O IZGUBLJENIM ILUZIJAMA I BUĐENJU NADE ili STRIP O (NE)OBIČNOJ SVAKODNEVICI –„Poslednja stanica“ Predraga Đurića, Franciska Maldonada, Tare Kerac i Zlatka Milenkovića, izdavač Moro System Comics, 2021.

 

Predrag Đurić (1974) u protekloj deceniji predstavio se javnosti kao autor širokog spektra interesovanja i aktivnosti: od izdavača u kući „Rosenkrantz“, strip scenariste, strip kritičara i teoretičara do romanopisca. Svoju veliku radoznalost i erudiciju Đurić je pretočio u raznovrsne stip scenarije u tematskom rasponu od alegorijsko-fantastičkih, preko istorijskih do onih koji se dešavaju u našoj svakodnevici. Đurić nije sklon klasičnim stripovskim avanturističko-akcijskim obrascima već radije traži i pronalazi vizure i doživljaje koji se, na prvi pogled, ne bi mogli smatrati preterano „stripovskim“. Ovakav način posmatranja i formulisanja „strip realnosti“ nudi brojne izazove ali pred autore postavlja i ozbiljne zahteve na koje ne postoje šablonski odgovori, što je, konačno, i razlika između umetnički ambicioznih dela i rutinskih, korporacijskih strip proizvoda namenjenih za jednokratno, instant konzumiranje koje rezultira lakim i ugodnim trošenjem vremena bez potrebe za dubljim intelektualnim angažmanom od strane potrošača koji imaju višak slobodnog vremena i nikakve ideje o kreativnom načinu njegovog korišćenja.

            Album „Poslednja stanica“, u izdanju “Moro d.o.o. System Comics”, 2021.  u stvari je svojevrsno drugo izdanje istog dela; u odnosu na prvo izdanje (“Rosenkrantz”, 2013) ovo je prošireno, dopunjeno i kolorisano (kolor Tara Kerac; obradu tabli i montažu uradio je Zlatko Milenković). Priča prati bračni par naših savremenika, Draganu i Elizabet, penzionere koji svoje dane provode u pograničnom vojvođanskom selu. Starost se lako uklapa u pitomost i tromost ravnice, usporeni i rutinirani ritam življenja, dobrosusedske odnose i život „danas za danas“. Naravno, kako ništa nije niti može biti idealno, tako i stari bračni par ima svoju veliku ranu – snaju i unuka iz inostranstva koji ih preziru i sina koji se, posle mlakih i manje-više formalnih pokušaja da izmiri dve strane, konačno, stavlja na stranu svoje uže porodice, ostavljajući roditelje bez utehe i uživanja u druženju sa unukom. Kao svojevrsna, nenadana, kompenzacija za taj gubitak pojavljuje se dečak Hamid, ilegalni izbeglica iz Avganistana, koga bračni par, izgladnelog, žednog i na kraju snaga, pronalazi u šupi a potom čuva do rešenja državnih organa o zbrinjavanju-slanju u izbeglički logor. Dečak, ispostaviće se, nema nikog svog u ovom njemu sasvim nepoznatom svetu koji ne razume. On, barem privremeno, dok se spori točak administracije i birokratije ne pokrene, nalazi dom u kome brinu za njega. Starci, pak, posebno Dragan, svoju frustraciju sinovljevom izdajom i nerealizovanu ljubav prema unuku usmeravaju na nemoćnog izbeglicu što im donosi neočekivani životni polet i elan. Kroz druženje sa dečakom kao da im se vraća barem deo mladosti, interesovanja i snova. Mada okruženje, počev od džangrizave komšinice, ne odobrava ponašanje i posvećenost starog bračnog para, izmišljajući opasnosti i probleme i tamo gde oni ne postoje, Dragan i Elizabeta ne odustaju od staranja; pokušavaju, čak, da dečaku nađu druga njegovih godina ali i taj susret završava loše po Hamida. Ipak, promena koju dečak donosi suviše je velika i bitna da bi starci odustali od nje. Izbeglica ih podstiče da shvate i prihvate greške koje su počinili u vaspitavanju sina, izazvane težnjama da ostvare svoje planove i ambicije. Njegovo prisustvo uzrok je njihove samospoznaje i sazrevanja. No, posle nagrade, dolazi kazna, ona konačna – smrt starca. Odlazak dečaka u izbeglički logor traži od starice da se otrgne iz pasivnosti i krene u borbu za ostvarenje svojih želja, za spasenje dečaka.

