"VRŠAČKA KULA" 25.03.2016.
Strip
je umetnička forma koju nazivaju i 9.
umetnošću ali je i još jedan vid industrije zabave koja ima svoje zakone,
svoje fabrike i u njima zaposlene strip radnike. Veliki broj vrednih radnika
sticajem okolnosti ostaje nepoznat ili slabo poznat široj publici mada je ta
ista publika sigurno čitala neke od njihovih radova. To je danak mašineriji
koja, s jedne strane, potencira proizvod i njegovo redovno pojavljivanje u
prodaji a, s druge, deli sam proces stvaranja proizvoda u odvojene faze kako bi
lakše zamenila odsutnog radnika. Odatle potiče podela na scenariste, crtače
olovkom, tušere, koloriste, upisivače tekstova, crtače naslovnih strana i
plakata i slično. Ovaj sistem do tančina razvijen u velikim američkim strip
kućama, manje više je preslikan i u druge delove sveta, od Argentine do Italije, a i
u bivšoj Jugoslaviji je imao
„pojednostavljenu“ verziju u zlatnim vremenima „Dečjih novina“ i „Dnevnika“.
Spasoje Kulauzov (1952, Mokrin) spada u grupu domaćih stvaralaca
koji su godinama crtali i objavljivali stripove
ali su ostali nedovoljno poznati široj strip
javnosti. Kulauzov je, pak, bio
aktivni učesnik ovdašnjih velikih strip
produkcija. Za „Dečje novine“ počeo
je da objavljuje već 1973.g; pored vestern
stripova nacrtao je više ratnih epizoda
za legendarnu ediciju „Nikad robom“.
Za „Dnevnik“ je 1984. i 1985.g.
nacrtao dve epizode licencnog stripa „Veliki Blek“. Kulauzov je u različitim
publikacijama objavio niz kraćih stripova ispunjavajući specifične zahteve strip izdanja-magazina kojima su uvek
trebali stripovi od par tabli da pune
stranice i nađu se, kao pauza, između dve veće celine. Tokom 1990-tih pa sve do
2010.g. Kulauzov se bavio
ilustovanjem knjiga, karikaturom i slikarstvom odnosno bio član redakcije „Mokrinskih novina“. Povratak stripu rezultirao je većim brojem
urađenih novih kratkih stripova od
kojih je par već objavljen. Album „Crno
na belo“ donosi 11 kraćih stripova
(uglavnom oko 10 tabli) od kojih su samo dva ranije objavljena.
Žanrovski
posmatrano album sadrži naučnu
fantastiku, vestern, jednu „domaću priču“ te horor i, najbrojnije, krimi
priče. Naučna fantastika u priči „Keri“
ima oblik humanoidnog robota-žene koja, uprkos gotovo savršenom oponašanju
ljudskih radnji nije sposobna da razume suptilnost i višesmislenost jezika što
će dovesti do tragičnog kraja. Vestern
storije „Gringo“ i „Gringo - plaćenik“ na tragu su
iskustava „špageti vesterna“ (znanog
i po svojoj stripovskoj atmosferi) sa
proverenom podelom uloga i prepoznatljivim likovima Klinta Istvuda i Li van Klifa.
Glavni junak dve epizode „Maske“ je -
smrt u svom „standardizovanom“ izgledu, ogrtač s kapuljačom, i sa uobičajenom
alatkom - kosom. Ovde predstavljena dva slučaja njenog „rada“ mešavina su egzotične
jeze (pusto ostrvo, kradljivci gusarskog
blaga, tajanstveni, nemi starac) odnosno groteskne zamene uloga (na samrt prebijeni
čovek zalutao na maskenbal). Strip „Besa“
smešten je na prostore Kosova i bavi
se tragičnim međunacionalnim nesporazumima izazvanim ljubavlju dvoje mladih.
