MLADI SUPERMEN DOLAZI U VELIKI GRAD – “Supermen: čovek i natčovek” scenariste Marva Vulfmana i crtača Klaudia Kastelinija; izdavač “Čarobna knjiga” 2025.

 

Renomirana “Čarobna knjiga” objavila je, na radost ljubitelja stripova o super-junacima, u biblioteci “DC+” strip album “Supermen: čovek i natčovek”, originalno štampan 2019. godine, scenariste Marva Vulfmana (1946) i crtača Klaudia Kastelinija (1966). Supermen je prvi ikonografski uobličeni stripovski super-heroj koji je privukao pažnju mladih čitalaca (pojedini istoričari stripa navode nekoliko super-junaka koji su se, šireći se iz petparačke palp-literature u nove medije namenjene dečacima, pojavili u stripu pre Supermena ali nisu bili šire popularni odnosno nisu ‘poživeli’ više epizoda); enormni uspeh Supermena doneo je čitav buljuk “DC” super-heroja a vrlo brzo su mu se, želeći deo zarade od ovog trenda, suprotstavili super-heroji iz konkurentskog “Marvela” (ovo nadmetanje za pažnju publike traje i danas).  Od 1938. do danas Supermen kontinuirano izlazi u okviru kuće “DC” (“Detectiv comics”); za ovih bezmalo 80 godina Supermen je pretrpeo manje ili veće estetske promene, stekao nove protivnike (obične ili one super moćne) ali je osnovna priča - o bebi Kal-El koju su roditelji, neposredno pre raspadanja planete Kripton, u raketi poslali na Zemlju gde ga je, dajući mu ime Klark Kent, usvojio bračni par Kent iz Smolvila u Kanzasu – ostala nepromenjena. Tokom odrastanja postale su očigledne Kentove super-moći koje će on, pošto ode u Metropolis i zaposli se kao reporter u dnevnoj novini “Dejli planet”, iskoristiti da ispravlja veće i manje nepravde i – ponovo i ponovo spasava svet.

            Koliko god koncept super-heroja bio atraktivan i izazovan, praktično se pokazalo da je potrošan odnosno da se vrti u krug pa je tokom 1970-tih “Marvel” počeo da ‘osvežava’ svoje stare junake odnosno da ih ‘očovečuje’ ili da stvara paralelne univerzume u kojima super-junaci nisu uvek pozitivni odnosno imaju drugačije, nestandardne probleme. Želeći da spase svoje franšize isto je učinio i “DC” i od tada neprestano traje ta reparacija heroja-seniora u skladu sa prohtevima i sklonostima novih generacija klinaca. U tu potragu 2006.g. uključio se i veteran Marv Vulfman kome je ponuđeno da za ediciju “Supermen: poverljivo” osmisli priču o Supermenu koja bi bila objavljena u četiri sveske. Vulfman je prihvatio izazov, napisao scenario, angažovan je i afirmisani crtač Klaudio Kastelini ali – ceo projekat propada! Strip će se, pod naslovom “Supermen: čovek i natčovek” ipak, pojaviti ali tek 2019. godine i to u jednom obimnom knjiškom tomu (napomenimo da, slučajno ili namerno, naslov „Čovek i natčovek“ koincidira sa istoimenom dramom nobelovca Bernarda Šoa o muško-ženskim odnosima!).