            “Poslednja stanica” funkcioniše kao univerzalna priča o dolasku stranca u zatvorenu, okoštalu sredinu koja odbija da prihvati svoje mane koje stranac razotkriva odnosno kao klasična, složena porodična priča, bogata emocijama ali i pritajenim sukobima. Iako su ovakvi sadržaji zahtevni i kao takvi, uz stalno insistiranje na uhodanoj svakodnevici, netipični za formu stripa Đurić je uspeo da ih ispriča efektno i uverljivo, bez pompeznih dijaloga i zaključaka. U tome mu je pomogao crtež delikatni Franciska Maldonada (1971) koji je jasan i varljivo jednostavan ali koji upravo svojom karikaturalnom “bezazlenošću” podcrtava tenzije i tako adekvatno nadograđuje tekstualni segment.

            Rečju, „Poslednja stanica“ se otkriva kao netipičan strip koji svojom višeznačnošću pleni i bogato nagrađuje pažnju koju će mu znatiželjni i iskusni ljubitelji priča u slikama svakako pokloniti.

            (“Dnevnik”, 2022.)

VELIKE MUKE STRIP UMETNIKA I NJEGOVIH JUNAKA - „Planeta strip 1. Družina“ Zlatka Milenkovića; izdavač „ZMComics“ 2020.

Zlatko Milenković (1969) znan je svim ovdašnjim stripoljubcima kao jedan od najagilnijih strip radnika ili, kako se to nekada lepše govorilo, pregalaca. Njegovi stripovi pojavljivali su se u mnoštvu raznovrsnih publikacija i par samostalnih albuma, bio je član redakcije „Stripoteke“ i, kao „frilenser“, tehnički urednik brojnih strip izdanja. Sada već davne 1998.g. pokrenuo je jedinstvenu internet publikaciju „Strip vesti“ koja je postala respektivna hronika dešavanja na ovdašnjoj strip sceni. Dugotrajni aktivni rad na brojnim projektima rezultirao je hroničnim nedostatkom vremena za osmišljavanje i crtanje sopstvenih stripova. Ipak, potreba za stvaranjem nije se mogla ugušiti. Pokušaj da se ta želja ne izgubi odnosno da autor sam sebe natera da radi na novim stripovima bilo je i pokretanje fanzina „Samo strip...“, decembra 2012, koji je, mada ne preterano često (uglavnom jedan broj godišnje), postao pozornica za Milenkovićeve nove i stare radove (kao i stripove odnosno članke povremenih gostiju). Glavni, odnosno „noseći“ strip u svakom broju je serijal „Samo strippp...“ koji je Milenković sabrao u crno-belom albumu „Planeta strip“ koji sadrži prvu epizodu pod naslovom „Družina“ i, na kraju albuma, niz omaž ilustracija kolega strip crtača.
            Znatiželjni čitalac u „Samo strippp...u“ sreće i prati dve paralelne i prepletene priče. U prvoj glavni junak je umetnik koji likom podseća na Milenkovića i koji se žali na nedovoljno vremena za stvaranje zbog čega sebi i publici (kojoj se i obraća) obećava da će ubuduće redovno crtati po tablu stripa (valjda po onoj latinskoj „nula dies sine linea“) čak i ako nema ideju o sadržaju u čemu će mu putokaz biti Moebiusova „Hermetička garaža“ koja je nastajala upravo tako - bez scenarija i plana (sledeći nadrealistički metod „automatskog pisanja“); pošto crtanje ima i terapijsku svrhu autor će crtati i sve što je oduvek želeo bez obzira da li se to uklapa u dotadašnji tok priče. Otvorena i autoironična samosvest, kojom se briše pogodbeni odnos umetnik-konzument, odlika je alternativnog-autorskog stripa i dozvoljava ne samo uvid u stvaralački proces već i direktnu komunikaciju stvaraoca i njegovih junaka. Tako i strip crtač raspisuje konkurs za junaka i sa odabranim kandidatom - metalnom lopticom sa rukama i kapom koja na vrhu ima propeler! - odlazi dalje; drugi član dobija mesto u družini bez konkursa (preko veze) jer je autor oduvek želeo da crta mumije (a ova je još i diplomirani ekonomista!) a treći je vilintuljak (plod grešne veze vilenjaka i patuljka, inače junak koga je autor ranije osmislio ali nije realizovao ideje o njegovim avanturama). Ovako sklepana družina, zajedno sa autorom koji ih malo bodri a malo kritikuje, kreće, po obrascima epske fantastike, kroz podzemni lavirint u važnu misiju oslobađanja - debele kobile od zlog zmaja. U ostvarenju zadatka će im pomoći leteći junak što će družinu, posle još malo peripetija, dovesti do robota-gedžeta koji ih smešta u kockasti svemirski brod i upućuje (u lakoj asocijaciji na TV seriju „Zvezdane staze“) u novu misiju...
            Milenkovićeva nonšalantna (anti)priča vrca od dosetki i karikiranja modela iz arsenala savremene pop kulture, iz kvadrata u kvadrat pobijajući obrasce na koje je čitalac navikao u praćenju konfekcijskih žanrovskih sadržaja. Ipak, parodiranje nema za cilj dokazivanje sopstvene intelektualne superiornosti jer je stvaralac daleko od potpuno usredsređene ličnosti jakih estetskih nazora; umesto monolitnog umetnika pred čitaocima je stvaralac gotovo „na ivici nervnog sloma“ koji pokušava da radom sačuva sopstvenu ličnost. Otuda, umetnik smišlja i dobija junake kakve može da domaši a to važi i u suprotnom smeru (ili, kako bi to rekla narodna mudrost „našla rupa zakrpu“). U takvom kontekstu i crtež je adekvatno neadekvatan: bez preteranog poštovanja crtačkih pravila ali sa nizom domišljatih rešenja, bez preciznosti ali sa viškom dobrodošle razbarušenosti.
            Milenkovićeva sposobnost da čitaoce ubedi u svoju priču, u njenu spontanost i neobaveznost, funkcioniše bez greške i u (ne)očekivanom smeru osveženja koje je na tragu ostvarenja plemenitih težnji za slobodnim strip stvaranjem.
            („Dnevnik“, 2020.)