Kriminalističke priče smeštene na
američko tlo relativizuju sukobe Dobra i Zla koji u ovoj verziji glase - sukob
većeg i manjeg Zla - jer ni oni koji su žrtve nisu uvek „cvećke“. Tako „Dug san o osveti“ sanja prevareni
gangster izdajnik, bivši „šugavi pajkan“ će svoju izdaju lako unovčiti („Vargas“) dok su lopovi i kradljivici
lojalni onome ko plati više („Profesionalci“);
slično je i sa kockarima koji ne biraju sredstva da pobede („Novi špil). No, ni naizgled pristojni građani (sa ponekim grehom)
neće oklevati da se odbrane eliminacijom ucenjivača ali i onoga ko nije siguran
da je to ispravan potez („Svedoci po
izboru“). Dakle, dilema ko je „dobar“ a ko „loš“ momak u svetu kriminala
ali i društva koje takav kriminal proizvodi sasvim je izlišna.
Većina
Kulauzovih priča (koje je on i
osmislio i nacrtao) funkcioniše po proverenom i efikasnom principu „panč lajna“ odnosno poslednje, udarne
rečenice-slike koja svemu do tada pročitanom-viđenom daje novo, neočekivano
značenje razotkrivajući nejasne i zbunjujuće detalje (posebno kada su u pitanju
junaci koji igraju dvostruku igru). Naravno, kada se ovakve storije čitaju u
nekom strip magazinu efekat
iznenađenja je mnogo veći nego kada su takve priče sabrane u album (takav
utisak može se simulirati ako se album čita u više seansi a ne odjednom).
Slično je i sa vizuelnim segmentom stripova. Kulauzov crtež na razmeđi je realnog i karikaturalnog pa su
fizionomije likova precizne a okruženje svedeno na najpotrebnije, bez suvišnog detaljisanja.
Upotreba tehnike „laviranog tuša“ donosi dubinu slikama i daje punoću tablama
koje su krajnje funkcionalno koncipirane. U magazinskom okruženju drugih stripova ovakvi stripovi svakako su prepoznatljivi i drugačiji što sigurno privlači
pažnju čitaoca; taj efekat ponešto slabi kada su stripovi sabrani u album. Ipak, taj utisak ne umanjuje kvalitet
ovog nekomercijalnog izdanja koje ispunjava svoju osnovnu nameru da predstavi
jednog skrajnutog strip autora i pomogne da on zauzme svoje mesto u istoriji
srpskog stripa koje mu svakako
pripada.
(„Dnevnik“,
2016.)
18.02.2016. NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE
KNJIGA DANA - 101 LICE FANTASTIKE, ILIJA BAKIĆ
18.03.2016. TAČKA SUSRETANJA, VRŠAC
VEČE FANTASTIKE
PROMOCIJA LEKSIKONA "101 LICE FANTASTIKE" ILIJE BAKIĆA
https://www.facebook.com/tackasusretanja/
Лик ствари које долазе
Лексикон “101 лице фантастике” Илије Бакића (“Агора”, 2015),
“Дневниковог” књижевног и стрип критичара, номинално чине кратки огледи о
писцима превасходно научне, али и епске фантастике, односно фантастике
натприродног - хорора или мрачне фантастике, како писаца који су одавно заузели
своје место у аналима жанровских књижевности односно свеукупне литературе, тако
и аутора који последњих деценија одређују правце актуелног развоја ових
жанрова.
Бакић, живахни и врло активни прозаиста - поборник, с једне
стране, постапокалиптичке (“фајтерске”) литературе, с друге поштовалац
киберпанка - песник, есејиста и критичар, посебну љубав гаји ка (научној)
фантастици, тј, генерално, ка жанровској књижевности. Сплет околности или добро
погођен тренутак у једној од могућих стварности довео је до објављивана низа, у
почетку новинских текстова, пре свега информативних, који су у низу кроки
портрета дочаравали референтну скицу свих могућих (и немогућих) аутора који су
се опробали у жанру савремене научне фантастике, од самих почетака, дакле Верна
и Велса, па до живих класика жанра. Уложени труд, али и ефекти, били су
(и)сувише добри да би се остало само на објављивању “текстића” који умиру
закључно са даном објављивања јер, будимо реални, текстови из дневних новина трају,
по обичају и нужности, један дан и већ следећег јутра, са изласком новог
издања, бивају заборављени.
