Knjige koje (ni)je prekrila prašina KNJIGA O NJIMA I NAMA - Vilijam Mejkpis Tekeri – Knjiga o snobovima

U FOKUSU

            Vilijama Mejkpisa Tekerija (1811-1863) prevashodno pamtimo kao autora „Vašara taštine“ (kome u podnaslovu stoji „roman bez glavnog junaka“), impozantne, duhovite, cinične, oštroumne slike šarolikog sveta koji se muva po ulicama i salonima viktorijanske Engleske. Tekeri je nenadmašan u krokijima i skicama sudbina, naravi, komplikovanih međuodnosa, uvek spreman da otkrije mane i vrline sveta aristokrata i bogataša, koji je poznavao „kao svoj džep“ ali nije prema njemu bio bolećiv, baš kao što nije glorifikovao obične ljude i njihovo siromaštvo, neobrazovnaost i zatucanost. „Vašar taštine“ izlazio je u nastavcima u humorističkom listu „Panč“ i bio veliki hit (reč bestseler još nije postojala) i pre nego se pojavio kao zasebna knjiga. Mada se do tada sa promenjivom srećom okušao u prozi i poezije odnosno pisanju eseja, „Vašar taštine“ je, osim velike zarade, bio i odskočna daska za Tekerija koja ga je odbacila među najznačajnije i najpopulrnije pisce njegovog vremena. Od drugih dela koja je objavio najpoznatija su „Sreća Barija Lindona“, „Virdžinijanci“ i „Četiri Džordža“.

Tekeri je bio stalni saradnik „Panča“, što mu je obezbeđivalo skromne honorare, a pre serijala o „Vašaru taštine“, tokom 1846. i 1847. objavljivao je niz članaka pod zajedničkim naslovom „Snobovi Engleske, od jednog od njih“; članke je sakupio u „Knjigu o snobovima“ koja se pojavila 1848.g. neposredno pre „Vašara taštine“. Kao i sva njegova satirična dela i ovo je rado čitano od običnog građanstva dok su se „objekti“ njegovih članaka mrštili i upućivali mu brojne zamerke a bilo je poziva da „Panč“ prestane da objavljuje ove tekstove.

REČ KRITIKE

Istoričari tvrde da je reč „snob“ u engleskom jeziku poznata još od 18 veka ali da je tek posle Tekerijeve intenzivne „upotrebe“ u seriji članaka u „Panču“ ova postala poznata i popularna i ušla u svakodnevni govor sa osnovnim značenjem koji je Tekeri profilisao kao oznaku za čoveka/ljude koji s visine gledaju dole na socijalno inferiorne članove društva.

Od „Uvodne napomene“ u kojoj veselo pripoveda o svojoj sudbinskoj predodređenosti da svetu podari analizu ovog fenomena prisutnog u svim slojevima društva, Tekeri kreće u prikaz pojedinih vrsta-kategorija snobova (većina dobija jedan članak ali ima i snobovskih vrsta koje su opisivane u par nastavaka), koje inače deli na apsolutne (koji su snobovi čitavog svog života, uvek i svuda) i relativne (koji su snobovi samo u izvesnim prilikama i odnosima u životu). Kako to i priliči, počinje se od kraljevskih snobova, nastavlja onima iz plemstva, vojske, crkve, onima koji su dostojni poštovanja, snobovima sa univerziteta, gradskim i provincijskim, onima iz Irske, da bi, konačno, u čak osam nastavaka pisao o klupskim snobovima. Pošto Tekeri „nema dlake na jeziku“ piše i o literarnim snobovima i to sa velikim zadovoljstvom i smelim tvrdnjama. Velike zasluge za razvoj i bujanje snobizma u visokim krugovima Tekeri pripisuje publikaciji „Dvorska hronika“ koja prati događanja u rasponu od venčanja do salonskih zabava; što češće pojavljivanje na stranicama ovog izdanja cilj je svakog pravog snoba. U skladu sa prosvetiteljskim idejama koje je Tekeri zastupao (ali na svoj način),  svaka analiza, pored opštih tvrdnji sadrži niz primera-anegdota koje ilustruju određene pojave i ponašanja; naravno, imena aktera su izmenjena ali ne treba sumnjati da su ondašnji čitaoci znali o kome je reč. Iako su uskraćeni za tu dimenziju tekstova, današnjim čitaocima je podareno drugo saznanje – vremena su se promenila ali snobovi su opstali i ponašaju su po istim obrascima kao i njihovi preci od pre 160 i kusur godina.  

„Knjiga o snobovima“, dakle, nije samo sjajna slika viktorijanske Engleske već i krivo ogledalo za moderna vremena XXI veka.

("Dnevnik", 2013)