            Vuflman je odlučio da se pozabavi vremenom od Kentovog dolaska u Metropolis do njegovog obznanjivanja svetu u svom svetlu super moći i u karakterističnom ‘radnom’ kostimu. Sledeći plan o približavanju novim klincima vreme dešavanja je pomereno u 1996. godinu, dakle u blisku nam prošlost sa pripadajućom arhitekturom, modom, gedžetima… Elem, Kent se useljava u ofucani stan koji je na internetu izgledao sasvim drugačije, smešten u sumnjivi komšiluk i pokušava da se zaposli u prestižnom “Dejli planetu” koji već ima novinarsku zvezdu atraktivnu, samosvesnu (pomalo narciosidnu) Lois Lejn.  U toku je predizborna kampanja koja se za pažnju stanovnika ‘bori’ sa velikim talasom zločina odnosno nepoznatim raketama koje uništavaju čitave zgrade; oni koji lansiraju rakete oglašavaju se i postavljaju uslove kojima se faktički traži da se vlast odrekne svojih funkcija. Kent, koji zarađuje za život kao fizikalac i nikako ne uspeva da dođe do urednika novina, pokušava da otkrije teroriste, pomaže postradalima, biva uslikan kako leti i optužen da je kriminalac zbog čega on počinje da sumnja u svoje sposobnosti da ‘popravi svet’; ipak, sećanje na savete zemaljskih roditelja podstiču ga da ne odustane. Na vrhuncu krize, kao spasilac, pojavljuje se arogantni milioner Leks Lutor koji tvrdi da će svojim oružjem, ako ga vlada kupi, spasiti Metropolis. Mediji ga slave a nepoznati letač je ponovo optužen da je kriminalac mada Lois Lejn tvrdi da je on ‘dobar momak’. Ali, Kent je odlučan da nastavi svoju misiju kao Supermen i on će raskrinkati Lutora a čitav Metropolis će shvatiti da je dobio moćnog zaštitnika…

            Priča ’uskače’ u period Supermenove mladost koji do sada nije preterano obrađivan, balansira između Kentovih problema i nedoumica i misije koju je sebi odredio što, uz veliki sukob sa moćnim neprijateljem i niz epizodica pomoći ’malim ljudima’, rezultira atraktivnom avanturom ’odevenom’ u umiveni realistički crtež, bogat detaljima, sa efektnim kolorom, prepun neobičnih i neočekivanih rakursa montiranih u niz dinamičnih tabli koje mame čitaoce da listaju stranice do trijumfalnog kraja.

            Posebna poslastica za znatiželjne su Vulfmnanov pogovor koji, komentarišući originalni scenario i ispravke koje je načinio, objašnjava proces stvaranja priče. U nastavku Kastelini, na brojnim primerima, otkriva svoj način skiciranja i crtanja odnosno kolorisanja, što će svakako biti važno čitaocima koji žele da se otisnu u stvaranje stripa.

            Zaključimo da je album “Supermen: čovek i natčovek” čistokrvna akciona priča o jednom od najvećih super-heroja kojoj ljubitelji ovakvih stripova nikako neće moći da odole.

            („Dnevnik“, 2025.)

ZAJEDNO ILI PROTIV - ALI UVEK ZA PARE Popularni heroju u združenim akcijama

Nedavno objavljena vest, potekla sa velikog strip festivala u San Dijegu, da su u toku pripreme za snimanje filma „Supermen protiv Betmena“ uzburkala je Internet forume koji se bave stripom i filmom. Dodatak raspravi bila je naknadna informacija iz „Verner bros“ kompanije da još uvek nije konačno definisano ime filma jer je u opciji i varijanta „Betmen protiv Supermena“; takođe je potrđeno da će likovi oba heroja biti građeni prema klasičnim, prvobitnim pričama a ne onima koje su naknadno iskonstruisane. Na forumima se vode teške i celomudrene rasprave o tome ko bi, u takvom sukobu, koga razlupao i namlatio, čije su sposobnosti i oružja bolja, ko je pametniji i snalažljiviji, ko je veća „kul faca“. Mangupsko-dečačka prepucavanja puna štosova vrcaju iz forumskih postova koji sustižu jedan drugi. Čini se da je prednost na strani Betmena verovatno jer je ovaj „lik“ popularniji od Supermena kome je rejting počeo da raste tek posle skorašnje premijere filma „Čovek od čelika“. Inače Nadčovek i Šišmiščovek već su se sreli (i kao rivali i kao saradnici) u strip seriji „Supermen/Betmen“ koja izlazi od 2003.g. do danas  (i koja nastavlja tradiciju serije „Najbolji svetski stripovi“ koja je izlazila od 1941- do 1986. i u kojoj su i Supermen i Betmen imali svoje nezavisne sveske); seriju „Supermen/Betmen“ pratilo je i nekoliko crtanih filmova inspirisanih pojedinim strip epizodama.

