PARKER, GRANVIL - KVARTAL 28-30

EGZISTENCIJALNI TVRDI KRIMIĆ- „Parker Ričarda Starka “ Darvina Kuka; izdavač „Darkwood“ 2014. - 2017.

U razvoju kriminalističkog žanra veoma je značajan period takozvanog „tvrdo kuvanog krimića“, koji se kao manir pojavio u popularnim “palp“ krimi-magazinima, pre svega u „Dark Mask“, krajem 1920-tih i odatle se proširio na knjige, film i strip, postajući ne samo tražena roba već i model koji je otvarao nove mogućnosti u prevazilaženju trivijalne zabave. Naravno, sindikalno/korporativni pisci najamnici besomučno su štancali priče/romane/scenarije koji su vulgarizovali potencijale „tvrde škole“ ali su dela Dešajela Hemeta, Rejmonda Čendlera, Džona Mekdonalda ili Rosa Mekdonalda umetnički uverljivo svedočila o velikoj snazi ovog usmerenja. Nastao u vreme velike ekonomske krize „tvrdi krimić“ je, umesto elegantnih, sofisticiranih detektiva i policajaca, opisivao doživljaje grubih, sirovih najamnika koji imaju svoju verziju pravde koja sasvim odgovara okruženju u kome se kreću, od sirotinjskih četvrti prepunih sitnih i krupnih kriminalaca, mafijaša i korumpiranih policajaca do visokog društva, dekadentnog, perverznog i beskrupuloznog. „Tvrdi krimić“ je nastavio razvoj i posle II svetskog rata, uprkos godinama prosperiteta, nalazeći na američkom ali i evropskom tlu nove autore koji su se kretali utrtim stazama dodajući nove teme i stavove. Među autorima čije se shvatanje krimića temelji na „tvrdoj školi“ bio je i Donald E. Vestlejk (1933-2008), agilni autor koji se okušavao i u drugim žanrovima (naučna fantastika, horor...). Pišući pod pseudonimom Ričard Stark stvara Parkera, ubicu i pljačkaša koji će biti junak 24 romana, počev od „Lovca“ iz 1962. godine. Parker, čije se ime ne zna (Parker mu nije pravo ime; u “Lovcu” je bio Voker), kriminalac je bez sentimentalnosti, dilema i griže savesti, velike snage i spretnosti, pragmatičan i prilagodljiv, oprezan, promišljen i nemilosrdan. Njegov lični kod časti i ponosa podrazumeva poštovanje date reči, isključuje izdaju i prevaru (kolega u poslu ili devojke). Parker je „slobodnjak“, nevezan za mafiju ili druge sindikate kriminala; nije gramziv, „radi“ da bi stekao novac koji, mada voli luksuz, umereno troši. Bez nerealnih je ambicija ali voljan da se žestoko bori za ono što smatra da mu pripada; u kriminalnim krugovima uživa visok ugled jer je pouzdan, ne zaleće se nego detaljno planira i uspešno izvodi akcije. On je uspostavio egzistencijalnu ravnotežu, zadovoljan je sobom i, ma kako to zvučalo čudno, srećan (mada taj pojam nije u njegovoj svesti). Naravno, ravnoteža nije trajno stanje pa se Parker, hteo ne hteo, pored policajaca i “objekata” poslovnih aktivnosti (bankara, vlasnika radnji), sukobljava i sa primarnim okruženjem: bivšim drugovima, nevernim devojkama, predstavnicima organizovanog kriminala. Rečju, bezmalo savršeni profesionalac dolazi u sukobe sa predstavnicima zakona i „nekvalitetnim“ predstavnicima svoje branše

Parker je odmah po pojavljivanju privukao pažnju ljubitelja krimića a zatim i filmske industrije što je donelo petnaestak manje ili više uspešnih ekranizacija počev od filma “Point blank” iz 1967.g. režisera Džona Bormana. Dejvid Kuk (1962-2016)  je 2009.g. objavio prvu strip „adaptaciju i ilustraciju“ Vestlejk/Starkovih romana sa namerom da tako “obradi” sve ili bar većinu romana o Parkeru.

U „prvom slučaju“ iz romana „Lovac“, Parkera, nakon uspešne pljačke, izdaju i upucaju kompanjon i dotadašnja devojka; on se vraća iz mrtvih u Njujork da bi se osvetio.  Iako uspe da se dođe do krivaca zamera se kriminalnoj organizaciji kod koje je njegov novac. U finalu Parker dobija ono što traži ali računi sa organizacijom nisu izmireni. Drugi Vestlejkov roman i druga strip adaptacija, pod nazivom „Firma“, nastavak je Parkerovih avantura. Pošto je operacijom promenio lice Parker kreće u otvoreni rat sa Firmom, poziva svoje drugove, kriminalce slobodnjake da napadaju Firmine poslove sve dok on ne uspe da uđe u trag gazde ogranka koji ga proganja. Ali, da bi se osigurao za ubuduće Parker, pre raščišćavanja računa, sklapa dogovor o daljem nenapadanju sa gazdinim naslednikom. Na kraju se čini da je primirje uspostavljeno i da Parker više nije tražena meta pa se, solidno novčano obezbeđen, vraća mirnom životu. „Firma“ je oda otporu mračnim sistemima, slobodnoj inicijativi i posvećenosti cilju - iako je smer delovanja, iz perspektive društva, štetan.

