MEĐU PARALELNIM STVARNOSTIMA I KNJIGAMA

                                        Nema jedne već bezbroj paralelnih stvarnosti, uče nas Nauka i Umetnost (razlika među njima varljiva je i teško vidljiva). Svaki svet ima svoje knjige koje su, opet, svetovi u kojima ima knjiga. Čovek jeste i svet i knjiga. Određivanje najvažnijeg ili najboljeg pogrešno je i manjkavo pošto, kako to uči i Hajzenbergov princip neodređenosti, ako posmatrate česticu nećete videti talas i obrnuto. A realiteti ili opsene ili stvarnosti u kojima neke knjige nema, istovremeni su sa onima u kojoj ista postoji i širi svoj uticaj kojim usmerava taj posebni, specijalni Univerzum. U mojim ličnim univerzumima, stoga, bitišu (bez)brojne knjige-reperi; svaka otvara drugačije vizure i horizonte koji se, potom, mada samosvojni, sklapaju u višedimenzionalni hologramski entitet-objekat (a svaki delić nosi u sebi i sliku celine).

Tako su se, u svoj logici, na Kafkin „Proces “ i  „ Zamak “ nastavljale Borhesove „Maštarije“.

„Rukopis nađen u Saragosi“ Potockog nastavio se u Džojsov „Uliks“ a potom na  „Ubik“ Filipa Dika.

Malarmeovo „Bacanje kocke“ i Lotreamonova „Moldororova pevanja“, pored Beketovog „Moloa“, vode Dadaistima, Nadrealistima, Zenitistima, Novom Nemačkom subjektivizmu i Signalistima.

Antička mitologija sreće „Ajnštajnovski presek“ Dilejnija i Zeleznijeva „Stvorenja svetlosti i tame“.

„Zapisi iz mrtvog doma“ Dostojevskog rasprskavaju se u Selbijevo „Poslednje skretanje za Bruklin“.

Don Kihot i Tristam Šendi idu ruku pod ruku sa O’Brajenovim „Trećim policajcem“ koji stoji „Na reci kod Dve ptice“.

Vonegatova  „Klanica pet“  prati Andžejevskog i njegova  „Vrata raja“.  

„Ako jedne zimske noći neki putnik“ Kalvina ikoga sretne biće to Čestertonov  „Čovek koji je bio četvrtak“ i to baš sred Simakovog „Grada“.  

„Golać na urvini“ Strugackih mogao bi da čuje Direnmatov „Nalog“ ili Pinčonovu „Objavu broja 49“ koju bi razglasila Skorsina  „Zvona za Rankas“ i Silvin „Lope de Agire, princ slobode“.

Bile bi to prave-pravcate „Stilske vežbe“  Kenoa, u „Tatarskoj pustinji“  Bucatija na Lemovom „Solarisu“ ili sred Mekdonaldovog „Bespuća“ odnosno Eliotove „Puste zemlje“ u kojoj je razigran nezaobilazni Gibsonov  „Neuromanser“.

I sve tako dalje i tako bliže do u - beskrajon singularnosti...

(2010)