            Kako bilo da bilo, vest je uzbunila ljubitelje filma i stripa i bacila malo svetla na jednu od pojava u svetu zabavne umetnosti – spajanje različitih heroja i njihove udružene avanture. Kad se pomenu zajedničke herojske pustolovine većina konzumenata odmah pomisli na Marvelove specijalitete, od raznih „Američkih liga za pravdu“ (ili liga pravednika?), „Avendžera“, te raznih četvorki i mutanata. Oni sa malo dužim pamćenjem (ili većim brojem godina) setiće se slične ligaške ujdurme - „Lige izuzetnih džentlmena“, najpre u strip A. Mura a potom i u filmskoj verziji. Oni sa još dužim gledalačkim stažom setiće se filmova „Drakula protiv Frankenštajna“ s početka 1970-tih, kao i crno-belih „Abot i Kostelo sreću Frankenštajna“ (ali i Drakulu). Čitaoci se prisećaju romana „Anno Dracula“ Kima Njumena u kome su se skupili i Drakula i Šerlok Holms i još poneki popularni junak; svojevremeno se pomenuti Holms i sam sreo sa pomenutim Drakulom u jednoj od veselih filmskih igrarija. Kao kuriozum pomenimo i da je nepriznata legenda jugo-krimića Milan Nikolić u romanu „Obračun na obali“ (1958) spojio svog junaka inspektora Malina sa svetski poznatim inspektorom Megreom kome je tata Žorž Simenon. Na evropskom strip tlu saradnje heroja takođe postoje - u više epizoda sreli su se detektivi nemogućeg i onostranog Marti Misterija i Dilan Dog. Na Divljem zapadu sreli su se junaci serijala "Magični vetar" i Teks Viler, preteča svih špageti filmskih vesterna. Susreta, saradnje ili nadmetanja popularnih junaka, naravno, ima još - pomenuti su navedeni samo primera radi. Obrazac je, dakle, jednostavan: imate na raspolaganju par heroja koji su postali slavni, imaju svoju redovnu publiku i obožavaoce; u nekom treutku neko (scenarista, pisac i kogod sasvim treći) pomisli kako bi bilo isplativo spojiti dva-tri-ili više popularnih junaka i baciti ih u zajedničku avanturu koju će pratiti ljubitelji svih pojedinačnih heroja - a kad je publika velika i zarada bi trebala da bude takva. Da bi ideja bila realizovana potrebno je da je prihvate bosovi jedne ili više kompanija (u zavisnosti od toga ko drži autorska prava na heroje). Sudeći po grupisanosti zajedničkih projekata izgleda da su retke kolaboracije van kompanije, što će reći da sve ostaje u kući pa se Marveloci druže sa svojima, DC-jevci sa svojima, odnosno Bonelijevci među sobom (tj. Magični vetar i Teks). Izuzetaka svakako ima; na primer pre par godina sreli su se i lepo družili (i pobedili nevaljalce) Tarzan i Betmen u par strip svezaka koje je crtao Igor Kordej. Lakoća sa kojom Alan Mur ili Njumen spajaju svoje junake posledica je isticanja autorskih prava na njih; Nikolić je, pak, dobio dozvolu da pozajmi Megrea.

            Kad se razreše tehnikalije može se prionuti na posao i tu počinju pravi problemi: kako profilisane likove spojiti, manje ili više nasilno, a da se ne vide šavovi tog krpljenja i da iz svega ispadne smislena priča koja, opet, mora da bude zabavna i prija publici. Rezultati zajedničkih radova uglavnom su mršavi i neubedljivi - posebno na planu stripova o super herojima (koji su ionako tanka kategorija). Čim se među te nadljude umešaju oni sa više krvi i mesa i rezultati su bolji kao u „Ligi izuzetnih džentlmena“, susretima Martija i Dilana. Literarni dometi Njumena visoki su i respektabilni. Nikolićevi nesporni pomaci u jugo-krimićima nažalost i dalje su nepoznati široj javnosti. Ako se, ipak, traži nesporni šampion u literarnom spajanju popularnih junaka onda je to Filip Hoze Farmer (1918-2009) čija je opčinjenost sveopštim kulturnim tradicijama proizvela „The Wold Newton Universe“ u kome je on spojio i upleo heroje iz svih epoha ljudske istorije. Farmerove knjige i tekstovi o Tarzanu, Doku Sevidžu, Fileasu Fogu, Šerloku Holmsu, Džeku Trboseku, Džonu Karteru sa Marsa, Džemsu Bondu, Supermenu direktno razvijaju „Wold Newton Family“ seriju/univerzum u kome ravnopravno učestvuju stvarni heroji i oni iz knjiga, filmove, stripova, a serija romana „Svet reke“ doprinos je toj imaginarnoj istoriji ljudske vrste.