PRIČE U SLIKAMA ISKUSNOG ALTERNATIVCA - Fanzin „Samo strip...“ br. 6/decembar 2018.

            „Samo strip...“ je, kako piše na koricama „samostalno autorsko izdanje“ iza koga stoji Zlatko Milenković odnosno njegov zcomics. Milenković je ovdašnjim ljubiteljima 9. umetnosti poznat kao autor sklon alternativnom izrazu, veliki zaljubljenik i promoter stripa koji je već dve decenije duša internet stranice „Strip vesti“, član uredništva „Stripoteke“ odnosno poslednjih godina „frilenser“ koji se bavi svakovrsnim poslovima vezanim za „priče u slikama“. Angažovanje na raznim poljima rezultiralo je nedostatkom vremena u kome bi se crtali stripovi. Pokušaj da se takvo stvaralaštvo ne izgubi odnosno da autor sam sebe natera na radi na svojim stripovima je i pokretanje izdanja „Samo strip...“. Prvi broj na koricama nosi oznaku „decembar 2012.“ a najnoviji, šesti broj je iz „decembra 2018.“ - dakle šest brojeva za šest godina. Sam Milenković u svojim uvodnicima beleži da su pauze između crtanja prevelike - poslednja je bila sedam meseci - ali da frilenserski život „uzima mnogo veći danak od očekivanog. Previše posla, premalo života...“