            „Pljačka“, po istoimenom romanu iz 1964. godine, najvećim delom je tipična priča o dešavanjima „s one strane zakona“, iz vizure „loših momaka“, koja od žestokog početka (u kome Parker golim rukama ubija tipa koji ga prati) „vuče“ čitaoce sve dublje u zaplet. Pozornica dešavanja je preterano nameštena ali je to deo svesnog poigravanja žanrovskim obrascima. Galerija živopisnih kriminalaca krajnje je funkcionalna pošto u akciji učestvuje čak 12 ljudi koje čitaocu moraju biti prepoznatljivi. Svi oni su obični „radni ljudi“ (u kriminalnom biznisu) sa vrlinama i slabostima; usput, nenametljivo ali i nedvosmisleno saznajemo da su neki od njih ratni veterani koji se nisu najbolje snašli u mirnodopskom svetu (a što u vreme pisanja romana nije bila preterano česta literarna tema jer su odjeci ratne pobede još bili glasni). U trenutku kada, usred akcije, pljačkaši saznaju da su namagarčeni i iskorišćeni za osvetu jednog čoveka prema celom gradu, priča izlazi iz šablona i traži dodatnu pažnju. I finale takođe odstupa od viđenog - Parker „nasleđuje“ devojku poginulog kriminalca (kao „nagradu preživelom ratniku“), znajući sasvim sigurno šta plaća i šta će za to dobiti ali mu se po glavi mota i slika devojke koja je (želeći bolji život) iz opljačkanog i spaljenog gradića svojevoljno pobegla sa mladim kriminalcem - u trenutku cinične spoznaje Parkeru se čini mu da je momak bolje prošao od njega. Takve (krucijalne) dileme jednog okorelog ubice i pljačkaša stvarno se ne viđaju često!

            „Ubijalište“ je rađeno po 14. romanu o Parkeru, objavljenom 1971. godine. Zaplet je sasvim jednostavan: Parker sa drugovima pljačka blindirani kombi i otima džak sa novcem. Ali, automobil begunaca izleće s puta. Parker jedini uspeva da se izvuče iz olupine i sa novcem mora da se sakrije u zatvoreni zabavni park „Ostrvo zabave“. Dok se penje na ogradu ugleda mračne tipove koji dodaju kovertu sa mitom policajcima. Međutim, i ovi vide begunca a kad čuju izveštaj o pljački 73.000 dolara sve im postaje jasno. Parker zna da je u klopci i da će, pošto pošalju „poštenu policiju“ na pogrešan trag, loši momci i korumpirani policajci ući u zabavni park da ga nađu, ubiju i uzmu novac. Ne preostaje mu ništa drugo do da skupo proda svoju kožu... Priča o opkoljenom momku koji se bori protiv brojnijeg neprijatelja znana je i bezbroj puta ponovljena i žanru i van njega pa je, osim već standardne postavke u kojoj se Parker bori sa nepoštenim kriminalcima (pa je njegovo časno ponašanje razlog što je simpatičan čitaocima), začinjena egzotičnim tematskim celinama parka (od sobe sa ogledalima, „kuće voska“, prikaza ostrva Havaji, brodoloma, potraga kroz galaksiju do „ostrva Alkatraz“) u kojima Parker sprema zamke za svoje progonitelje. Ipak, težište priče je na akciji koja čitaocu ne nudi niti dozvoljava predah i brzinom uspešno prikriva nedoslednosti i nedostatke zapleta.

Darvin Kuk se, nakon karijere u dizajnerskom i animatorskom biznisu, od 2000.g. bavio stripom, kao scenarista ili crtač, u raznim projektima, od serijala o Betmenu, Spajdermenu, Supermenu ili Spiritu do vestern i zombi storija. Njegove „adaptacije i ilustracije“ romana o Parkeru na razmeđi su realističnog i karikaturalnog, sa vidljivom grafičkom stilizacijom potcrtanom umešnim korišćenjem  trobojnog postupka (crna, bela i za svaki album druga boja, plava, siva, narandžasta), što, osim uvek dobrodošlog oneobičavanja prizora, dodatno patinira atmosferu koja podseća na stare filmove ili TV programe i postiže utisak „umekšavanja“ i „ulepšavanja“ prošlih vremena. Ikonografija urbane prošlosti velikog grada koji spaja sjaj i bedu, luksuz i ekstravaganciju i one koji se trude da ih dosegnu ili oponašaju, od jeftinih, veštačkih plavuša natapiranih frizura do finih biznismena sa manirima koji se bave kriminalom, brzo zavodi čitaoce. Kadriranje prizora naglašeno je filmsko, po uzoru na najbolje crno-bele „noar” krimi filmove, rezovi su kratki i plene smenom slika i sugestivnim, efektnim rakursima. Pojedine table na kojima nema teksta već je sve ispričano sličicama odista su impresivne i deluju kao komad filmske trake sa nizom slika „frejmova“. Kuk je vrlo uspešno odradio svoj posao stvorivši dela koja se jasno oslanjaju na prozne predloške ali imaju i svoju osobenu, uverljivu dinamiku stripa/grafičke novele. Kuk nije rutinirani autor jer je voljan da napravi i neuobičajene pomake u formuli koja je već donela zadovoljavajuće rezultate (od posebnog tretmana sećanja do ubacivanja u priču dnevnih novina ili kataloga, sa drugačijim likovnim rešenjima).

            Serijal albuma „Parker Ričarda Starka“ Darvina Kuka, koji je „Ubijalištem“ zadesno priveden kraju, sveukupno se predstavlja kao uverljiva, zanimljiva i zabavna stilska strip vežba utemeljena na istoriji žanrovske ikonografije („tvrdo kuvanog krimića“) i nadahnuto „potkrepljena“ rafiniranim vizuelnim „štimungom“.