 

           Ipak, kad se u obzir uzmu sve prednosti spajanja popularnih junaka, ostaje pitanje zašto takvih pokušaja nema više. Zašto tim putem nisu krenuli pisci koji su imali nekoliko atraktivnih heroja npr. Agata Kristi? Verovatno je u pitanju nevoljnost da se preteruje u eksperimentisanju sa proverenim proizvodima (i proizvede slaba knjiga) ali i izostanak ultimativne obaveze da se profit konstantno povećava što je, pak, imperativ postojanja kompanija (mada i među njima ima umerenih ali i onih bezobzirnih). Ne treba smetnuti s uma i da je ciljna grupa drugačija - stripove i filmove troše pretežno mlade generacija kojima se svašta može uvaliti i podvaliti jer uvek imaju volje i vremena za bilo kakve (pa i nikakve) novotarije. Njima je važno da su slike šarene i brze i da ne postavljaju nezgodna pitanja. I, možda najvažnije od svega - mladi lako zaboravljaju loš proizvod i odmah hrle ka onom još novijem.

            (2013)

VEČNI NADČOVEK – 75-ti rođendan Supermena

Pre 75. godina svetlost trafika u SAD ugledao je jedan od strip heroja koji su obeleželi XX vek postajući deo njegove ikonografije popularne kulture. Reč je o Nadčoveku odnosno o „Supermenu“ koji je juna 1938.g. osvanuo na stranicama „Akcijskog stripa“ („Action Comics“) u izdanju „Detektivskih stripova“ („DC Comics“). Mnogi teoretičari početak epohe američkih strip super heroja (i tzv. „zlatnog doba stripa“) računaju upravo od pojave Supermena koji, možda i nije prvi nadljudski strip heroj ali je svakako najpoznatiji. Dakle, u maju 1938.g. Supermen je stigao u ruke čitalaca i od tada, kako to kaže znamenita floskula, „ništa više nije bilo isto“.  Supermenovi tvorci su Džo Šuster (crtač) i Džeri Sigel (scenarista), obojica rođeni 1914.g; veliki zaljubljenici u strip oni su 1933.g. počeli da objavljuju časopis „Naučna fantastika“ a u broj 3 uvrstili su svoj strip „Vladavina Supermena“ o ćelavom telepati koji je namerio da zavlada svetom. Šuster je nastavio da prekraja ovaj lik, prebacujući ga u pozitivce i nudeći ga raznim izdavačkim kućama. Trebalo je šest godina da bi Supermen našao svoje utočište (samo jedna epizoda pojavila se u izdanju „Učvršćenih knjiga“ – „Concolitaded Books“). Ali, čim je našao sigurnu luku (čitaj, dobrog izdavača) Supermen je jurnuo u slavu. Šuster je svojevremeno rekao da je Sigel stvorio sva imena u stripu na temelju svog oduševljenja filmom; Klark Kenta je iskomibinirao od imena Klarka Gebla i Kenta Tejlora a grad Metropolis, u kome Superman radi, omaž je istoimenom filmu Frica Langa iz 1927.g.

