuđena (i vizuelno dočarana) fragmentarnost odraz sveopšte
haotične navale informacija, sadržaja koji su krnji u svojoj
jednokratnoj-instantnosti, u svom svođenju materijalnih fakata i duhovnosti na
potrošne senzacije koje neprekidno teku i okupiraju čula konzumenata
nesposobnih da se izmaknu agresivnim
medijima i spoznaju sebe u civilizacijskom vrtlogu. Nosioci tog dičnog uzleta
Potrošačkog raja su Internet, reklamne, propagandne floskule. Mogućnosti i slobode
koje bi tehnološki napredak doneo masama, kako u materijalnom tako i
duhovnom/obrazovnom boljitku, izgubljene su u ultimativno-propagirano-vulgarnom
„konzumerizmu“. No, uprkos ispraznosti kao načinu postojanja, moguća je, mada
izuzetno retko (i uvek u sudaru sa pragmatiznom), spoznaja lepote, uživanje u
poetskim uzletima jezika i slika/metafora koji se temelje kako na duhovnim
iskustvima prošlosti tako i na savremenim sanzacijama. Postojanje ove
kontradiktornosti možda je jedini zalog opstanka (post)industrijske svetske civilzacije
iznova razotkrivene i raskrinkane u Milijićevoj nadahnutoj pesničkoj knjizi.
("Književnost" 4/2013)
0 komentara:
Постави коментар