                  

STIM-PANK DOGODOVŠTINE PRGAVOG INSPEKTORA JAZAVCA IZ SKOTLAND JARDA - „Granvil“ Brajana Talbota; izdavač Darkwood, 2012-2016.

Brajan Talbot (1952) je engleski strip autor bogatog opusa koji se prostire od andergraund i korporacijskih stripova do ambicioznih, inovativnih  grafičkih novela koje su privlačile značajnu čitalačku odnosno kritičarsku pažnju i dobile više prestižnih nagrada. „Avanture Lutera Artrajta“, stvarane do 1978. do 1989, jedna su od prvih britanskih grafičkih novela za kojima su sledile dirljiva „Priča jednog lošeg pacova“ (1995; srpsko izdanje „Omnibus“ 2014), „Alisa u Sanderlendu“ (2007), stim-pank „Granvil“ (2009-2012), intimističke „Ćerke“ (sa Meri M. Talbot, 2012; srpsko izdanje „Omnibus“ 2013). On je crtao stripove o super junacima kakvi su Sudija Dred ili Betmen) te proslavljenog, antologijskog „Sendmena“ (1991-1993).

U Talbotovom stvaralaštvu su funkcionalno spojene naizgled nespojive krajnosti komercijalnog, alternativnog i umetničkog stripa mada svaka od ovih kategorija ima posebna pravila i karakteristike, potencijale, domete i ograničenja. Suprotnosti komercijalnog i umetničkog podrazumevaju se dok je alternativni strip neukrotivi, nepredvidivi faktor čiji su rezultati potpuno neizvesni. Iz tih se razloga strip stvaraoci najčešće drže jedne forme i ne zalaze u ostale. Talbot se pokazao kao produktivan i vešt zanatlija ali i kao razbarušeni alternativac odnosno kao precizan i dubok, višesmilen umetnik. Njemu, što je takođe retko, nisu strani ni fantastičko-žanrovski miljei niti pretežno realistički prosede. Ovakva univerzalistička sposobnost čini ga kompletnom stvaralačkom ličnošću sposobnom za visoke uzlete imaginacije.

Serijal “Granvil” započet je 2009.g. i do 2012.g. su objavljena četiri albuma (“Granvil”, “Ljubavi moja”, “Crna ovca”, “Badnje veče”) a posle pet godina pauze, 2017.g. objavljen je album „Viša sila“ reklamiran kao „veliko finale“ (da li će biti tako ostaje nam da vidimo). Ovdašnji izdavač prva četiri albuma “Granvila” u reprezentativnom ruhu (tvrde korice, pun kolor, kvalitetna štampa) je agilni “Darkwood” koji je objavljivanje započeo samo tri godine posle svetske premijere.

„Granvil“ je, kako stoji na koricama albuma „Naučnofantastična pustolovina inspektora Lebroka iz Skotland jarda“ dok na unutrašnjim stranicama autor određuje sadržaj kao „Maštarija“. Svet u kome se priča događa veoma je specifičan, alternativno istorijski sa dodatkom atmosfere basni: Britanija je izgubila rat sa Napoleonom i, sa ostatkom Evrope, potpala pod francusku okupaciju dok je engleska kraljevska porodica pogubljena (na francuskom „specijalitetu“ - giljotini). Posle gotovo dva veka ropstva i duge kampanje građanske neposlušnosti te anarhističkih bombaških napada, Engleska dobija nezavisnost pod imenom Socijalistička Republika Britanija ali je, kao mala i nebitna zemlja, prezrena je od i dalje moćne Francuske s kojom je povezuje most preko Lamanša. Centar čitavog sveta je Pariz zvan i Granvil. Naravno, kao i u našem, običnom svetu zločini, špijunske zavere i političke intrige ne prestaju.  Priča prvog albuma započinje žestoko - ubistvom engleskog diplomate koje će istražiti inspektor Lebrok koji je domišljat kao Šerlok Holms ali i vičan borbi (i ljubavnim osvajanjima) kao detektivi američke tvrdo kuvane škole (na primer Majk Hamer). Inspektora i njegovog okretnog pomoćnika Pacija trag vodi u Granvil, među elitne kabaree i mračne uličice; oni tamo otkrivaju da je ubijeni diplomata bio špijun na tragu zavere moćnika voljnih da izazovu haos za koji bi optužili engleske anarhiste. U tim namerama sprečiće ih Lebrok mada ne pre nego što strada i sam car Napoleon XII nakon čega će u Francuskoj izbiti revolucija. Priča drugog albuma „Ljubavi moja“ naslanja se na prvi: Labrok i Paci pokušavaju da uhvate surovog ubicu Besnog Psa koji je pobegao iz zatvora pred samo pogubljenje a onda volšebno, uprkos blokadama puteva, osvanuo u Granvilu gde ubija prostitutke. Mada suspendovan zbog neposlušnosti Labrok odlazi na lice mesta i pokušava da složi sve kockice u mozaiku. Jasno mu je da je Besnom Psu  pomogao neko vrlo moćan odnosno da ubica u Granvilu traži nešto od državne važnosti. Klupko zločina se odmotava a njihov uzrok je u bliskoj prošlosti, u danima otpora i akcija najfanatičnijih boraca iz Besne brigade koji nisu znali za milost. Mračna tajna pobede – masakr pobunjeničkih vođa – vodi inspektora u sam politički vrh nove države, do nesuđenog premijera! Čini se da nijedna pobeda nije čista, da slavodobitni oslobodioci kriju tajne koje bi voleli da se zabašure univerzalnim opravdanjem ostvarenja najvažnijeg cilja - slobode. Opravdanje da rat traži i donosi stradanja i žrtve nije (uvek) dovoljno jer čak i u najmračnijim vremenima postoje (ili bi trebale da postoje) granice humanosti (i među životinjama!). Konačno, na maksimu da „cilj opravdava sredstva“ ne pristaju svi.