Popularnost stripa rasla je bukvalno iz dana u dan, iz epizode u epizodu. Klinci su poludeli za novim, sjajnim momkom sa fantastičnim sposobnostima koji deli pravdu bez ikakvih zadrški (prvobitni Supermen je bio poprilično grub i ne previše milostiv prema lošim momcima; ova osobina kasnije je „ušminkana“ da preterano nasilje ne bi kvarilo decu). Ukus i ambicije autora, koji su bili tinejdžeri kada su osmislili Supermena i publike, uglavnom tek par godina mlađe od njih, podudarili su se i međusobno dopunjavali – čitaoci su tražili još uzbudljivije avanture a autori ih smišljali i kombinovali sa sve fantastičnijim sposobnostima svog heroja. Ova igra na granici nestašluka u kojoj su se svi zabavljali (a izdavač brojao zaradu), vrlo brzo je sa priča u slikama prebačena u popularne radio šou programe odnosno u seriju crtanih filmova (gde Supermena zovu i „Čovek od čelika“) sa legendarnom uvodnom pitalicom: „Da li je to ptica? Da li je to avion? Ne, to je Supermen!“

            Osnovna priča o Supermenu kaže da je on kao Kal-El rođen na planeti Kripton i da su ga roditelji poslali na Zemlju neposredno pre eksplozije Kriptona. Mališana usvaja farmerska porodica Kent i daje mu ime Klark. Tokom odrastanja Supermen/Kal-El/Kent ovladava svojim nadljudskim sposobnostima, od neverovatne snage, preko otpornosti na metke i eksplozije, rengenskog vida i fantastičnog sluha do mogućnosti da leti i opstaje u otvorenom svemiru. Po okončanju školovanja Kent, uvek uredno obučen i očešljan, sa naočarima koje mu daruju oreol pameti ali i bespomoćnosti, pomalo stidljiv i uštogljen, postaje novinar u novini „Dnevna zvezda“ („Daily Star“) koja kasnije dobija ime „Dnevna planeta“ („Daily Planet“). Među zaposlenima u redakciji ističe se ambiciozna Luis Lejn koja ima i određene sentimentalne želje i očekivanja od Kenta, mada ih on uglavnom izneverava ili preterano mlako reaguje na ljubavne aluzije. Pošto je na izvoru informacija Kent uvek zna gde je krizna situacija pa se iskrada u neki čošak, skida kancelarisjko odelo ispod koga nosi svoj „radni“ kostim i hrli da spase žene i decu, mace i kuce ili čitavu planetu od propasti svih vrsta i intenziteta, sasvim bezazlenih ili kosmičkih. Supermenov kostim jedna je od bitnih stavki legende sa već famoznim gaćama navučenim preko hulahopki, majicom sa prepoznatljivim logoom i plaštom (za koga svaki klinac zna da označava pravog viteza). Pompeznost ovakve odeće dečacima očito nije bila smešna a ostali o tome nisu puno marili dogod su deca bila mirna. Tek su mnogo kasnije, kada je mit o Supermenu postao deo opšte kulture, odvažniji (neuštogljeni) teoretičari (kakvi su Umberto Eko ili Ranko Munitić i Svetislav Jovanov) počeli da analiziraju ovaj fenomen otkrivajući u njemu kombinacije raznih arhetipskih obrazaca preslikanih u sadašnjost.

            Kako je potražnja i popularnost rasla tako se i priča o Supermenu širila. Vrlo brzo se pojavila potreba za još junaka i zapleta pa su se na scenu popeli Super dečak, Super devojka i Kripto super pas; da bi se opravdala njihova pojava osnovne postavke Supermenove istorije su promenjene pa on više nije bio jedini preživeli sa Kriptona niti je njegov boravak na rodnoj planeti bio bez događaja. U 1940-tim Supermen je naprasno postao i član prve patriotske grupe super heroja „Društvo pravde Američke“ („Justice Society of America“). Naravno, i broj negativaca je rastao pa je i na tom polju bilo izmena i dopuna. Dalje mutacije koncepta dovele su, tokom 1960-tih, do stvaranja nekoliko paralelnih Supermena koji „žive i rade“ svako u svom okruženju drugačijem od ostalih. Jedan od novoinkarnisanih Supermena je primljen u još jednu super-grupu - „Ligu pravde Amerike“ („Justice League of America“) da nastavi borbu za Slobodu-Pravdu-Demokratiju (naravno u skladu sa doktrinama liberalnog kapitalizma). Svo to komercijalno šminkanje, kao i prateći sadržaji, TV i crtane serije, roba široke potrošnje sa njegovim likom, obezbeđivali su obilan i konstantan priliv profita. Celovečernji filmski spektakl iz 1978.g. razbuktao je interes za Supermena ali su nastavci iz 1980, 1983. i 1987. bili vrlo bledi. Supermen je, ma koliko doterivan, počeo da se zamara i bledi. Veliko preuređivanje njegovog stripovskog lika i dela (ali ne i odela) tokom 1980-tih značilo je restauraciju originalne priče (bez paralenih svemira) i svođenje na bazične odnose, što je zakratko povećalo interes publike. U sledećoj deceniji Supermen je, čak, bio ubijen od svog vrhunskog neprijatelja „Sudnjeg dana“ ali je – preživeo. Takođe se, konačno, oženio sa Luis Lejn (nejasno je kako je ovo preživeo). Koju godinu kasnije, Supermen je postao vegetarijanac, pa je izgubio sve svoje super moći (ali za kratko), a onda se opet vratio, u filmu „Povratak Supermena“. Ako je za utehu (onima kojima se nije smučio) Supermen i u 75. godini i dalje krepko juri kroz avanture u mesečnim strip sveskama.