Дакле, овај “лексикон жанровских писаца”, уланчан тако да
заправо представља врсну историју жанра научне фантастике, после дуго времена
попуњава празнину која је природно настала после бурних тренутака од пре пар
деценија, у којима смо стекли “Енциклопедију научне фантастике”
доајена-теоретичара Зорана Живковића и када смо живели жестоке моменте
откривања бисера једног обећавајућег жанра захваљујући ентузијастама који су
кројили ексклузивне часописе, “Сириус” у Загребу и “Алеф” у Новом Саду, који су
нам откривали ниску врсних писаца и врсних прича, новела и романа. Да и не
говоримо о мајсторској, откривалачкој едицији “Кентаур” коју је покренуо и и добро
“попуњавао” поменути Живковић...
Илија Бакић, знано је љубитељима и поштоваоцима савремене
књижевности, није “куче од јуче”. Његове књиге прозе заузимају подоста места у
полицама љубитеља добре научне фантастике, а стотине и стотине страница
текстова књижевне критике и теорије, које је посејао дуж што часописне
периодике, а што на бројним сајтовима, добра су лична карта овог зналца, што је
и показао чинећи овај речнички бисер који ће бити незаобилазо штиво сваком ко и
помисли да се бави (текућом) историјом овог жанра, популарнијег на великим
тржиштима књиге “напољу”, него код нас.
Треба имати на уму да се Бакић у лексикону позбавио
искључиво светском СФ сценом. Ништа чудно: још давне осамдесет и неке прошлог
века један од истакнутих библиографа овог жанра, уредник часописа „СФ и Боок
Ревиењ“ проценио је да се годишње штампа – није баш јасно да ли само на
енглеском или на свим језицима света – 125 књига о разним проблемима научне
фантастике и њеног „мрачног двојника, жанра фантази“.
Где је српска сцена у свему томе? Далеко, далеко... И то не
због тога што баш не волимо овај жанр, или нисмо довољни паметни да га
испратимо, него зато што смо, шта да се ради, точико мала популација и мало
тржиште, да једноставно није могућа, по свим законима вероватноће, појава више
оваквих дела. У том контексту, јасно је колико је вредна књига коју је створио
предани Илија Бакић, књига која на најфинији, али и најинформативнији начин
сажима и селектира све вредно и нужно у овом жанру.
Поред свих добрих својстава који од ове књиге чине сјајну
студију, речник, лексикон, историју обећавајућег жанра и томе слично, а вредно,
можда је најважнији онај људску моменат који је истакао и сам аутор у тексту
поговора, а који говори о томе да се поштоваци жанра могу обавестити о
појединим ауторима, њиховим интересовањима, делима и постигнућима, али и о
историји самог жанра, карактеристичним темама, иконографији, функционисању
издаваштва:
Ђорђе Писарев
http://www.dnevnik.rs/kultura/lik-stvari-koje-dolaze
Nakon
duže pauze „Čarobna knjiga“ nastavlja
svoj poduhvat objavljivanja celokupnih dogodovština Štrumpfova koje je stvorio i crtao Pejo, uz pomoć scenariste Delporta.
Na redu je album sa dve epizoda od po 20 tabli; ova je dužina bila uobičajena
za serijal obzirom da je, barem nominalno, reč o stripu namenjenom deci koji je najpre objavljivan u strip magazinima koji su, opet, naklonjeni
kraćim storijama kako bi izdanje bilo što raznovrsnije (a ne sačinjeno od samo
jednog dugog stripa) i tako
zanimljivije većem broju čitalaca. Sa svoje strane autori Štrumpfova nisu po svaku cenu insistirali na epizodama standardne
albumske dužine od 48 strana što ih je oslobađalo briga da po svaku cenu
dostignu traženi broj tabli. Otuda su epizode Štrumpfova konzistentne, bez „praznih mesta“.
