HOROR, SNOVI I KOŠMARI ili EROTIKA, FETIŠI I PSIHODELIJA NAD I POD ZEMLJOM - „Valentina 2: Trilogija Baba Jaga“ Gvida Krepaksa; izdavač Darkwood, Beograd, 2015.

Gvido Krepaks (1933-2003), rođen u Milanu kao Gvido Krepas, arhitekta, dizajner i crtač ilustracijama za naslovne strane časopisa i ploče počeo je da crta stripove 1963.g. a 1965.g. sa nekoliko prijatelja osnivao strip magazin „Linus“, u kome će započeti objavljivanje svog najznačajnijeg dela, serijala „Valentina“. Mada je u prvoj epizodi „Neutron“ Valentina sporedni lik kasnije ona postaje junakinja niza epizoda koje se od 1968. pojavljuju i u formi albuma; za Krepaksovog života objavljeno je 27 albuma ovog serijala, na koje se nadovezuju albumi sa ilustracijama i skicama. Uz „Valentinu“ Krepaks je, stvorio desetak albuma sa avanturama drugih lepršavih i erotizovanih heroina. Takođe je iscrtao nekolike strip adaptacije književnih dela. Krepaks će ostati zapamćen po prepoznatljivom crtežu, specifičnom kadriranju i montaži tabli odnosno erotici koja ne prelazi u vulgarnost i sklonosti prema fantazmagorijskim, halucinantnim, somnambulnim sadržajima u skadu sa duhom hipi generacija 1960-tih.

            Valentina Roseli je rođena 1942.g. u jeku II svetskog rata, u Milanu i odrasta u posleratnom svetu obnove „običnog života“, promene političkih sistema, rasta standarda i fascinacije popularnom kulturom. Ona se slabo ili nikako ne uklapa u sredinu i tek ljubav sa Filipom Rembrantom, brak i rođenje sina Matije donose delimično smirenje njenog nemirnog duha i fantazije. Valentina se bavi modnom fotografijom dok je Filip, koji je ranije bio maskirani Neutron, borac protiv zločina, sada intelektualac vezan za razne projekte.

            „Trilogija Baba Jaga“ iz 1972. godine donela je Krepaksu popularnost i priznanja njegovog neuobičajenog pristupa i tretmana stripa koji je, za razliku od standardnog, potpuno razbarušen, neopterećen imperativima brze akcije i lako razumljivog crteža. Trilogiju, koja je u stvari tetralogija, čine celine „Baba Jaga“, „Plavobradi“, „Anet“ i do sada neobjavljeni „Mali kralj“. Baba Jaga je veštica poslata iz sveta u utrobi zemlje da potčini Valentinu koja će, po starom proročanstvu, začeti naslednika naroda podzemaljaca. Nakon što bezmalo udari autom Valentinu, Baga Jaga je poziva u svoju kuću; ma koliko se protivila Valentina odlazi i na poklon dobija lutku Anetu koja ima velike natprirodne moći. Valentinina nevoljna opsednutost vešticom razvija se u nizu bizanih erotsko-fetišističkih događaja i horor-psihodeličnih snova-košmara. Filip pomaže supruzi da se otrgne u obračunu, na kraju druge epizode, u kome Baba Jaga (žena neodređenih godina, ekscentričnog odevanja i ponašanja) propada kroz rupu u podu svoje kuće na smetlište. No, u delu „Anet“ veštica se vraća i otima malog Mateju a potom zaposeda i Valentininu svest i vodi je u podzemlje. Filip je prati do grada Toitatnama u kome počinje obred dobijanja vođe koji vidi i koji će žene iz kulta Aran Tuavana povesti u borbu protiv gvozdenih ljudi. Filip će prekinuti obred ali će Valentina, Matija i on pasti u ruke gvozdenih ljudi (koji podsećaju na robote). Gvozdeni žene koriste za oplodnju a Valentinu od te sudbine spasava Baba Jaga. Filip i Valentina primoraju Baba Jagu da im pokaže put na površinu gde nalaze lutke sa svojom odećom i odlaze u poznatu im realnost.

Nakon stripova sledi segment „Iza kulisa jednog stripa“ u kome Krepaksov sin Antonio i supruga Luiza objašnjavaju pojedine table odnosno njihovu „realnu podlogu“ što produbljuje uvid u umetnikovu inspiraciju i realizaciju dela.

            Priča sa elementima fantazije, naučne fantastike i horora, prožeta fetišizovanom i pritajeno perverznom erotikom, sa mnoštvom citata bajki i filmova, insistiranjem na modnim detaljima, na neobičnim predmetima (iz XIX i ranog XX veka), ekstvaganciji i izveštačenoj afektaciji, dozvolila je Krepaksu da se razmahne i crtački i montažerski. Municiozni crteži iz neuobičajenih perspektiva, slike koje su na rubovima ostale nedovršene, niz malih kvadrata koji prate mimiku likova, table koje sadrže crtež koji se razvija u vremenu - sve to potvrđuje Krepaksa kao vanrednog stvaraoca i njegov netipični odnos prema mediju u kome stvara. Otuda „Valentina“ nije „lak“ strip i traži čitaoce otvorenih pogleda i shvatanja ali ih nagrađuje vanserijskim umetničkim doživljajima i senzacijama.

            („Dnevnik“, 2016.)