            Mada nije u previše repsektabilnoj situaciji (nije slavan kao pre) Supermen i dalje živi u sećanjima mnogih generacija širom sveta kao lik iz detinjstva, pa je otud deo ikonografije XX veka i svojevrsno opšte mesto u ozbiljnim i trivijalnim razgovorima. Svesni ovoga, Šuster i Sigel su, kao konačnu kompenzaciju za svoj rad (pošto su još na početku karijere izdavaču prodali autorska prava na Supermena i uz teške muke uspeli da dobiju tek crkavice od profita) tražili da njihova imena budu vraćena na naslovne strane svezaka sa pričama o najvećem super heroju dosadašnje strip istorije.

            (2013)

IZBEGLICE U SVEMIRU

Ljudska istorija u svim epohama beleži slučajeve više ili manje masovnog izbeglištva. Čini se da su izbeglice od svih vrsta prirodnih katastrofa ali i od (ne)zamislivih terora koje ljudi mogu činiti drugim ljudima, po svakakvim, nacionalnim, verskim ili političkim osnovima, jedna od konstanti svih dosadašnjih civilizacija. Obzirom na ovakvu prisutnost u prošlosti i svakodnevici nije ni malo čudno što se izbeglice pominju u mnogim delima naučne fantastike; autori ovog žanra svesni su da su konflikti pratilac čovečanstva i da će uvek biti onih koji će morati da beže kako bi spasili goli život, svoj identitet i uverenja. Ono što izmaštana budućnost nudi jeste mogućnost da se beži na samo u drugu državu ili na drugi kontinent jedne planete već i na druge planete na kojima bi begunci mogli da osnuju i organizuju zajednicu po sopstvenim pravilima. Naučna fantastika nudi i neke sasvim drugačije razloge za bekstvo, od uništenja ili okupacije čitavih planeta-staništa, do prenaseljenosti ili ekoloških katastrofa.
    Najpoznatiji i verovatno najstarijih izbeglica naučne fantastike svakako je Supermen koga su roditelji stavili u raketu i poslali na Zemlju neposredno pred uništenje planete Kripton. Na Zemlji je Supermen prihvaćen od porodice Kent, išao je u redovne škole i na fakultet i postao novinar. Može se reći da je Supermen-Klark Kent u potpunosti asimilovan što potvrđuje i činjenica da on sebe doživljava kao čistokrvnog Amerikanca. Kuriozum ove priče je da su Sigel i Šuster, kreatori popularnog junaka, sinovi siromašnih jevrejskih emigranata iz istočne Evrope, koji su očito znali šta to znači biti u stranoj zemlji.
    I poznati junak naučno fantastične TV serije, romana i filmova, Doktor Hu, takođe je izbeglica koji se, međutim, nije baš previše navikao na svoje domaćine mada uporno pokušava da prihvati engleske 'običaje' (ali to najčešće završi kao njihovo karikiranje). Tajna istorija epopeje famoznog doktora koji je voleo da nosi dugački šal oko vrata, nagoveštena je 1963. ali je trebalo da prođe par godina (i dosta epizoda) pre nego što je otkriveno da je doktor begunac od svemirskog rata koji je uništio njegovu rodnu planetu. Ovaj rat podrazumeva i sukobe u raznim vremenskim epohama jer neprijatelji imaju vremeplove.