Epizoda
„Čarobno jaje“ zatiče male, proverene
hedoniste u potrazi za zabavom i uživancijom - uprkos Mrgudovom gunđanju da on ne voli ni parade ni proslave ni „štrumpfastične ideje“. Pada odluka da
se napravi veliki kolač pa svi dobijaju zaduženja da prikupe potrebne sastojke.
Mrgud i njegov drug treba da donesu
jedno kokošije jaje. To je lako reći ali teško ostvariti jer je put dalek a,
još gore, kokoške agresivne i nevoljne da predaju jaje bez otpora. Dvojica Štrumpfova ipak će uspeti da dokotrljaju
jaje do svog sela da bi tamo otkrili da je jaje od - gipsa. Dakle, sledi im
povratak i ponovno izvršavanje zadatka. Na njihovu sreću usred šume otkrivaju ostavljeno
jaje i vraćaju se kući. Jaje izgleda kao i svako drugo ali ga nije moguće
razbiti. Kad jedan Štrumpf posle
neuspelog pokušaja lomljenja ljuske izjavi da će ili da ga razbije ili da
postane kobasica upravo se to i desi - ljuska ostaje cela a on se pretvara u
kobasicu. Zaključak je jasan - jaje je čarobno i ispunjava želje. Među plavim
šumskim vragolanima nastaje trka ko će ostvariti svoje želje - od bogatstva (za
koje novopečeni bogataš ne zna šta će mu), preko različite boje kože i visine
do dobijanja slonova sa krilima za ljubimca. Veliki Štumpf pokušava da spreči ovaj stampedo ali biva pretvoren o
običnog Štrumpfa dok njegov lik
uzimaju trojica do tada malih Štrumpfova.
Jedan od njih poželi da Mrgud bude
svime zadovoljan. I dok nesrećna kobasica skače uokolo i moli da je vrate u
originalni oblik, ostvaruju se i zlobne želje uperene protiv drugih Štrumpfova. Veliki Štrumpf, konačno, poželi
da se sve vrati na staro a Štrumpfovi
jurnu da ostvare nove želje. Svu gužvu prekida neočekivani događaj - jaje puca
i iz njega izlazi pile. Dok drugi odlaze da nađu novu zabavu jedan dovitljivi Štrumpf usvaja pile s namerom da ga
othrani i prisvoji sva jaja koje će odrasla koka sneti. Nošen tom ambicijom on
neprestano radi i čuva svoj posed sve do trenutka gorkog razočarenja jer
njegovo pile izrasta u - petla.
„Čarobno jaje“
je sjajna priča koja je zabavna i vesela ali i poučna na nenametljiv način.
Otkrivajući kako su Štrumpfovi (kao i
ljudi) lakomi, brzopleti i prevrtljivi ali i zlobni, autori kroz humor ukazuju
na apsurdnost takvog ponašanja kako za pojedinca tako i grupu. Ostvarenje i
negovanje zajedništva je podloga i priče „Štrumpfovi
su gladni“ u kojoj teškim radom sakupljena zaliha namirnica za zimu izgori u
požaru i Štrumpfovi, posle kolebanja,
neumesnih šali i snalaženja (pa Sneško
Belić ostaje bez svog nosa od šargarepe) moraju da krenu u potragu za
hranom. Svakome je teško da napusti dom i svi bi da iz njega svu imovinu ponesu
na put. Posle dugog putovanja u neizvesnost nevoljnici stižu do zamka u kome je
njegov gospodar, bez para, napušten od svih. Štrumpfovi će, pokušavajući da od miša otmu poslednji komad hleba
otkriti blago koje će spasiti i gospodara a njima obezbediti zalihe hrane za
ostatak zime. Na povratku, pak, jedan će Štrumpf
opet izgledati loše ali ne zbog gladi već zato što se, kao pravi nepromišljeni Štrumpf ili čovek - prejeo.