U “Crnoj ovci”, Lebrok i Paci se vraćaju u Granvil koji je u socijalnim previranjima, da bi rešili bizarno ubistvo umetnika Gistava Gavranea u iznutra zaključanoj sobi (u krimiću postoji čitav podžanr dela koja se bave takvim ubistvima). Bizarno rešenje neće otkriti ubicu niti prekinuti niz zločina jer će i Ogist Gloden, naslednik Gistavovog nedovršenog posla (murala sa socijalnom tematikom) biti ubijen. Indicije vode do industrijalca, bogataša i mecene umetnosti Krestoa (on je žabac), koji potpomaže slikare Novog vala, ljute protivnike figurativnosti; istovremeno u podzemnom zamku Kresto drži naučnike i inženjere koji  konstruišu borbene robote. Da zamešateljstvo bude još veće Lebrok sreće svoju simpatiju iz prethodne posete Granilu, jazavicu Bili, glamuroznu prostitutku i slikarskog modela, odlučnu, nezavisnu ali ne i previše suptilnu damu. Veliki prevrat koji na ulice izvodi ubilačke robote stavlja, u opštem metežu, na tešku probu sposobnosti svih junaka da prežive i spasu državnu upravu. U četvrtom albumu, “Badnje veče”, Lebrok se (bez Pacija) vraća u Granvil kako bi spasao devojčicu Bucku Mrvic koja pristupa komuni crkve evolucione teologije koju vodi harizmatični jednorog Apolon. Mada Apolona i njegovu svitu prati loš glas iz inostranstva (osim obmana, zavođenja mladih i krađa postoji sumnja u izazivanje masovnog samoubistva poklonika), u Francuskoj su oni „čisti“. Sticajem okolnosti Lebrok upoznaje Talija Tomsona koji takođe prati Apolona; Tali je inspektor Pinkertonove detektivske agencije i - „testoliki“ jer su ljudi u Novom svetu izjednačeni sa životinjama dok se u Evropi još tretiraju kao niža bića. Apolon, u želji da stekne političku moć, planira da, na skupu koji je kopija poslednje Isusove večere, organizuje stranku koja će se, sa njim kao vođom, boriti za istrebljenje ljudi optužujući ih da su krivi za lošu društvenu situaciju. Lebrok i Tali, uz pomoć prostitutke Bili kreću u akciju oslobađanja Bucke. U Apolonovom sedištu osim harema otkrivaju Docu, Apolonovog mentora koji priznaje mnoge grehe svog pulena kao i njegovu strast prema pronalaženju jevanđelja izbačenih iz Biblije. Nakon vratolomnih akcija Apolon gine na rukama Bucke, beg ostalih nevaljalaca je osujećen, Talije je obavio zadatak a Lebrok predstavio Bili svojoj deci. Nađena jevanđelja završavaju u vatri jer se u njima krije vrhunska jeretička istina (za koju svet nije spreman) da je Isus bio - čovek! „Badnje veče“ je na tragu priča o tajnim prevratničkim znanjima (kao u Braunovom „Da Vinčijevom kodu“), odnosno mističkim kultovima i manipulacijama masama.

Stim-pank je podžanr naučne fantastike, nastao u drugoj polovini 1980-tih godina, koji meša atmosferu XIX veka (nominalno engleske viktorijanske epohe) sa tehnološkim racionalizmom i sledstvenim doživljajem civilizacije XX veka. Čitavo alternativno-istorijsko zamešateljstvo “Granvila” sa prepoznatljivom ikonografijom stim-panka (vozila i automati na paru, svakojaki transportno-putnički baloni, patinirana atmosfera...) obogaćeno je činjenicom da su junaci priče – životinje (ili životinske glave na ljudskim telima): domišljati, nabildovani i na pesnicama i pištoljima brzi Lebrok je jazavac, Paci je, naravno, pacov, Napoleon XII je lav, francuski premijer zec, hijena je policijski komesar, ministar vojni je nosorog, diplomata je vidra, Besni Pas je pacov... Ova basnolika postavka daje pričama svežinu, šarm i bogati sloj asocijacija. U ovom svetu ljudi su prezrena nakaradna stvorenja, „testoliki“, vrsta šimpanza evoluirala u Angulemu (gde se, u našoj realnosti, održava najveći svetski festival stripa), bez građanskih prava i bez pasoša pa ih u Britaniji nema.

         “Granvil” je, u četiri dostupna nam albuma, dopadljiv zbog razigranog crteža i dinamično koncipiranih tabli kao i zbog zapleta odnosno aluzija na tekuću savremenu istoriju te humornog odmaka koji je koliko veseo toliko, povremeno, i ciničan. Talbotove „Maštarije“ definitivno nisu neobavezne instant akcione razbibrige za jednokratnu upotrebu a zapleti se ne iscrpljuju u bizarnim dešavanjima već odlaze i korak „iza scene“ dajući širu društveno-političku sliku (kojoj se, uz malo truda, može naći „parnjak“ u našoj stvarnosti). Zahvaljujući autorovoj visprenosti ova stim-pank basna sa poukama valjano je realizovana pa je „Granvil“ zanimljiv strip serijal visokog umetničkog potencijala i kvaliteta.

