PRIVATNI DETEKTIV BUDUĆNOSTI, ASTRONAUTI I NUKLEARNE APOKALIPSE ili VASELJENA JE BAŠ MALA – „The Long Tomorrow“ Moebiusa; izdavači „Darkwood“ i „Čarobna knjiga“, 2015.

„The Long Tomorrow“ je zbirka naučnofantastičnih stripova koje je nacrtao Mebijus (Žan Žiro, 1938-2012), velikan svekolike 9. umetnosti i autor koji je profilisao vizuelni izgled i doživljaj budućnosti u masovnoj kulturi kraja XX veka a čiji je uticaj i danas nezaobilazan. Kako u uvodnoj reči kaže, Mebijus je 1975.g. bio deo velike ekipe umetnika koju je okupio Alehandro Žodorovski s namerom da stvore filmsku adaptaciju naučnofantastičnog romana „Dina“ Frenka Herberta. Film je trebao da u svemu bude izuzetan iskorak iz dotadašnjih vizuelnih-scenarističkih-glumačkih-muzičkih obrazaca pa su na saradnju pozvani mnogi izuzetni autori, od Mebijusa, Gigera, Daglasa Trambala, Orsona Velsa do Mika Džegera, grupe Pink Flojd i, kao apsolutna zvezda, Salvador Dali. Uprkos intenzivnog rada i gotovo zaokruženog likovnog identiteta priče, film nikada nije stigao dalje od pripreme postavši tako najpoznatini nesnimljeni film u istoriji. U svoj toj kreativnoj gužvi Mebijus je, dok je iscrtao stotine i stotine skica, upoznao Dena O’Banona (1946-2009; autor scenarija za film „Alien“ iz 1979.g.) koji mu je pokazao svoje skice za strip na kome je radio. Mebijus je bio oduševljen pričom i zatražio pravo da je nacrta. Tako je nastao kratki strip „The Long Tomorrow“ o doživljajima marginalnog privatnog detektiva Klaba koga, u košmarnoj budućnosti u kojoj svi žive u mega-gradu, angažuje bogata klijentkinja za naizgled lak posao; kako to biva, stvari se komplikuju jer uopšte nisu onakve kakvima se čine. Klab je, naravno, prethodnica Džona Difula iz serijala o Inkalu dok je naslov stripa moguća parafraza naslova Čendlerovog romana „The Long Goodbay“ iz 1953.g; istini za volju postoji roman „The Long Tomorrow“ Li Braket iz 1955.g. ali je reč o „spej operi“ što je daleko od tematike Mebijusovog i O’Banonovog stripa. Ova je parodija na klasične tvrde krimiće vanredna pre svega po atmosferi i enterijerima: Mebijusov haotični-frustrirani-agresivni-medijski-reklamni grad-džungla budućnosti postaće likovni temelj kako za film „Blejd raner“ Ridlija Skota (1982) tako i kiberpank roman Vilijema Gibsona „Neuromanser“ iz 1984.g. odnosno uzor za mnoštvo drugih potonjih dela koja će ovaj lik budućnosti definisati kao ikonografski obrazac naučne fantastike ali i opšte kulture. U sličnom okruženju dirigovanih masovnih neuroza i pojedinačnih maničnih ispada razvija se i sledeći strip u albumu, priča bez reči „Rock City“.

            „Svemirski“ segment albuma čine kratki stripovi koji su, u suštini, stilske vežbe na neke od prepoznatljivih i preteranim, neinventivnim trošenjem šablonizovanih žanrovskih tema koje u Mebijusovoj verziji bivaju revitalizovane i nadograđene zbog čega deluju sveže i ubedljivo. Tako se priča „Vaseljena je baš mala“, kako i naslov kaže, poigrava apsurdom beskraja svemira a „Riđobradi i mozak-pirat“ naopako okreće sukob astronauta i veštačke inteligencije uvodeći u zaplet i ličnost onoga ko je mozak programirao. „Artefakt“ je efektna minijatura o odnosu veliko-malo u razmerama planeta-živo biće.

            Posle fantazmagorijskog horor sna pilota svemirskog broda u „Približavanju Kentauriju“ (po scenariju Filipa Drulea) sledi „Varijacija br. 4070 na „poznatu“ temu“, gorka groteska o vodniku koga, posle nuklearne apokalipse, izvode iz podzemnog bunkera i streljaju jer nije poslao atomske rakete na protivničku stranu i tako lišio Francusku zadovoljstva pravedne odmazde protiv agresora! To što je čitava planeta, i bez tih bombi, uništena ne menja odluku jer - dužnost je dužnost ma kako (be)smislena bila.

            Mebijusov grafizam, u svemu osoben, danas je legendaran. Od dizajna mašina, svemirskih brodova, svakojakih arhitektura i pejzaža do odeće, obuće i šešira, od svakovrsnih ljudskih fizionomija do nezemaljskih kreatura, strip čitalac/gledalac neprestano, iz slike u sliku, susreće nešto novo i izuzetno u širokom rasponu od vilinskih lepota do mračnih ponora svemira i ljudskog uma. Kompozicija crteža i tabli prefinjena je iako deluje spontano i jednostavno.

I posle četiri decenije Mebijusove slike su uzbudljive i fascinantne a njegove priče vrcavo duhovite i intrigantne, pune citata i aluzija. Otuda, uvid u strip s kraja XX i početka XXI veka definitivno nije moguć niti potpun bez poznavanja Mebijusovog opusa.

(„Dnevnik“, 2016.)