Uz
par tabli-gegova „Štrumpfastičnih šala“,
zaključuje se ovaj album avantura legendarnih Štrumpfova koji će izmamiti mnogo osmeha i grohotnog smeha ali i
razotkriti - bez ikakvog moralizovanja i pridikovanja - neke od grešaka koje
svi činimo u svakodnevnom ponašanju bez obzira kakvog smo oblika.
(„Dnevnik“,
2016.)
Među mnogim autorima koji su u temeljima svog
shvatanja krimića imali čistokrvnu „tvrdu
školu“, započetu pre II svetskog rata, bio je i Donald E. Vestlejk (1933-2008). Pišući pod pseudonimom Ričard Stark stvario je lik Parkera, ubice i pljačkaša koji će biti
junak 24 romana, počev od „Lovca“
objavljenog 1962. godine. Parker,
čije su generalije nepoznate (a možda mu Parker
i nije pravo prezime), kriminalac je bez sentimentalnosti, dilema i griže
savesti, velike snage i spretnosti, vrlo oprezan, promišljen i nemilosrdan.
Njegov lični kod časti i ponosa podrazumeva poštovanje date reči, odnosno
poštenje koje isključuje izdaju i prevaru kolega u poslu. Parker je „slobodnjak“, nevezan za mafiju ili druge organizacije/sindikate
kriminala; nije gramziv, „radi“ da bi stekao novac koji, mada voli luksuz,
umereno troši. On je praktičan i prilagodljiv te, konačno, zadovoljan sobom. No,
u promenjivom svetu interesa i podela tržišta nije lako opstajati; s jedne
strane su policajci i objekata Parkerovih
aktivnosti (bankari, biznismeni), a s druge bivši drugovi koji su ga izdali,
neverne devojke i, konačno, predstavnici organizovanog kriminala. U „prvom
slučaju“ iz romana „Lovac“, Parkera,
nakon uspešne pljačke, izdaju i upucaju kompanjon i dotadašnja devojka; on se
vraća iz mrtvih u Njujork da bi se
osvetio. Iako uspe da se dođe do krivaca
on se zamera kriminalnoj organizaciji kod koje je njegov novac. U finalu „Lovca“ Parker dobija ono što traži ali
računi sa organizacijom nisu izmireni.
Drugi Vestlejkov roman i druga strip adaptacija Darvina Kuka, pod nazivom „Firma“,
nastavak je Parkerovih avantura. Iako
je plastičnom operacijom promenio lice i izbegavao da „upadne u oči“ Parker biva otkriven od članova krimi
organizacije, Firme. Pošto uspe da
preživi napad plaćenog ubice, Parker kreće
u otvoreni rat sa Firmom, poziva
svoje drugove, kriminalce slobodnjake da napadaju Firmine poslove sve dok on ne uspe da uđe u trag gazde ogranka koji
ga proganja. Ali, da bi se osigurao za ubuduće Parker, pre raščišćavanja računa, sklapa dogovor o daljem
nenapadanju sa gazdinim naslednikom. Na kraju se čini da je primirje
uspostavljeno i da Parker više nije
tražena meta pa se, solidno novčano obezbeđen, vraća mirnom životu - do sledeće
epizode. „Firma“ je prava oda otporu
mračnim sistemima, slobodnoj inicijativi i posvećenosti cilju - iako je smer
delovanja, iz perspektive društva, štetan. Parker
je individualac starog kova „sa dušom“ u sukobom sa bezličnim, modernim
(birokratskim) mašinerijama kriminala i otuda zadobija simpatije čitalaca.
Darvin Kuk (1962), dizajner i animator,
strip scenarista ili crtač Betmena,
Spajdermena, Supermena ili Spirita,
vestern i zombi storija, od 2009.g.
adaptira Parkera (u 4 grafičke novele). Ilustracije/crteži ove
priče na gotovo 150 strana spoj su realističnog i karikaturalnog,
prepoznatljive grafičke stilizacije koja podrazumeva dinamičku upotrebu
bele-crne-plave boje čime je atmosfera 1950-tih (od arhitekture, mode, izgleda
kola do reklamnih panoa) oplemenjena patinom prošlosti koja je bila „bolja“.