            (“Kvartal” 28-30, 2018.)

           

PARKER NA OSTRVU SMRTONOSNE ZABAVE – „Parker Ričarda Starka - Ubijalište“ Darvina Kuka; „Darkwood“ 2017.

„Ubijalište“ je četvrta strip adaptacija kriminalističkih romana o Parkeru koje je potpisivao Ričard Stark, što je bio jedan od pseudonima Donalda E. Vestlejka (1933-2008); adaptaciju i ilustrovanje je uradio talentovani Darvin Kuk (1962-2016) koji je, na žalost, preminuo pa je veliki projekat „prenosa“ Starkovih romana u strip ostao nedovršen. Vestlejk/Stark je u 24  romana o Parkeru (od „Lovca“ iz 1962. godine) „razrađivao“ iskustva „tvrde škole krimića“ nastale pre II svetskog rata, prilagođavajući ih modernim (posleratnim) vremenima. Parker, čije su generalije nepoznate (Parker mu nije pravo prezime - u prvom romanu je bio Voker), kriminalac je bez straha i sentimentalnosti, bez dilema i griže savesti, velike snage i spretnosti, oprezan, promišljen i nemilosrdan. Iznad svega on poštuje svoj interni kod časti i ponosa što prvenstveno podrazumeva držanje date reči i isključuje izdaju i prevaru kolega u poslu. Parker je „slobodnjak“, nevezan za mafiju ili druge organizacije/sindikate kriminala; on nije ni gramziv ni rasipan: „radi“ samo da bi stekao novac koji, mada voli luksuz, umereno troši. Pragmatičan je i prilagodljiv, samosvestan i zadovoljan sobom, bez nerealnih ambicija ali voljan da se žestoko bori za ono što smatra da mu pripada; u kriminalnim krugovima uživa visok ugled jer je pouzdan, ne zaleće se nego detaljno planira i uspešno izvodi akcije. Rečju, bezmalo savršeni profesionalac zbog čega dolazi u sukobe kako sa predstavnicima zakona tako i sa „nekvalitetnim“ predstavnicima svoje branše.

            „Ubijalište“ je rađeno po istoimenom romanu, 14. u seriji o Parkeru, objavljenom 1971. godine. Zaplet je sasvim jednostavan: Parker sa drugovima pljačka blindirani kombi i otima džak sa novcem. Ali, što zbog snega što zbog lošeg vozača, automobil begunaca izleće s puta. Parker jedini uspeva da se izvuče iz olupine i sa novcem mora da se sakrije u zatvoreni zabavni park „Ostrvo zabave“. Dok se penje na ogradu ugleda mračne tipove koji dodaju kovertu sa mitom policajcima. Međutim, i ovi vide begunca a kad čuju izveštaj o pljački 73.000 dolara sve im postaje jasno. Parker zna da je u klopci i da će, pošto pošalju „poštenu policiju“ na pogrešan trag, loši momci i korumpirani policajci ući u zabavni park da ga nađu, ubiju i uzmu novac. Njemu ne preostaje ništa drugo do da skupo proda svoju kožu...

            Priča o opkoljenom momku koji se bori protiv brojnijeg neprijatelja znana je i bezbroj puta ponovljena i žanru i van njega pa je Vestlejk/Stark, osim već standardne postavke u kojoj se Parker bori sa nepoštenim kriminalcima (pa je njegovo časno ponašanje razlog što je simpatičan čitaocima), morao da je začini egzotičnim tematskim celinama parka (od sobe sa ogledalima, „kuće voska“, prikaza ostrva Havaji, brodoloma, potraga kroz galaksiju do „ostrva Alkatraz“) u kojima Parker sprema zamke za svoje progonitelje odnosno da u sve udene i malo lične osvete oca kome Parker ubija jedinca. Ipak, težište priče je na akciji koja čitaocu ne nudi niti dozvoljava predah i brzinom uspešno prikriva nedoslednosti i nedostatke zapleta. Vestlejk/Stark je znao i prednosti i mane svoje zamisli i potrudio se da posao odradi žanrovski dosledno i efikasno. Darvin Kuk se, sa svoje strane, majstorski nadovezao na uzbudljivu priču. Njegov oštri, minimalistički crtež montiran je, po uzoru na najbolje crno-bele „noar krimi“ filmove, u sjajne, dinamične table koje plene smenom slika i sugestivnim, efektnim rakursima. Pojedine table na kojima nema teksta već je sve ispričano sličicama odista su impresivne i deluju kao komad filmske trake sa nizom slika „frejmova“. Posebnu draž daje, još od prvog albuma, trobojnost stripa - ovog puta i u ovdašnjem izdanju „Darkwooda“ to je kombinacija crne, bele i plavo-sive - kojom se, osim uvek dobrodošlog oneobičavanja prizora, postiže i utisak patiniranosti odnosno „umekšavanja“ i „ulepšavanja“ prošlih vremena. Kuk je „Ubijalište“ iscrtao na 80 tabli (vidno kraće od ranijih albuma) pa je, u nastavku, dodao kratku (12 strana), ne previše ubedljivu epizodu pod nazivom „7edmina“ u kojoj Parker ponovo ostaje sam i bori se za svoj plen (i život).