            No, Milenković konstatuje da je ipak uspeo da izgura 12 strana serijala „Samo strippp...“ koji je „slabijeg (...) kvaliteta u odnosu na prethodne nastavke“. Reč je o razbarušenoj naučnofantastičnoj parodiji sa šarolikom grupom junaka koja upada u svakojake avanture. Ionako vrludava priča prekidana je svakojakim digresijama i intermecima odnosno autorovim samokritičnim opaskama o (ne)kvalitetu sopstvenog crteža, slabljenju vida, dilemama o razvoju stripa. Ovakva spontanost i neposrednost odlike su alternativno-andergraund stripa odnosno fanzina koji su, barem na ovim prostorima, bili nosioci tog strip talasa koji se izdigao 1990-tih. Tadašnji alternativci se nisu libili da priznaju da ne umeju da crtaju ili smisle dobar zaplet ali su sve tehničke manjkavosti bile anulirane svežinom njihovih ideja odnosno beskrajnim, zaraznim entuzijazmom. I Milenkovićevi radovi u svim brojevima „Samo stripa...“ zrače upravo tom svežinom i neminovno izmamljuju osmehe odobravanja kod čitaoca. Takvu naklonost budi i Milenkovićev strip „Oči ludaka“ koji je posle 20 godina ležanja u fijoci ugledao svetlo dana dokazujući da se od tada malo toga promenilo u našim životima. Na tragu prepoznavanja prošlosti i zalečenja njenih rana je strip „Razglednica iz Sarajeva“ scenariste Predraga Đurića i crtača Franciska Maldonada. Slede geg table „Muzej XXXI veka“ (o super herojima kao reprezentima našeg doba) odnosno „Mumija kao nijedna druga“ (o mogućem strip serijalu u kome bi mumija - jedan od heroja serijala „Samo strippp...“ - bila glavni junak); ova mumija gostuje i u popularnom stripu „Olga i Filip, knjiški moljci“ Penevskog i Pavlića. Uz tekst posvećen izložbi ženskog stripa iz regiona „Ona se budi“ koju je krajem 2018.g. u Francuskom institutu priredla Jana Adamović, broj zatvaraju tabla dogodovština ostarelog bajkera („The Silly Bikers“) te nova doza Milenkovićevih sjajnih „Bacila“ koji će sigurno nasmejati dobronamerne čitaoce.

            Rečju, „Samo strip...“ je dobrodošlo strip osveženje iz pera iskusnog alternativca koji, uprkos životnim nedaćama, ne odustaje od mladalačkih snova i ideja.

                („Dnevnik“, 2019.)

BUMERANG (IPAK), MAČKA I SLIKARI – Strip magazin „Bumerang“ broj 3, izdavač Grafoprodukt, Subotica, januar 2001.g.

Tri meseca kasnije nego što je trebalo (broj 2 izašao je u septembru 2000.g.), pojavio se „Bumerang“ broj 3 ali će pravi stripoljupci lako oprostiti ovu docnju zadovoljni što je broj ipak stigao na kioske, nadajući se da to znači da će sledećih brojeva takođe biti a ako budu i redovni – eto razloga za voacije! Naravno, ne bi se olako trebao trošiti kredit kod čitalaca pošto svako strpljenje ima kraja a otežavajuća i ograničavajuća okolnost u ovom slučaju jesu stripovi u nastavcima jer, ako sledećeg dela predugo nema, može se izgubiti interes da se strip uopšte pročita. (Ovo svakako podrazumeva i široku i blagovemenu distribuciju revije.) No, kako god (u budućnosti) bilo, novi „Bumerang“, pod uredničkom palicom Saše Marijanušića, otvaraju, umesto njegove reči, zanimljive „Strip vesti“ o radu domaćih autora i dešavanjima u svetu stripa, koje priređuje Zlatko Milenković, pokretač i urednik istoimenih „Strip vesti“ dostupnih zainteresovnaima putem elektronske pošte. Milenković je autor i serijala „Noćna smena“, započetog u ovom broju, u kome upoznajemo policajca koji danju spava u ćeliji a noću dežura i čeka sveže uhapšenike da bi od njih čuo (ako je moguće) zanimljive priče i tako prekratio vreme, što, sveukupno, zvuči obećavajuće.

            Pored uvoda u „Noćne smene“ dva serijala uveliko se razvijaju. Novih 10 tabli Kerčevog „Cat Clow“, epizoda „Pacovdija u plavom“, prati ženu mačku i inspektora Kameron Hila dok kroz kanalizaciju traže mutirane ljude-pacove i njihovog gazdu, dajući tako Kercu šansu da isporuči novu dozu vrcavih dijaloga i razigrane crtačke egzibicije u scenama tuča. Čitaoci će svakako nestrpljivo čekati rasplet događaja.

Drugi deo stripa „Max Debris“ scenarista Marka Stojanovića i Đorđa Mlosavljevića i crtača Toni Radeva, nastavlja da zapliče razne prevarantske i nacističke mreže oko slika Otona Muhe, posebno one pod imenom „Slovenska apoteoza“. Reč je o humorističko-karikaturalnom stripu sa simpatičnim junacima, na tragu francusko-belgijske škole.