Novitet ove epizode je Kukovo
dovitljivo rešavanje paralelnih događanja; naime, usred stripa ubačen je broj „Nedeljnika krimi ispovesti - Doušnik“ koji
donosi (tekstualnu) priču o pljački kluba „Kokatu“
sa sve ilustracijama, koju je napisao Ričard
Stark. Slede strip novine „Sportski
pregled - Trka“ o konjski trkama (i prevarama na njima) pa dve priče o
prenosu „prljavog“ novca i organizovanom kockanju - svaka od ovih storija
iscrtana je drugačijim stilom i ispisana drugačijim slovnim fontom. Pošto se
iščitaju ovi „dodaci“ grafička novela
se nastavlja u stilu pre prekida. Ovaj iskorak iz jedne forme predstavljanja
pogodbene realnosti u drugu pravo je osveženje koje potvrđuje da Kuk nije rutinirani strip autor već da je voljan da napravi i pomake u formuli koja je
već donela zadovoljavajuće rezultate a štp podrazumeva naglašeno filmsko kadriranje
praćeno kratkim i brzim rezovima kojima se komponuju dinamične table za kojima
slede statične table sa dominantnim gustim tekstom objašnjenja neke situacije. Sveukupno,
Kuk uspešno radi svoj posao „adaptacije i ilustracije“ koji se oslanja
na prozni predložak ali gradi i uverljiv strip/grafičku novelu.
(„Dnevnik“,
2016.)
Italo Kalvino
(1923-1985) spada među najzanimljivije italijanske i svetske književnike druge
polovine XX veka. Stvarao je u rasponu od neorealističkih
do postmodernističkih poetika. Posle
zasićenja realističkim prosedeom Kalvino kreće u doživotno traganje za
novim, drugačijim izrazima i spojevima realnog i nadrealnog/nerealnog/fantastičnog,
trivijalnog i začudnog, alegorijskog i filozofskog što je rezultiralo
raznorodnim delima koja se opiru standardizovanim klasifikacijama. Njegova
trilogija „Naši preci“ (1959), koju
čine romani „filozofske bajke“
„Predvojeni vikont“, „Baron na drvetu“ i
„Nepostojeći vitez“, predstavila ga je kao autora vrlo specifičnog odnosa
prema bizarnom i fantastičnom. „Markovaldo“
(1963) je začudna dečija knjiga za odrasle. Priče iz knjige „Kosmokomike“ (1965) nastavljaju sa
istraživanjima sudara realnog i nerealnog. Roman „Zamak ukrštenih sudbina“ (1969) pleni složenom strukturom i
višestrukim značenjima a „pesme u prozi“ „Nevidljivi
gradovi“ (1972) prava su pohvala putovanjima u čudesno. Roman „Ako jedne zimske noći neki putnik“
(1979) kompleksna je priča koja slavi slobodu stvaranja. Kratki roman „Palomar“ (1983) serija je kratkih,
jezgrovitih pogleda na svet i čoveka u njemu. Nakon Kalvinove iznenadne smrti objavljeno je još nekoliko knjiga iz
zaostavštine koje su potvrdile njegov status vanredno zanimljivog autora
specifične senzualnosti i prefinjenog stila.
„Pod
suncem jaguara“ je zbirka priča objavljena posle Kalvinove smrti 1986.g (kod nas objavila IRO „Bratstvo-jedinstvo“ Novi Sad, 1987.g.). On je imao nameru da napiše
pet priča o pet čula, kojima čovek primarno spoznaje sveta, ali je uspeo da
završi samo tri priče - o čulu mirisa, ukusa i sluhu - koje su objedinjene u
obimom neveliku ali kompleksnu knjigu koja pleni mnoštvom značenja. Priča „Ime, nos“ u tri pripovedačka niza - iz
praistorije, XIX i XX veka - koja se naizmenično smenjuju fokusirana je na
potragu za mirisom nepoznate žene koju muškarci pokušavaju naći. Ta je potraga
ometana spoljnim uticajima ali, pre svega, fluidnošću mirisa, njegovom
eteričnošću u koju svaki od tragača učitava svoje želje i nade. U konačnom
razrešenju s kojim se muškarci susreću ispostaviće se da je tajanstveni miris u
stvari bio najava promena koje dele život od smrti. Efektno finale baca potpuno
drugačije svetlo na prethodno pročitane stranice izmeštajući ih u sasvim drugu
dimenziju.