            Serijal albuma „Parker Ričarda Starka“ Darvina Kuka, koji je „Ubijalištem“ zadesno priveden kraju, sveukupno se predstavlja kao uverljiva, zanimljiva i zabavna stilska strip vežba utemeljena na istoriji žanrovske ikonografije („tvrdo kuvanog krimića“) i nadahnuto „potkrepljena“ rafiniranim vizuelnim „štimungom“.

            („Dnevnik“, 2018.)

VELIKA OSVETA (BAŠ) CELOM GRADU - „Parker Ričarda Starka - Pljačka“ Darvina Kuka; izdavač „Darkwood“ 2017.

„Pljačka“ je treća strip adaptacija kriminalističkih romana o Parkeru koje je potpisivao Ričard Stark, što je bio jedan od pseudonima Donalda E. Vestlejka (1933-2008); adaptaciju i ilustrovanje je uradio talentovani, na žalost prerano preminuli, Darvin Kuk (1962-2016). Vestlejk-Stark je u nizu romana o Parkeru (čak 24, od „Lovca“ iz 1962. godine) „razrađivao“ iskustva „tvrde škole krimića“ nastale pre II svetskog rata, prilagođavajući ih modernim vremenima. Parker, čije su generalije nepoznate (Parker mu nije pravo prezime, u prvom romanu je bio Voker), kriminalac je bez straha i sentimentalnosti, bez dilema i griže savesti, velike snage i spretnosti, oprezan, promišljen i nemilosrdan; pre svega poštuje svoj kod časti i ponosa koji podrazumeva držanje date reči i isključuje izdaju i prevaru kolega u poslu. Parker je „slobodnjak“, nevezan za mafiju ili druge organizacije/sindikate kriminala; on nije gramziv, „radi“ da bi stekao novac koji, mada voli luksuz, umereno troši. Pragmatičan je i prilagodljiv te, sveukupno, vrlo zadovoljan sobom, svestan svog mesta u društvenom okruženju, bez nerealnih ambicija (ali, takođe, vrlo voljan da se bori za ono što smatra da mu pripada); u kriminalnim krugovima uživa visok ugled jer je pouzdan, ne zaleće se nego detaljno planira i uspešno izvodi akcije. Ipak, kad dobije krajnje neobičnu ponudu - pljačku čitavog grada - i to od čoveka koji je amater, dakle, nepouzdan, on, nakon početnog odbijanja (zasnovanog na iskustvu) ne odoleva iskušenju. Posle studiozne pripreme i razrade dejstava, sve u maniru vojne operacije, akcija počinje ali se ubrzo otrže kontroli...

            „Pljačka“, rađena po istoimenom romanu iz 1964. godine, najvećim delom svog trajanja je tipična priča o dešavanjima „s one strane zakona“, iz vizure „loših momaka“;  Vestlejk-Stark je autor koji zna zanat i vlada zapletom pa, počev od žestokog početka (u kome Parker golim rukama ubija tipa koji ga prati) „vuče“ čitaoce sve dublje u knjigu. Istina, pozornica dešavanja možda je preterano nameštena ali je to deo svesnog poigravanja žanrovskim obrascima. Galerija živopisnih kriminalaca krajnje je funkcionalna pošto u akciji učestvuje čak 12 ljudi koji čitaocu moraju biti lako prepoznatljivi. Svi oni su obični „radni ljudi“ (u kriminalnom biznisu) sa vrlinama i slabostima; usput, nenametljivo ali i nedvosmisleno saznajemo da su neki od njih ratni veterani koji se nisu najbolje snašli u mirnodopskom svetu (a što u vreme pisanja romana nije bila preterano česta literarna tema jer su odjeci ratne pobede još bili glasni). U trenutku kada, usred akcije, pljačkaši saznaju da su namagarčeni i iskorišćeni za osvetu jednog čoveka prema celom gradu, priča izlazi iz šablona i traži dodatnu pažnju. I finale takođe odstupa od viđenog - Parker „nasleđuje“ devojku poginulog kriminalca (kao svojevrsnu „nagradu preživelom ratniku“), znajući sasvim sigurno šta plaća i šta će za to dobiti ali mu se po glavi mota i slika devojke koja je (želeći bolji život) iz opljačkanog i spaljenog gradića svojevoljno pobegla sa mladim kriminalcem - u trenutku cinične spoznaje Parkeru se čini mu da je momak bolje prošao od njega. Takve (krucijalne) dileme jednog okorelog ubice i pljačkaša stvarno se ne viđaju često!

            Darvin Kuk se majstorski nadovezao na uzbudljivu priču. Njegov oštri, minimalistički crtež montiran je u sjajne, dinamične table koje plene brzinom smena slika i sugestivnim, efektnim rakursima. Pojedine table na kojima nema teksta već je sve ispričano sličicama odista su impresivne. Posebnu draž daje, još od prvog albuma, trobojnost stripa - ovog puta to je kombinacija crne, bele i bledo narandžaste - kojom se osim dobrodošlog oneobičavanja prizora postiže u utisak patiniranosti odnosno „umekšavanja“ prošlih vremena.

            Sveukupno, serijal strip albuma „Parker Ričarda Starka“ Darvina Kuka izuzetno je uverljiva, zanimljiva i zabavna stilska vežba iz istorije ikonografije krimića (konkretno „tvrdo kuvanog krimića“) a „Pljačka“ u potpunosti potvrđuje valjanost i uspešnost tog poduhvata.

