TAMNA NOĆ NAŠE REALNOSTI - Grafički roman „Decembarska noć“ Srboljuba Nikića; izdavač „Biblioteka Deveti korak“, Raška, 2016.

Treći grafički roman Srboljuba Nikića (1971), apartne pojave na domaćoj strip sceni, nastavak je poetskih i vrednosno-tematskih traganja započetih „Žigom petokrake“ (2013) i nastavljenih delom „Srce nije meso“ (2014). Ako se posle „Žiga...“, koji je bio prijatno iznenađenje zbog direktnog nadovezivanja na „zlatna vremena“ srpskog strip andergraunda 1990-tih, postavljalo pitanje hoće li autor nastaviti tim putem, posle „Srca...“ tih dilema nema što „Decembarska noć“ u potpunosti potvrđuje. U ovoj noveli Nikić je istovremeno i prepoznatljiv ali i nov, intrigantan i provokativan; alternativni, andergraund koreni, kako u crtačkom segmentu tako i u načinu vizuelnog kreiranja, kadriranja i montaže materijala te  subverzivnost stavova prema stvarnosti, nadograđeni su složenom, serioznom pričom koja je po svim elementima sasvim romaneskna, bez stripovskih prilagođavanja i pojednostavljivanja.

            U pet poglavlja „Decembarske noći“ Nikić ispreda bolno aktuelnu priču o majci i bebi koje su izbegle iz Sirije i stigle u Srbiju, domovnu supruga-oca, u kojoj nisu prihvaćene, o Slavici, vlasnici naizgled običnog „bircuza“ koja za novac prebacuje nevoljnike preko granice dok joj kod kuće sedi autistični sin, o njenoj koleginici Emiliji koju otac alkoholičar podvodi kako bi zaradila novac za lečenje majke bolesne od raka (koji otac propije), o posrnulom svešteniku koji je najpre redovna pa onda jedina mušterija nesrećne prostitutke, o skitnici koji „izigrava“ Deda-Mraza i okončava život skokom s mosta, o izigranom policijskom inspektoru i korumpiranom šefu policije, o ambicioznim političarima, o povodljivim masama... Prizori nevesele svakodnevice, ljudi izgubljenih u svojim promašenim životima, ispraznog sjaja onih koji su se obogatili otimačinama od nejakih, plastičnih sponzoruša, manipulisanja masama spleteni su, gustim tkanjem, u stvarnost-klopku koja guta, pre ili kasnije, sve pred sobom. Otuda nema ni postojanih vrednosti kao što se decidirano ne može reči koji je lik dobar ili loš jer su njihove obrazine varljive: da li je vlasnica kafane samislosna jer pomaže izbeglicama ili je lopov koji koristi tuđu nesreću da se obogati? Da li je sveštenik koji posećuje prostitutku nemoralan ili, naprotiv, visoko moralan jer joj pomaže da opstane?

Sa raznim ispovestima, monolozima i dijalozima u (strip) realnost se mešaju bizarne vizije, višeznačni snovi i delovi stripa koji je Emilija crtala i oni su ne samo ventil za oslobađanje od teskobe i spoznaju sopstvenog mesta u svetu već i specifična obznana posebne nad-stvarnosti u kojoj sva dešavanja, ipak, imaju kakav-takav smisao. Tako su fantazam, ludizam i apsurd, kao mogući eskapistički odmak, pomešani sa vizurama božanskog/pripovedačkog sveznanja koje daruje utehu makar i u činjenici da nijedan život nije besmislen. U finalu ovog grafičkog romana autor će pomenute principe (fantazam, apsurd, ludizam, eskapizam), u formi bizarne, mračne, moralno nihilističke reklame, uvesti u tekuću strip realnost čime, možda, sugeriše nastupanje poslednjeg stadijuma raspada svih društvenih vrednosti. Utisak kobnog završetka ne uspevaju da, u „Appendixu“ odagnaju ni relativno povoljne zabeleške o daljim sudbinama junaka ove priče.

         Nikić je i u „Decembarskoj noći“ ostao veran „primitivističkom“ grafizmu koji ne priznaje nijedan od učenih crtačkih principa tako da sve što je u ovom romanu nacrtano samo manje ili više liči na fizionomije, tela, enterije i ekserijere, srazmere i perspektive. Tehnika laviranog tuša prevashodno podupire crtež dajući mu dubinu a samo ponegde je korektiv crteža. Ipak, kada iscrtava snove a posebno Emilijin strip i pomenutu reklamu, autor vidno menja stil/tehnike crtanja kako bi apostrofirao njihov odmah od svakodnevnog. U svakom slučaju, kao i u prethodnim Nikićevim delima, čitalac će, ako u početku i ima rezerve prema crtežu, vrlo brzo, kako čitanje odmiče, prestati da crtež i priču vidi kao posebne celine već će ih doživljavati kao kompletno/kompleksno delo što, svakako, svedoči o njegovoj valjanosti.

       Rečju, „Decembarska noć“ Srboljuba Nikića samosvojna je umetnička tvorevina, dosledna u svojim stilskim karakteristikama te intelektualno i emotivno uzbudljiva, provokativna i, zašto da ne - poučna.

            („Dnevnik“, 2016.)