VELEGRADSKA PESMA VASKA POPE

U svojoj poslednjoj knjizi pesama „Rez“ iz 1981. godine Vasko Popa nastavlja da traga za novom poezijom. Odavno već priznat za klasika koji je izborio sve bitke sa onima što su ga osporavali i potcenjivali, on uporno otkriva nove teme, nove tačke sagledavanja, nove vizure svojih stihova. Reka Vaskove poezije neprestano se menja, širi i produbljuje, meandrira.
            Jedan od sjajnih primera za rečeno je i „Velegradska pesma“:

                                   Velegradska pesma

                        Kaže mi onomad moja žena
                        Za koju bih sve učinio

                        Volela bih da imam
                        Jedno malo zeleno drvo
                        Da ulicom trči za mnom

            Mnoštvo je mogućih tumačenja ove pesme. Počev od onih koja će uočiti opoziciju naslova, koji nagoveštava hladnoću ljudskog mravinjaka, i topline koju nose stihovi. Lično, intimno, malo, prepuno naslućene i skrivene nežnosti, pulsira usred osujećenosti, uskraćenosti i otuđenosti od „običnih“ dodira sa „običnim“ stvarima/pojavama, kakva bi Priroda, svakako, morala da bude. Težak teret navalio se na prirodnost, na potrebu za jedinstvom s njom, i pritiska, guši svakodnevicu bića u betonskoj klopci. Sledeći ovaj put u pesmi otkrivamo tajne mehanizme osnovnih nivoa egzistencije jedinke, koji ne dozvoljavaju svođenje njenog života na golo biološko trajanje.
            Krenemo li, pak, u (naizgled) drugom pravcu i pozabavimo se simbolima koje pesma nosi otkrivamo mreže želja za blagostanjem, znanjem, plodnošću, srećom, ljubavlju i zadovoljstvima koja ona, kao ispunjenje, nosi. Posredni govor simbola (drvo kao simbol života, rodnosti i znanja, zeleno kao simbol nade, mira i bujanja prirode) nosi sliku potreba, tajnih nadanja i tako nas opet dovodi do korena opstajanja ljudskih bića. (Što, svakako, nije čudno jer konačnost svakog od nas određena je istim zadatostima zbog kojih svi i jesmo, kao vrsta, uz minimalne razlike i varijacije jedinki, to što smo.)
            Zbog toga će i tumačenje, koje će kao polazište imati iskustvo bajki i mitova sadržano u stihovima, takođe doći do zaključka koji donose prethodni načini iščitavanja.
            Zahvalnim za sagledavanje pesme može biti put na kome će ona, po formi i osnovnoj atmosferi, biti upoređivana sa dalekoistočnim tradicionalnim pesničkim formama tanka pesme.
            Odnos verističkog i fantastičkog u stihovima mogao bi biti zahvalno polazište za tumačenje.
            I tako dalje, i tako dalje...
            Ipak, sva ovakva tumačenja, sameravanja i upoređivanja mogu zavesti jer insistiranje na učenom ume često da zamagli one, na prvi pogled, jasne karakteristike.
            U slučaju ove pesme reč je o čistoj, nepatvorenoj radosti stvaranja koja sjedinjuje u sebi jednostavnost, ingenioznost i infantilnost. Popa jeste pisao stihove o „ozbiljnim“ istorijskim, antropološkim, filozofskim temama ali je itekako umeo da se poigra (setimo se ciklusa „Igre“ u „Nepočim-polju“). „Velegradska pesma“ jedan je od vrhunaca tog i takvog poigravanja, vrcavog poskakivanja, vrtoglavog kola duha. U njoj ima detinjstva, velikih, bistrih očiju koje se dive i umeju da zasuze od oduševljenja, ima želje za nestašlukom, bezbrižnosti koju nosi čisto srce i, te tako prozivane, duše, zanesenosti od koje zastaje dah, opčinjenosti.
            Popa je bezmerno mlad i lep u svoj mladosti ove pesme. Njegovi stihovi ogledalo su deteta skrivenog u njemu (i nama), skrivenog pred svim ružnim što svakodnevno dolazi pred naša lica. No, dete nije ugušeno udarcima i spremno je i dalje na igru, na oglašavanje koje je esencija slobode. Otuda je ova pesma tako prepoznatljiva i neobična, tako daleka od patetike i sumnji. Upravo zbog toga ona je i oblik u kome se tajna pesništva tako brilijantno razotkrila, svedočeći kako je stih tren, grč lucidnosti, prosvetljenje, inicijacija i instinkt kojim se vide i materijalne stvari i magija fantazama, snova i mašte iza njih. U tome jeste radost slobode duha. Bez Homo ludensa, čoveka koji se igra, bez obzira na sva znanja, teorije i planove, poezije jednostavno nema.
            Bez igranja igara vrtoglavice, u kojima se poništavamo i rađamo, stihovi jednostavno ne postoje.
            Popa je to znao.

(1997)


0 komentara:

Постави коментар

top