            („Dnevnik“, 2018.)

PARKER POBEĐUJE FIRMU -“Parker Ričarda Starka - Firma“ Darvina Kuka; izdavač Darkwood, 2015.

Među mnogim autorima koji su u temeljima svog shvatanja krimića imali čistokrvnu „tvrdu školu“, započetu pre II svetskog rata, bio je i Donald E. Vestlejk (1933-2008). Pišući pod pseudonimom Ričard Stark stvario je lik Parkera, ubice i pljačkaša koji će biti junak 24 romana, počev od „Lovca“ objavljenog 1962. godine. Parker, čije su generalije nepoznate (a možda mu Parker i nije pravo prezime), kriminalac je bez sentimentalnosti, dilema i griže savesti, velike snage i spretnosti, vrlo oprezan, promišljen i nemilosrdan. Njegov lični kod časti i ponosa podrazumeva poštovanje date reči, odnosno poštenje koje isključuje izdaju i prevaru kolega u poslu. Parker je „slobodnjak“, nevezan za mafiju ili druge organizacije/sindikate kriminala; nije gramziv, „radi“ da bi stekao novac koji, mada voli luksuz, umereno troši. On je praktičan i prilagodljiv te, konačno, zadovoljan sobom. No, u promenjivom svetu interesa i podela tržišta nije lako opstajati; s jedne strane su policajci i objekata Parkerovih aktivnosti (bankari, biznismeni), a s druge bivši drugovi koji su ga izdali, neverne devojke i, konačno, predstavnici organizovanog kriminala. U „prvom slučaju“ iz romana „Lovac“, Parkera, nakon uspešne pljačke, izdaju i upucaju kompanjon i dotadašnja devojka; on se vraća iz mrtvih u Njujork da bi se osvetio.  Iako uspe da se dođe do krivaca on se zamera kriminalnoj organizaciji kod koje je njegov novac. U finalu „Lovca“ Parker dobija ono što traži ali računi sa organizacijom nisu izmireni.

Drugi Vestlejkov roman i druga strip adaptacija Darvina Kuka, pod nazivom „Firma“, nastavak je Parkerovih avantura. Iako je plastičnom operacijom promenio lice i izbegavao da „upadne u oči“ Parker biva otkriven od članova krimi organizacije, Firme. Pošto uspe da preživi napad plaćenog ubice, Parker kreće u otvoreni rat sa Firmom, poziva svoje drugove, kriminalce slobodnjake da napadaju Firmine poslove sve dok on ne uspe da uđe u trag gazde ogranka koji ga proganja. Ali, da bi se osigurao za ubuduće Parker, pre raščišćavanja računa, sklapa dogovor o daljem nenapadanju sa gazdinim naslednikom. Na kraju se čini da je primirje uspostavljeno i da Parker više nije tražena meta pa se, solidno novčano obezbeđen, vraća mirnom životu - do sledeće epizode. „Firma“ je prava oda otporu mračnim sistemima, slobodnoj inicijativi i posvećenosti cilju - iako je smer delovanja, iz perspektive društva, štetan. Parker je individualac starog kova „sa dušom“ u sukobom sa bezličnim, modernim (birokratskim) mašinerijama kriminala i otuda zadobija simpatije čitalaca.

            Darvin Kuk (1962), dizajner i animator, strip scenarista ili crtač Betmena, Spajdermena, Supermena ili Spirita, vestern i zombi storija, od 2009.g. adaptira Parkera (u 4 grafičke novele). Ilustracije/crteži ove priče na gotovo 150 strana spoj su realističnog i karikaturalnog, prepoznatljive grafičke stilizacije koja podrazumeva dinamičku upotrebu bele-crne-plave boje čime je atmosfera 1950-tih (od arhitekture, mode, izgleda kola do reklamnih panoa) oplemenjena patinom prošlosti koja je bila „bolja“. Novitet ove epizode je Kukovo dovitljivo rešavanje paralelnih događanja; naime, usred stripa ubačen je broj „Nedeljnika krimi ispovesti - Doušnik“ koji donosi (tekstualnu) priču o pljački kluba „Kokatu“ sa sve ilustracijama, koju je napisao Ričard Stark. Slede strip novine „Sportski pregled - Trka“ o konjski trkama (i prevarama na njima) pa dve priče o prenosu „prljavog“ novca i organizovanom kockanju - svaka od ovih storija iscrtana je drugačijim stilom i ispisana drugačijim slovnim fontom. Pošto se iščitaju ovi „dodaci“ grafička novela se nastavlja u stilu pre prekida. Ovaj iskorak iz jedne forme predstavljanja pogodbene realnosti u drugu pravo je osveženje koje potvrđuje da Kuk nije rutinirani strip autor već da je voljan da napravi i pomake u formuli koja je već donela zadovoljavajuće rezultate a štp podrazumeva naglašeno filmsko kadriranje praćeno kratkim i brzim rezovima kojima se komponuju dinamične table za kojima slede statične table sa dominantnim gustim tekstom objašnjenja neke situacije. Sveukupno, Kuk uspešno radi svoj posao „adaptacije i ilustracije“ koji se oslanja na prozni predložak ali gradi i uverljiv strip/grafičku novelu.

            („Dnevnik“, 2016.)

PARKER ILI PALP EGZISTENCIJALIZAM (ili PUT DO GLAVNOG KRIVCA NIJE LAK) -“Parker Ričarda Starka - Lovac“ Darvina Kuka; izdavač Darkwood, 2014.

