Tihomir
Jovanović znan je ljubiteljima žanrovske fantastike kao agilni i neumorni organizator svakovrsnih
dešavanja, uglavnom u okrilju beogradskog Udruženja
fanova naučne fantastike „SCI&FI“ odnosno kao prevodilac i urednik
izdanja „SF almanah Terra“ i „SF portal“. Uz to, Jovanović već decenijama piše i u raznim publikacijama objavljuje
priče i novele u rasponu od naučne i epske fantastike do onoga što se naziva
„fanovska fantastika“ (koja dopisuje
nove avanture poznatim i popularnim junacima). Zbirka „Palisade i čadori“ knjiški prvenac Tihomira Jovanovića, svakako je prijatno iznenađenje za zainteresovane
i to kako zbog činjenice da su sve proze do sada neobjavljene tako i zbog tematskog
okvira knjige. Nominalno, knjigu čine priče o žiteljima šumadijskog sela koje
se, sasvim logično, zove Selo,
smeštenog između rečica Poskočice i Zavojnice, i o njihovom
stalnom otporu Osmanlijama, koje su osvojile
čitav Balkan ali ne i Selo. Glavni junaci pripovesti su dva
junaka, omanji i mršavi Arsenije i krupni,
jaki Obrenije, starešina sela Atanasije, vračara Baba Manda, pop Nićifor i
guslar Radan. Uz njih se, kao
povremeni/sporedni akteri pominju još poneki seljanin kao i domaći prasići,
kokoške i kučići odnosno, s druge strane palisada, pod čadorima hedonistički nastrojeni
Veliki Aga i njegov savetnik Ibrica. Osmanlije su naizgled vojno nadmoćne
ali starosedeoci imaju tajno oružje - napitak od prepeke gnjilih šljiva (ili, u
krajnjoj nuždi, ako šljiva nema, drugog voća) koji im izuzetnu daje snagu i
hrabrost. I - avanture dešavaju se...
Naravno,
lako je prepoznati uzor ovakvoj postavci; uostalom, primer koji je poslužio za
ugled - selo u Galiji koje se suprotstavljalo
osvajanju starog Rima - pominje se i
u pričama Baba Mande (mada u njih
niko od njenih suseda ne veruje).
Slučajevi
nadmudrivanje i otvorenih sukoba dva tabora teme su pojedinih priča-epizoda
koje su celine za sebe, sa obaveznim uvodom koji ocrtava osnovne postavke
serijala. Zapleti su raznovrsni, od tajnih planova za pobedu jednih ili drugih
do pojave neobičnih stranaca (kakvi su zmajevi i vanzemaljaci) ili čudnih
putovanja (u prošlost, budućnost i svemir). Sredstva za postavljanje intrige i
njeno razrešenje podrazumevaju prepoznatljivu ikonografiju raznih oblasti i
žanrova: istorije i pseudoistorije odnosno klasične literature i popularne
kulture. Otuda je otkrivanje modela/obrazaca jedan od prvih zadataka (i
zadovoljstava) u čitanju priča. Svaki od modela će se uklopiti u početnu
postavku priče i dati svoj aktivan doprinos u novoj avanturi (čak i ličnosti
koje se jedino pominju u razgovorima junaka priča doprinose atmosferi
zahvaljujući svojoj „staroj“ slavi iz drugih medija). Na ovako jarko postavljenoj
otvorenoj pozornici sa manje-više poznatim likovima i zadatim krajem (zna se ko
će pobediti) autog „gradi“ dešavanja „pomažući se“ predznanjima o svima
pomenutima (i onima koji se podrazumevaju) uspevajući da bude lepršavo
neobavezan a, opet, poseban i originalan i, svakako, duhovit pošto se humorni
ton priča podrazumeva. Konačno, autor ne propušta priliku da u fusnotama
„ispali“ mnoge, ni malo naivne žaoke koje će uspostaviti kontakt priča sa našim
savremenim (neveselim) trenutkom čime se lakoj razbibrizi dodaje i jedna gorka
nijansa (a lekovi su, kako znamo, upravo takvi - gorki).
Od početka
knjige do sklapanja korica njen pogodbeni multiverzum se dograđuje i
produbljuje/dopunjuje dobijajući i dimenziju „stilskih vežbi“ iz specifičnog
žanra parodiranja kako „ozbiljnih“ tema tako i - parodiranja parodija. Iz ove
bi se vizure, moglo reći da su „Palisade
i čadori“ bliži formi romana (romana u pričama) nego zbirke priče. Autorov
stvaralački postupak je na tragu postmodernističkih
principa po kojima su svaka forma i žanr izazov za novo promišljanje i
učitavanje drugačijih značenja. Jovanović
„barata“ elementima već stvorenih svetova iz kojih će sazdati svoju „literarnu
stvarnost“ koja malo ili ni malo ne vodi računa o bilo kakvoj drugoj
(istorijskoj, žanrovskoj) uverljivosti osim one potrebne da ove priče „održe“
sopstvenu logiku (a ona se, svakako, temelji i na opštim znanjima koja prate
svakog od junaka „pozajmljenog“ iz drugih dela). Pomenute fusnote potvrda su stvarnosnog
korena obrazaca/sutuacija u pričama. Tako su bezbrižni kalamburi i igrarije
ipak situirani/pozicionirani i u našem prostoru i vremenu kao njegova groteskna,
izvitoperena opšta slika i duhovita kontrateža.
(„Dnevnik“,
2016.)
0 komentara:
Постави коментар