Ostatak „Bumeranga“ ispunjavaju kratki stripovi. „WC – War Conflict“ Ljube Filipovića je gorko sarkastična priča o borbi vojski oko jednog klozeta. Mladen Oljača zabaviće čitaoce posprdnim „All You Need Is Love“, s tim da se zadnja reč čita kao „Money“, što se „nežnim dušama“ i feministkinjama sigurno neće dopasti.

Broj zatvara geg „Pohod“ Nebojše Bačića (o tri Turčina, ne baš naročito spretna i jednom prgavom medvedu, a sve to u koloru). Tako ističe 40 strana „Bumeranga“, za koga se nadamo da će prebroditi porođajne muke i opstati na radost ljubitelja priča u slikama.

(2001)

STRIPOVI NA PAPIRU I MREŽI Zlatko Milenković, strip autor, urednik, izdavač

Zlatko Milenković (1969) spada među najagilnije aktiviste domaće strip scene. Njegovo delovanje pokriva nekoliko polja, od stvaranja stripova preko izdavanja fanzina do rada na elektronskom časopisu „Strip vesti“. Kao i većina njegovih kolega i Zlatko se sa stripom upoznao u detinjstvu: „Sa 5-6 godina redovno sam pratio neke stripova a moj istraživački duh naterao me je da pokušam da stvaram ono što volim da čitam. Povremeno sam želeo da budem i književnik a bogami i kosmonaut. Kada sam shvatio da kosmonaut neću biti, u 11. godini, prevagnula je želja da budem strip autor jer je u to vreme nasleđeni crtački talenat počeo da dolazi do izražaja. Ljubav prema vizuelnim umetnostima, književnosti i avanturi najbolje se mogu spojiti u mediju stripa, a tu je i želja da se ne bude nemi posmatrač već da i ja malko zagrebem točak istorije. Stripovsko sazrevanje ide od klinačke zaljubljenosti u Bonelijeve stripove, preko prvog susreta sa Spajdermanom u „Eksu“, do trenutka kada sam prvi put video Kerčevog „Kobru“ u „YU stripu“, koji me je definitivno odlepio do ’malih’ stripova i pokazao da ’veliki’ (iz „Stripoteke“, „YU stripa“, „Strip arta“) mogu da budu bolji. Tu je došli i oduševljenje Bluberijem, da bi me „Maču Piču“ (nedavno preminulog) Radovana Devlića upoznao sa novim uzorom. Možda je najveći utisak na mene  ostavio prvi nastavak Hermanovih „Tornjeva Boa Morija“, objavljen u „Strip artu“. To su neke prekretnice u mom čitalačkom ukusu a svakako i u stvaralačkom radu.“

            Prvu ilustraciju Zoran je objavio u „Dnevnikovom“ SF časopisu „Alef“ 1988.g. a prvi strip 1991.g. u „Šajkaškim novinama“. Slede saradnje sa magazinom „Stav“, od 1992.g, nedeljnicima „Nezavisni“ i „Ruske slovo“ od 1996.g, magazinima „Reflex“ i „MonopoList“ od 1999.g. Brojne karikature i crteži pojavljuju se u „Piscu“, „Sexpressu“, „Vestima“, „Danu“... Sopstvenim snagama 1995.g. objavljuje album „Sve je to ljudski (ili možda nije)“ u kome je sabrao već objavljene ali i nove stripove na SF teme i one o vojnicima i političarima. U Američkim alternativnim izdanjima našlo je svoje mesto nekoliko njegovih ilustracija a od 1998.g. sarađuje sa islandskim strip magazinom „Blek“, gde objavljuje stripove a tu je objavljen i veliki intervju sa njim. Zlatko je izlagao na „Zlatnom peru Beograda“, „Bijenalu jugoslovenskog stripa“, izložbi „60 godina stripa u Srbiji“, na „Bitef stripu“...

