VELIKE MUKE STRIP UMETNIKA I NJEGOVIH JUNAKA - „Planeta strip 1. Družina“ Zlatka Milenkovića; izdavač „ZMComics“ 2020.

Zlatko Milenković (1969) znan je svim ovdašnjim stripoljubcima kao jedan od najagilnijih strip radnika ili, kako se to nekada lepše govorilo, pregalaca. Njegovi stripovi pojavljivali su se u mnoštvu raznovrsnih publikacija i par samostalnih albuma, bio je član redakcije „Stripoteke“ i, kao „frilenser“, tehnički urednik brojnih strip izdanja. Sada već davne 1998.g. pokrenuo je jedinstvenu internet publikaciju „Strip vesti“ koja je postala respektivna hronika dešavanja na ovdašnjoj strip sceni. Dugotrajni aktivni rad na brojnim projektima rezultirao je hroničnim nedostatkom vremena za osmišljavanje i crtanje sopstvenih stripova. Ipak, potreba za stvaranjem nije se mogla ugušiti. Pokušaj da se ta želja ne izgubi odnosno da autor sam sebe natera da radi na novim stripovima bilo je i pokretanje fanzina „Samo strip...“, decembra 2012, koji je, mada ne preterano često (uglavnom jedan broj godišnje), postao pozornica za Milenkovićeve nove i stare radove (kao i stripove odnosno članke povremenih gostiju). Glavni, odnosno „noseći“ strip u svakom broju je serijal „Samo strippp...“ koji je Milenković sabrao u crno-belom albumu „Planeta strip“ koji sadrži prvu epizodu pod naslovom „Družina“ i, na kraju albuma, niz omaž ilustracija kolega strip crtača.
            Znatiželjni čitalac u „Samo strippp...u“ sreće i prati dve paralelne i prepletene priče. U prvoj glavni junak je umetnik koji likom podseća na Milenkovića i koji se žali na nedovoljno vremena za stvaranje zbog čega sebi i publici (kojoj se i obraća) obećava da će ubuduće redovno crtati po tablu stripa (valjda po onoj latinskoj „nula dies sine linea“) čak i ako nema ideju o sadržaju u čemu će mu putokaz biti Moebiusova „Hermetička garaža“ koja je nastajala upravo tako - bez scenarija i plana (sledeći nadrealistički metod „automatskog pisanja“); pošto crtanje ima i terapijsku svrhu autor će crtati i sve što je oduvek želeo bez obzira da li se to uklapa u dotadašnji tok priče. Otvorena i autoironična samosvest, kojom se briše pogodbeni odnos umetnik-konzument, odlika je alternativnog-autorskog stripa i dozvoljava ne samo uvid u stvaralački proces već i direktnu komunikaciju stvaraoca i njegovih junaka. Tako i strip crtač raspisuje konkurs za junaka i sa odabranim kandidatom - metalnom lopticom sa rukama i kapom koja na vrhu ima propeler! - odlazi dalje; drugi član dobija mesto u družini bez konkursa (preko veze) jer je autor oduvek želeo da crta mumije (a ova je još i diplomirani ekonomista!) a treći je vilintuljak (plod grešne veze vilenjaka i patuljka, inače junak koga je autor ranije osmislio ali nije realizovao ideje o njegovim avanturama). Ovako sklepana družina, zajedno sa autorom koji ih malo bodri a malo kritikuje, kreće, po obrascima epske fantastike, kroz podzemni lavirint u važnu misiju oslobađanja - debele kobile od zlog zmaja. U ostvarenju zadatka će im pomoći leteći junak što će družinu, posle još malo peripetija, dovesti do robota-gedžeta koji ih smešta u kockasti svemirski brod i upućuje (u lakoj asocijaciji na TV seriju „Zvezdane staze“) u novu misiju...
            Milenkovićeva nonšalantna (anti)priča vrca od dosetki i karikiranja modela iz arsenala savremene pop kulture, iz kvadrata u kvadrat pobijajući obrasce na koje je čitalac navikao u praćenju konfekcijskih žanrovskih sadržaja. Ipak, parodiranje nema za cilj dokazivanje sopstvene intelektualne superiornosti jer je stvaralac daleko od potpuno usredsređene ličnosti jakih estetskih nazora; umesto monolitnog umetnika pred čitaocima je stvaralac gotovo „na ivici nervnog sloma“ koji pokušava da radom sačuva sopstvenu ličnost. Otuda, umetnik smišlja i dobija junake kakve može da domaši a to važi i u suprotnom smeru (ili, kako bi to rekla narodna mudrost „našla rupa zakrpu“). U takvom kontekstu i crtež je adekvatno neadekvatan: bez preteranog poštovanja crtačkih pravila ali sa nizom domišljatih rešenja, bez preciznosti ali sa viškom dobrodošle razbarušenosti.
            Milenkovićeva sposobnost da čitaoce ubedi u svoju priču, u njenu spontanost i neobaveznost, funkcioniše bez greške i u (ne)očekivanom smeru osveženja koje je na tragu ostvarenja plemenitih težnji za slobodnim strip stvaranjem.
            („Dnevnik“, 2020.)