Oto Oltvanji (1971), pisac i prevodilac, čitalačkoj
je publici znan po pričama objavljivanim po časopisima i antologijama („Tamni vilajet“, „Beli šum“, „Gradske
priče“, „Nova srpska pripovetka“) i dva romana, „Crne cipele“ (2005) i „Kičma
noći“ (2010). U svojoj prozi on se kreće u okriljima fantastičkih žanrova, pre svega fantastike
natprirodnog/horora, ali je nesporno i kreativno korišćenje iskustava
savremene svetske literature, posebno one koja se svrstava u kategorije trilera, krimića ili tzv. „saspensa“. Obzirom da se Oltvanjijevi romani i priče dešavaju na ovdašnjim prostorima poznavanje
lokalnog kolorita važan je segment zapleta/razrešenja koji, često, prevazilazi
ulogu scenografske pozadine postajući važan učesnik dešavanja. Otuda Oltvanjijeva dela jesu zabavna i
uzbudljiva ali su i više od toga pošto je autor spreman da izvrne, izvrda i
izigra pravila i da u očekivano/predvidivo štivo unese slojeve koji su
netipični/nepripadajući (ili suvišni) jednom čisto žanrovskom delu; no,
iskušavanje žanrovskih matrica ima smisla samo ako se njihove granice
otkrivaju, prelaze i prevazilaze. Tako pisac u svojim delima, posebno u „Kičmi noći“, čitaocima nudi napeto
štivo u koje je, za zainteresovane, upleteno i zajedljivo poigravanje
savremenim političko-društvenim temama. Obznana stranog/natprirodnog kod Oltvanjija nije samo žanrovski važan i
prepoznatljiv element već, obzirom na „domaći teren“ dešavanja, ima i dodatno
značenje potcrtavanja nenormalnosti koju junaci (i čitaoci) prihvataju kao
uobičajenu svakodnevicu.
Obzirom na Oltvanjijeva prethodna dela, „Iver“ je izlazak iz žanra - tako barem
izgleda tokom prvih 300-tinjak strana romana. Znatiželjni čitalac će na njima
upoznati moćnu porodicu Vitas koju
čine nesporni vladar Nađmama, njeni
sinovi, popularni pevač Rob i
neuspeli glumac Kristijan, bliznakinje,
slikarke Višnja i Veronika, Robova
deca pisac Saša, njegova sestra Anita i troje dece (tu su još, kao
pridruženi članovi, i jedna snajka i jedan zet). Porodicu na velikom imanju
blizu Subotice upoznaje i Mia, dečiji pisac, Sašina devojka. Pred njom se dešavaju incidentne situacije,
odvijaju neobični razgovori. Potaknuta tajnama u koje je nevoljno uvedena Mia traga za Robovom bivšom suprugom, za njihovim prognanim sinom Lukom, za porodičnim arhineprijateljem Ognjenom Brankovićem. Ipak, kockice
priče nikako se ne slažu dok tetka Bela
ne otkrije mračnu tajnu porodice staru dva veka. U tom trenutku natprirodno
izlazi na scenu otkrivajući obrede kojima su se u porodici delile životne
uloge. Oni kojima je određeno da žrtvuju svoju sreću i uspeh u korist
braće/sestara, sada osvešćeni, odbijaju da se i dalje povinuju a zatim se
pojavljuje i dete za koje niko nije znao, spremno da svima pomrsi planove i izbori
se za svoja prava. U grčevitom finalu računi se izravnavaju i ravnoteža
koliko-toliko uspostavlja.
„Iver“ se, dakle, do svog kraja razotkriva kao roman mračne fantastike, mada je i specifična porodična saga, smeštena u današnje
vreme (bez dubljeg uranjanja u društvenu problematiku) ali vezana i za bližu i
dalju prošlost. Oltvanji pažljivo
dozira tenzije, postavlja dileme i otkriva deliće odgovora da bi, nakon sporog
razvoja priče vrtoglavo obznanio ključnu tajnu i doneo njeno razrešenje.
Rečju, „Iver“ je novi stepenik u Oltvanjijevom bavljenju žanrom ali i
iskorak iz njega u neistražene literarne prostore.
(„Dnevnik“,
2015.)
0 komentara:
Постави коментар