KRAJ NOVOG POČETKA ili DVE EKSPEDICIJE NA LUNU - „Luna“ Wostok, Grabowski, Sanja S.; izdavač Studentski kulturni centar Novi Sad, Kreativna radionica Bunker, Novi Sad, 2014.

                                                                                   U FOKUSU

            Početkom 1990-tih, u vreme raspada SFR Jugoslavije, građanskog rata, mobilizacija, izbeglica, sankcija UN prema Srbiji, dotad nezabeležene hiperinflacije, kraha svih institucija države, opšteg siromašenja masa i bogaćenja malobrojnih (podobnih i odabranih), šverca i svih mogućih dovijanja da se obezbedi golo preživljavanje - rečju u „smutnim vremenima“ stasavala je, kad joj vreme nije (naklonjeno), nova generacija strip stvaralaca. Bez pomoći i potpore, bez mogućnosti da radove objave u strip izdanjima (jer ih nije ni bilo) ali i bez obaveze da bilo kom uredniku polažu račune i pravdaju se, strepeći da li će prihvatiti njihove stripove, mladi autori su se okrenuli sebi i istomišljenicima. Slobodni da crtaju šta im je volja, da radove fotokopiraju u bezbrojnim samoniklim fanzinima i razmenjuju ih međusobno i sa čitaocima, pripadnici (ne)voljnog „andergraunda“ kretali su se u različitim „alternativnim“ pravcima 9. umetnosti. U tom strip talasu jedan od kreativnih centara bio je i Vršac, sa grupom aktivnih umetnika te izdanjima kakva su magazin „Patagonija“ i fanzin „Krpelj“ (koji je bio delo Wostoka).

            Wostok (alias Danilo Milošav) i Grabowski (alias Borislav Grabović) prvoborci su vršačkog andergraund/alternativnog stripa, svako sa svojim promišljanjima stripa i scenarističko-crtačkim profilom. Uprkos različitostima (ili upravo zbog njih) njihovi zajednički radovi donosili su sasvim osobenu poetiku koje u pojedinačnim radovima nije bilo. Od mnoštva (i tematski i grafički) raznorodnih radova ovog tandema, koji se konstantno umetnički razvijao i menjao, svakako najzapaženiji su strip serijali „Luna“ i „Popošak i Cveće“; oba su, od početnih magazinskih izdanja, dostigla do nekoliko kvalitetnih knjiško-albumskih u zemlji ali i u svetu. Takođe treba zapaziti da su serijali nastavljani uz učešće novih autora.

REČ KRITIKE

            „Luna“ je stvarana 1995. i 1996. godine i bila je slobodna interpretacija stripa „Prvi ljudi na Mesecu“ braće Nejgebauer iz 1953. koji je, naravno, inspirisan istoimenim romanom H. Dž. Velsa, rodonačelnika naučne fantastike. Priča u četiri epizode prati odlazak krupnog i snažnog Branka Brzaka i sićušnog, glavatog naučnika Kilajeva, u posebnoj Sferi, na Lunu odnosno njihov susret i sukob sa Selenitima te, konačno, Brankov beg i povratak na Zemlju, dok Kilajeva sudbina ostaje neizvesna iako Branko, preko aparata koji mu donosi tajanstveni posetilac, još neko vreme može da prati Kilajevljeve poruke sve dok one iznenada ne prestanu da stižu. Wostokov scenario nesputan je literarno-stripskim predloškom odnosno kanonima naučne fantastike i naginje fantastičkim zapletima i obrtima, bez mnogo pojašnjavanja. Efekat konstantne začudnosti priče potkrepljen je i pojačan maestralnim vizuelnim utiskom koji podrazumeva sjajan crtež Grabowskog koji insistira na oštrom sudaru pretežnih crnih površina sa belinama, bez senčenja i međunijansi. Dinamika likovnog pripovedanja potcrtana je i izuzetnim kadriranjem odnosno montažom tabli.

            Deceniju i po posle originalne „Lune“ nastaje petodelni „Povratak na Lunu“ koji su uradili Wostok i Sanja Stepanović. Kako naslov kaže Branko se, posle 20 godina, vraća na Lunu pošto se, posle dve decenije tišine, oglasio aparat pomoću koga je bio u vezi sa Kilajevom. Uz pomoć Sfere on stiže na cilj i prateći signal sa aparata stiže u bizarni hram samo da bi opet bio napadnut od Selenita. Spas dolazi neočekivano od psa koji, pak, prati belu bradu što se proteže kroz podzemlje i površinu planete. I aparat ukazuje da treba ići u istom smeru sve do nadgrobnog spomenika Kilajevu. Pred novim napadom Selenita Branko beži i susreće svog dvojnika. Njih dvojica skaču u vis, ukrcavaju se u dvokrilni avion i tako umaknu poteri samo da bi bili privučeni crnim suncem koje će ih progutati i pretvoriti se u puni krug Lune što je svojevrsni „kraj novog početka“.

            Wostok je u neobuzdanom nastavku „Lune“ osim obrtanja nekih od postavki (selenitska mašina najpre proizvodi tečno svetlo a u drugom delu mrak) ovu priču povezao sa onom iz „Popoška i Cveća“ nekolikim motivima: Branka spasava pas Cveće koji i na Luni prati trag bele brade, tu je i avion dvokrilac kojim se putuje svemirom odnosno crno sunce. Ovim se (samo)citiranjem okončava, barem za sada, priča o „Luni“ što ne znači da neće biti novih epizoda (jer kraj je otvoren, kao i u „Popošku i Cveću“ i dopisivanja su moguća). Vizuelni „otisak“ nove „Lune“ delom je na tragu prve ali je i nadograđen efektnim korišćenjem crvene boje koja, u sadejstvu sa specifičnim kadriranjem, na pojedinim tablama stvara utisak plakatne likovnosti. Dinamički spoj i kontrastiranje crvenog-crnog-belog u ovom stripu otvara sasvim drugačije i nove horizonte strip poetike.

            U konačnom sagledavanju „Luna“, u obe svoje inkarnacije, svakako je jedan od bisera srpskog autorskog/alternativnog stripa s kraja XX i početka XXI veka.

            („Dnevnik“, 2015.)