U tekućoj pesničkoj produkciji uvek je nedovoljno knjiga koje odstupaju od tekućih obrazaca mišljenja i pevanja. Sposobnost i volja da se iskorači sa sigurnih, utabanih pesničkih staza i krene u nepoznato, retki su jer traže (pre)više napora a ne nude priznanja i poštovanja (već nerazumevanje i osporavanja). Naravno, svemu prethodi tragalački nerv bez koga nema ni avangardne avanture. Kada, konačno, takve netipične knjige ugledaju svetlost dana njihovo postojanje često je skrajnuto, neprimećeno od kritike i čitalaca koji, takođe, moraju biti skloni i spremni za eksperiment i iskušavanja sopstvenih stavova.
            Skrećemo pažnju na dve vanredno uspele pesničke knjige koje su se hrabro uputile u nepoznate predele poezije, zalazeći daleko iza vidljivih horizonata uobičajenog.

I

            „Simetrija, spontano narušena“ Darka Donevskog (izdavač KOV, Vršac, 2012) prva je knjiga ovog nadasve nadarenog pesnika koji se u svojim stihovima lepršavo, bez imalo oklevanja, poigrava opštim mestima življenja (od svakodnevice do ljubavi), kao večnim temama poezije. Ta sloboda zadobijena je, čini se na prvi pogled, lako jer je oslobođena bilo kakvih obzira prema tzv Velikim (čitaj, nedodirivim) Istinama i Vrednostima. Moguće je da koren tog odnosa leži u pesnikovom životnom pozivu i ljubavima - astronomiji i astrofizici, koje mu daruju širinu sagledavanja koja domaša milione svetlosnih godina. Autor, međutim, ne insistira na svom znanju mada ne beži od njega pa u svoje pesme upliće stručnu terminologiju darujući im tako ne samo dodatne nivoe značenja već i osećaj začudnosti tako dragocen poeziji. I dok znatiželjni čitalac poseže za enciklopedijama i rečnicima kako bi sebi objasnio značenje određenih pojmova, njegov se doživljaj pesme izmešta i produžava u vremenu (i prostoru) dodajući joj tako kvalitete/značenja koji se, na prvi pogled, nisu mogli spoznati. Ukoliko, posle prvih zahteva za aktivnim angažovanjem, nastavi da čita ovu knjigu čitalac će, pod utiskom svog traganja za naučnim znanjima koja mu nisu bliska, promenjenom percepcijom sagledavati i pesme koje su bez naučne dimenzije. Naime, u pesmama koje se kreću u granicama svakodnevice, od lične intime do društvenih fenomena, imenovanje stanja i odnosa i njihovo psihološko senčenja plene domišljatošću i vrcavošću, humornim kontekstom a, ponegde, i jasnom ironijom. Na bežeći od trivijalnog kao polazišta, pesnik kreće u stvaranje slika koje će izmestiti na ravni nesvakidašnjeg, oneobičenog, čak bizarnog. Tom dobrodošlom postupku pridružuje se čitalačko sećanje na naučni odmak što rađa/donosi osećaj sažimanja spram makrokosmosa na čijem se neznanom prostor-vremenu sve ovo dešava. Paradoksalno, ovakva fiksacija će humor učiniti efektniji, smeh zvonkijim dok će snaga fatalnih iskaza unekoliko oslabiti spram fundamentalnih postavki Svemira. No, ovaj kvalitet ne postoji (odnosno gubi se) ako se pesme čitaju na preskok. U toj varijanti „trošenja“ ove knjige čitalac će spoznati i uživati u visprenim postavkama, obrtima i zaključcima. Za koju god se mogućnost čitanja opredelili, nesporno je da pred sobom imamo nesvakidašnju pesničku knjigu talentovanog pesnika koji se oglašava samosvojnim glasom na koji svakako treba obratiti pažnju.

II
            „Virus. Jezgro, Ikona,“ Olivera Milijića (izdavač Centar za turizam, kulturu u sport Svrljig, 2013) čistokrvni je poetski eksperiment kakvih uvek nedostaje savremenoj pesničkoj sceni. Odmak od uobičajenog, standardizovanog/etabliranog pevanja višestruk je i uvek sprovođen bez zadrške i kalkulisanja. Pesnik, na nivou forme, lomi stihove, cepa ih u više kolona/stubaca, razbija strukturu pesme da bi, na kraju knjige, „uveo“ vizuelnu poeziju pisanu/stvaranu od više autora. Njegovi stihovi poznaju i zvezdice kao oznake postojanja fusnota, citatnost im nije nepoznata kao ni upotreba stranih reči/jezika. Čitanje pesama nije jednoobrazno i tradicionalno - paralelne kolone mogu se konzumirati svaka zasebno ili čitati „pravlinijski“ od početka do kraja reda (što će reći da se ulazi i izlazi iz različitih kolona).  Problem je unekoliko uvećan kada kolone „počinju“ u različitim vremenima (čitanja pesme), odnosno na različitim „visinama“ ili ako se umeću tokom čitanja i tako remete dotadašnji red; slična je situacija i kada se više stubaca u nekom trenu spaja u kompaktne redove. Naravno, „mučenje“ čitalaca nije samo sebi cilj (mada se može pokazati blagotvornim jer će odbiti one koji nisu spremni na istraživanja, egzibicije i avanture), jer je sva ponuđena (i vizuelno dočarana) fragmentarnost odraz sveopšte haotične navale informacija, sadržaja koji su krnji u svojoj jednokratnoj-instantnosti, u svom svođenju materijalnih fakata i duhovnosti na potrošne senzacije koje neprekidno teku i okupiraju čula konzumenata nesposobnih da se izmaknu  agresivnim medijima i spoznaju sebe u civilizacijskom vrtlogu. Nosioci tog dičnog uzleta Potrošačkog raja su Internet, reklamne, propagandne floskule. Mogućnosti i slobode koje bi tehnološki napredak doneo masama, kako u materijalnom tako i duhovnom/obrazovnom boljitku, izgubljene su u ultimativno-propagirano-vulgarnom „konzumerizmu“. No, uprkos ispraznosti kao načinu postojanja, moguća je, mada izuzetno retko (i uvek u sudaru sa pragmatiznom), spoznaja lepote, uživanje u poetskim uzletima jezika i slika/metafora koji se temelje kako na duhovnim iskustvima prošlosti tako i na savremenim sanzacijama. Postojanje ove kontradiktornosti možda je jedini zalog opstanka (post)industrijske svetske civilzacije iznova razotkrivene i raskrinkane u Milijićevoj nadahnutoj pesničkoj knjizi.

            ("Književnost" 4/2013)

0 komentara:

Постави коментар

top