            Sumorna situacija na planu izdavanja domaćeg stripa i želja da zna šta se dešava na toj sceni, da pročita poneki tekst o stripu, naterala ga je da pokrene svoje strip fanzine i Strip vesti. „ZinFan TripS“, voljan da razmrda uspavanu i lenju novosadsku scenu, okupio je mlade i one malo iskusnije autore oko ideje da se andergraund i glavnotokovski stripovi kontinuirano objavljuju i tako se, osim upoznavanja publike sa onim što se crta, stvori zaliha stripova za neku kasniju ’ozbiljnu’ strip reviju. Do sada su se pojavila četiri broja  „ZinFana“ (jedan je autorsko delo Mladena Oljače) a dalje izlaženje krajnje je neizvesno. Paralelno sa ovim projektom Zlatko je objavio dve epizode (treća je u pripremi) svog stripa „Roby Zgazgi“ o avanturama robota sa propeler-kapicoma i njegovog prijatelja dečaka u fantazmagorijskom svetu zlih nacista, dobrog pilota Crvenog barona, lebdećeg broda Titanik, uvrnutog profesora dr Dooma.

            Elektronski časopis „Strip vesti“ otvorio je sasvim novo poglavlje u domaćem stripu. „Nakon godinu i po surfovanja Internetom ustanovio sam da nas ima dosta sa e-mail adresama. Ljudima je trebao izlaz u svet a Internet je bio najjednostavniji i najjeftiniji, pogotovo za nas iz restlova stare Juge. Na HIES-u i „strip.co.yu“ video sam da su se dešavale neke stvari na ovim prostorima a da ja nisam čuo za njih. Znao sam kada se u Marvelu menja urednik, kada Diamond, zbog malog tiraža, prestaje da distribuira strip koji je dobio Eisnerovu nagradu ali ne i da u Novom Sadu već pet godina postoji strip radionica. Sve je to ’skvrčalo’ u mojoj glavi i jedno popodne sam odlučio da sakupim e-mail listu radi razmene informacija, napravio pilot poruku, par puta obrisao oznojane dlanove i kliknuo ’send’. Već za par nedelja imao sam 70 adresa, a prvobitno sam razmišljao da bi vredelo raditi i za 20 ljudi, i to je izbrisalo prvobitne sumnje o negativnim reakcijama kojih sam se plašio (mogli su reći: Šta ovaj kreten zamišlja? Ko je on da nam puni mail box-ove koještarijama?). Danas Strip vesti imaju 360 pretplatnika, nekoliko stalnih saradnika i mnogo povremenih, skoro 6000 poseta sajta iz svih bivših Ju republika i inostranstva,  tutulu NIN-a za najvažniji strip događaj u Srbiji 1999. godine, izašlo je preko 100 brojeva, plus 20 vanrednih. Među čitaocima ila ljudi sa prostora bivše Juge, naših iz Amerike, Kanade, Izraela, Paragvaja, Južnoafričke Republike... Od broja 101 Vesti su se modernizovale, koriste se Ju slova, imamo kolor i druge pogodnosti HTML tehnike. Zbog loših telefonskih vaza i sporog prenosa fajlova još uvek izbegavam ubacivanje sličica ali i to će uskoro biti izvodljivo. Želja mi je da zakupim prostor na nekom serveru i proširim sadržaje, da vremenom sajt napravim profitabilnim uz pomoć sponzora, ali to je budućnost - kada dovoljno strip fanova bude imalo para da kupi računare i redovno posećuje web stranice. Sada je glavni problem naše zakonodavstvo koje ne dozvoljava fizičkim licima da otvore domen-Internet adresu.“

            Zbog svega rečenog, za zainteresovane do daljnjeg važe adrese: zcomics@neobee.net odnosno hppt://www.unovomsadu.com/strip/sv a Zlatkova lična prezentacija je na adresi hppt://members.tripod.com/ZM97. Zlatko, inače zaposlen u jedinom domaćem (preživelom) strip izdavaču „Marketprintu“, gde održava internet prezentaciju, komunicira elektronskom poštom i radi u klubu ljubitelja stripa. Objavjuje radove u retkim strip izdanjima (npr ’Bumerang’ br. 3); u situaciji kada nema dovoljno publikacija-magazina „koji će objavljivati domaće autore i nema mogućnosti da sa mapom svojih stripova mogu sesti u voz i otići na neki strip festival u potrazi za izdavačem  kojem će se dopasti senzibilitet mojih stripova“ Zlatko Milenković je shvatio da je jedini način promovisanja onog što radi, u ovom trenutku, kombinacija virtuelnog stripa i onog na starom, dobrom papiru.

Razgovarao Ilija Bakić

(2001)