    Za razliku od prethodnih slučajeva vanzemaljaca koji su izbegli na Zemlju, Artur Dent je izbeglica sa rodne mu Zemlje koja je uništena jer je na trasi novog autoputa; njegove dogodovštine mogu se čuti, pročitati i videti u radio dramama, romanima i filmu «Autostoperski vodič kroz galaksiju» Daglasa Adamsa. Džon Vorli takođe je u nizu svojih priča i romana pisao o ljudima koji su, pred najezdom alijena, pobegli sa Zemlje i traže sebi utočište širom Sunčevog sistema i dalje. Sličan je zaplet i nove (delimično i stare) TV serije «Svemirska krstarica Galaktika» u kojoj ljudi koji su preživeli invaziju robota Sajlonaca beže tragajući za mitskim utočištem Zemljom; njihovo kućenje na planeti Nova Kaprika biva prekinuto dolaskom progonitelja i novim bekstvom. U svom serijalu «Galaktički centar» (romani U okeanu noći, 1976, Preko mora sunaca, 1984, Velika nebeska reka, 1987, Plime svetlosti, 1989, Mahniti zaliv, 1994 i Plovidba blistavim beskrajem, 1995) Gregori Benford takođe piše o ratovima ljudi i mehaničke civilizacije u kome ljudi gube i primorani su da, neprestano proganjani, beže sve dublje u Galaksiju.  No, ljudi budućnosti i dalje moraju da beže od pripadnika svoje vrste; to je slučaj sa otpadnicima (prigodno nazvanim Progmanima) od Hegemonije (koji su se, silom prilika, prilagodili životu u svemiru) u serijalu «Hiperion» Dena Simonsa. Sličnu sudbinu izbeglice deli i Hop Hjubris u romanu «Izbeglica» Pirsa Entonija; on najpre sa meseca Kalisto beži na Jupiter gde mu gine porodica a zatim se njegovo bekstvo nastavlja u seriji romana. Razne vrste begunaca i otpadnika od vladajućih društvenih sistema sreću se u romanima kakvi su «Pesme daleke Zemlje» A. Klarka, «Stanica Doleispod» C. J. Čeri, «Put na Mars» Erika Ajdla ili u TV seriji «Vavilon 5». Na žalost, ljudi će morati da beže i ako Zemlji zapreti sudar sa drugim nebeskim objektom; u romanu «Kada se svetovi sudare» Balmera i Vajlija, po kome je snimljen i istoimeni film, naučnici grade svemirsku Nojevu barku koja će spasiti odabrane ljude (sa semenjem biljaka i svim ostlaim potrebnim da se negde započne novi život) od fatalnog sudara.
    Za razliku od izbeglica-begunaca koji su mogli da napuste planetu na kojoj im preti smrt, begunci od Marsovaca u romanu «Rat svetova» H. Dž. Velsa, mogli su da beže samo sa kontinenta na kontinent rodne im Zemlje. Nigde nisu mogli da pobegnu ni ljudi uhvaćeni u klopku nuklearnog rata; bekstva u skloništa bila su privremena jer se, pre ili kasnije, moralo napolje, na uništenu i radioaktivnu površinu. Bezbroj je priča i romana na ovu temu, od «Tamne vasione» Galuja, «Dečaka i psa» Elisona, «Ferma i leda» Pola do «Loganovog bekstva» (romana i filma) Nolana i Džonsa, «Kako sam preživala» Lesingove ili Šutove «Poslednje obale» (romana i filma); tema izbeglištva ovde se sreće sa drugom velikom temom naučne fantastike, podžanrom apokalipse (nuklearne ili prirodne) i opstankom ostataka ljudske vrste.
    Ako je suditi po delima naučne fantastike - kolonama izbeglica nikada neće doći kraj. Da bi one, ipak, jednog dana prestale ili se proredile već sada bi se nešto moralo promeniti u ustrojstvu sveta u kome živimo i koji ćemo predati svojim potomcima. Ali, da li je tako nešto uopšte moguće?