U razvoju kriminalističkog žanra veoma je značajan period takozvanog „tvrdo kuvanog krimića“, koji se kao manir najpre pojavio u krimi-magazinima, pre svega u „Dark Mask“, krajem 1920-tih i odatle se proširio na ostale publikacije, knjige a potom i film, postajući ne samo tražena roba već i obrazac koji je otvarao nove mogućnosti u izdizanju iznad petparačke, trivijalne zabave. Naravno, sindikalno/korporativni pisci najamnici besomučno su štancali priče/romane/scenarije  koji su vulgarizovali potencijale „tvrde škole“ ali su dela Dešajela Hemeta, Rejmonda Čendlera, Džona Mekdonalda ili Rosa Mekdonalda umetnički uverljivo svedočila o velikoj snazi ovog usmerenja. Nastao u vreme velike ekonomske krize „tvrdi krimić“ je, umesto elegantnih i sofisticiranih detektiva i policajaca, opisivao doživljaje grubih, sirovih najamnika koji imaju svoju verziju pravde što sasvim odgovara okruženju u kome se kreću, od sirotinjskih četvrti prepunih sitnih i krupnih kriminalaca, mafijaša i korumpiranih policajaca do visokog društva, dekadentnog, perverznog i beskrupuloznog.

            „Tvrdi krimić“ je nastavio svoj razvoj i posle II svetskog rata, uprkos godinama prosperiteta, nalazeći na američkom ali i evropskom tlu nove autore koji su se kretali utrtim stazama dodajući im nove teme i stavove. Među autorima koji su u temeljima svog shvatanja krimića imali čistokrvnu „tvrdi školu“ bio je i Donald E. Vestlejk (1933-2008). Pišući pod pseudonimom Ričard Stark on stvara lik Parkera, ubice i pljačkaša koji će biti junak 24 romana, počev od „Lovca“ objavljenog 1962. godine. Parker, čije se ime ne zna (a možda mu Parker i nije pravo prezime), kriminalac je bez sentimentalnosti, dilema i griže savesti, velike snage i spretnosti, vrlo oprezan, promišljen i nemilosrdan. Njegov lični kod časti i ponosa podrazumeva poštovanje date reči, isključuje izdaju i prevaru (kolega u poslu ili devojke). Parker je „slobodnjak“, nije vezan za mafiju ili druge sindikate kriminala; nije gramziv, „radi“ da bi stekao novac koji, mada voli luksuz, umereno troši. Vođen svojim principima on je potpuno miran, uspostavio je egzistencijalnu ravnotežu i, ma kako to zvučalo čudno, zadovoljan je sobom i, čak, srećan (mada taj pojam nije u njegovoj svesti). Naravno, kako to biva, ravnoteža nije trajno stanje pa se Parker, hteo ne hteo, pored policajaca i objekata njegovih aktivnosti (bankara, vlasnika radnji), sukobljava i sa primarnim okruženjem: bivšim drugovima, nevernim devojkama, predstavnicima organizovanog kriminala. Takav je i njegov „prvi slučaj“ iz romana „Lovac“ u kome se on, pošto su ga, nakon uspešne pljačke, izdali i upucali kompanjon i dotadašnja devojka, iz mrtvih vraća u Njujork da bi se osvetio. Put do glavnog krivca neće biti ni brz ni lak ali Parker nema šta da izgubi, nema kome bilo šta da oprosti niti da prema bilo kome ima obzira. Zato ne štedi pretnje i pesnice a revolver mu je uvek pri ruci. Kad konačno obavije prste oko vrata onoga koji je kriv za izdaju Parker nije zadovoljan jer, kao praktičan čovek, on traži i finansijsko obeštećenje; no, novac je u rukama kriminalne organizacije koju pojedinac ne može pobediti. Parker je toga svestan dok odlazi sa parama koje je, ipak, iznudio od organizacije. Tako se ova epizoda završava a avantura nastavlja.

            Darvin Kuk (1962) se, nakon karijere u dizajnerskom i animatorskom biznisu, od 2000.g. bavi stripom, kao scenarista ili crtač, u raznim projektima i franšizama, od serijala o Betmenu, Spajdermenu, Supermenu ili Spiritu do vestern i zombi storija. „Lovca“, prvu od četiri adaptacije romana o Parkeru, Kuk je objavio 2009.g. Ilustracije/crteži ove priče na 130 strana na razmeđi su realističnog i karikaturalnog, sa vidljivom grafičkom stilizacijom potcrtanom umešnim korišćenjem plave boje, što stvara atmosferu koja podseća na crno-bele TV programe koji se gledaju na prvim, nesavršenim kolor televizorima. Patina urbane prošlosti velikog grada koji spaja sjaj i bedu, luksuz i ekstravaganciju i one koji se trude da ih dosegnu ili oponašaju, od jeftinih, veštačkih plavuša natapiranih frizura do finih biznismena sa manirima koji se bave kriminalom, brzo zavodi čitaoce i on se lako identifikuju sa tvrdim osvetnikom. Kadriranje prizora naglašeno je filmsko, rezovi su kratki i brzi; segmenti sa sećanjem na prošle događaje gušće su obojeni, sa više teksta koji analizira tadašnja stanja. Kuk je uspešno odradio svoj posao (kako ga je definisao) „adaptacije i ilustracije“ stvorivši delo koje se jasno oslanja na prozni predložak ali ima i svoju osobenu, uverljivu dinamiku stripa/grafičke novele.

            („Dnevnik“, 2015)