Naslovna „Pod suncem jaguara“ počinje kao prepoznatljiva priča o paru turista
željnih egzotičnih zadovoljstava u savremenom Meksiku koji odiše atmosferom mistične prošlosti. Putovanja do
arheoloških nalazišta nestalih civilizacija i fascinacija njihovom snagom i
okrutnošću, krunišu se gozbama na kojima se strancima serviraju jela bogatih,
izmešanih ukusa. Radost njihovog otkrivanja postaje težište bračnog odnosa kome
se podređuju sva ostala interesovanja i potisnuta neslaganja. U trenutku neminovnog
otkrovenja ukusi jela povezaće se sa prastarim obredima žrtvovanja bogovima pa
će se telesno i smrtno nametnuti kao ultimativni, krucijalni začini.
„Kralj
koji sluša“ je nesputana alegorija o vladaru koji, pošto je oteo vlast,
mora neprestano da sedi na svom prestolu i osluškuje zvukove palate i okolnog
grada, iščekujući pobunjenike koji će ga svrgnuti (kao što je i on svrgnuo
bivšeg kralja). Zatočenik svojih ambicija koje su ga stavile u ulogu koja mu
oduzima svu preostalu snagu, kralj pokušava da razabere zvukove i tako otkrije
kakav je to život van dvorane u kojoj sedi a za kojim, sada, strasno žudi.
Otuda on dolazak zaverenika dočekuje kao svojevrsno oslobađanje, razrešenje od
obaveza i mogućnost novog življenja.
Kalvinova
domišljatost i neopterećenost tradicionalističkim obrascima, bogata atmosfera,
stilska raznovrsnost i kultivisana raspričanost i u ovoj ga knjizi potvrđuju
kao nespornog književnog velikana.
(„Dnevnik“,
2016.)
Stvaranje
stripova po književnim delima nije redak i nepoznat postupak ali je, uprkos
izazovima, donosilo promenjive rezultate pre svega zato što je bilo i danas
jeste teško postići balans teksta i slike tako da strip ne postane (i ostane) puka
ilustracija teksta niti preslobodna adaptacija u kojoj se potpuno gubi duh
predloška; ako se tako nešto desilo dovitljiviji strip autori su, da bi se
odbranili od kritika, u podnaslovu stripa stavljali oznaku „po motivima dela“.
U svakom slučaju stvaranje stripova po/prema prozi različitih formi (od priča
do romana) nije nimalo lako dok je stvaranje stripova po/prema poeziji mnogo
teži zadatak ali i veći izazov. Naime, umesto prozne radnje/akcije, poezija prevashodno
„barata“ kako bogatstvom jezika tako i mentalnim slikama/metaforama i nizovima
asocijacija što je sveukupno vrlo teško „smestiti“ u drugi medij - crteže.
Strip autorima se nude opcije pokušaja da ostanu što bliže prvim slikama koje
stihovi izazivaju ili da pročitano „promisle“ i iscrtaju svoje verzije i vizije
stihova; u ovim drugom slučaju stripovi rađeni po stihovima vrlo su blizu
odrednici „po motivima pesme“.
Drugi
strip album tandema Wostok i Sanja
Stepanović, u izdanju Studentskog
kulturnog centra Novi Sad (2015.g.), nastavak je vizuelnih stilističkih
traganja započetih u prvom albumu „Luna“
(koji uz Wostoka i Sanju S. potpisuje
i Grabowski) ali sada sa drugačijim
literarnim predlošcima. Naime, temelj „Lune“
bio dvostruki - klasični roman „Prvi
ljudi na Mesecu“ H. Dž. Velsa po kome su, polovinom XX veka, braća Nejgebauer nacrtala strip - dok je
drugi deo albuma pod nazivom „Povratak na
Lunu“ samostalno delo Wostoka i Sanje
S. U „Tajni Kaspera H.“, uz jedan
izuzetak, svi stripovi su rađeni po literarnim predlošcima i to pretežno
poetskim, što je samo po sebi izuzetan poduhvat. „Tajna Kaspera H.“ je crtana na stihove pesme „Fakir“ Slobodana Tišme, strip „On“
na reči pesme grupe „Borgesia“. Po
stihovima Vaska Pope, jednog od
najvećih srpskih pesnika druge polovine XX veka, nastao je ciklus stripova
rađen po pesmama „Oči Sutjeske“, „Vučji
pastir“, „Vučje sazvežđe“ i „Vučja
senka“ a strip „Krležin san o drugoj
obali“ nastao je po scenariju pisca Bore
Ćosića.
Već
naslovni strip ocrtava prostore u kojima se kreće ova avantura 9. umetnosti u
izvođenju autora nesvakidašnjeg talenta. U crteže su ukomponovani stihovi a
međusobna komunikacija reči i slike kreće se od duhovitog podražavanja (vizualizovanja
onomatopeja) preko slika koje su manje-više očekivane (kao reakcija na stihove)
do onih koje potpuno iznenađuju čitaoca tražeći od njega zadržavanje i pažljivo
promišljanje, kao pokušaj tumačenja (koji, naravno, ne mora da se poklapa sa
autorovim). Tako se rađa specifičan hibrid reči-asocijacije-slike. Isti princip
stvaranja primenjen je na strip-pesmu „On“
sa težištem na „umerenom“ oneobičavanju ali i unutrašnjem povezivanju sa
prethodnom strip-pesmom kroz ponavljanje likovnog motiva obešene životinjske
glave (možda jagnjeće). Niz pesama Vaska Pope, za razliku od prethodnih
stihova, u visokim poetski uzletima insistira na arhetipskom (pa i zaumnom).
Stripovi Wostoka i Sanje Stepanović
ovu materiju tretiraju različito: u „Očima
Sutjeske“ motivi iz narodnooslobodilačkog rata (i onih ranijih) mešaju se
sa stilizovanim životinjskim oblicima, suncem i mrakom; na drugačijem tragu su
strip-pesme „Vučji pastir“ gde se
insistira na nasleđu popularne kulture (vampirski filmovi), „Vučje sazvežđe“ i „Vučja senka“ koje dodaju i druge uobičajene mračne motive
(kosturi). „Vučja zemlja“ je
dinamičan „nemi“ strip (bez reči) Wostoka
i Sanje, očio inspirisan Popinom
poetikom, koji se bazira na sudaru religioznog i pagansko-vampirskog. „Krležin san o drugoj obali“ u
intrigantnoj priči o književnikovim predratnim (i poratnim) doživljajima u Beogradu, susretima sa kolegama po peru
kreće iz pozicija stilizovanih, iskrivljenih slika stvarnosti koje se postepeno
pretapaju u fantazmagorijske prizore.
Vizuelni
potpis strip tandema Wostok/Sanja
prepoznatljiv je i upečatljiv. Veliki crteži bez senki, oštar sudar bele i crne
usložnjen upotrebom crvene boje koja donosi dubinu i sećanje na plakate iz Ruske revolucije, redukovanje detalja,
pojava svakovrsnih maskiranih kreatura te sveprisutna ukočenost likova i
prizora, stvaraju posebnu atmosferu zlokobnog tajanstva i bolne jasnoće koja,
sveukupno, zaokuplja pažnju znatiželjnog čitaoca i ostaje mu u svesti kao
vanredan umetnički doživljaj.
Na ovdašnjoj
kulturnoj sceni Wostok i Sanja
svakako su u vrhu autorskog/alternativnog stripa što potvrđuju i ovim albumom.
(„Dnevnik“,
2016.)
Пријавите се на:
Постови (Atom)