Oto Oltvanji (1971), pisac i prevodilac, čitalačkoj je publici znan po pričama objavljivanim po časopisima i antologijama („Tamni vilajet“, „Beli šum“, „Gradske priče“, „Nova srpska pripovetka“) i dva romana, „Crne cipele“ (2005) i „Kičma noći“ (2010). U svojoj prozi on se kreće u okriljima fantastičkih žanrova, pre svega fantastike natprirodnog/horora, ali je nesporno i kreativno korišćenje iskustava savremene svetske literature, posebno one koja se svrstava u kategorije trilera, krimića ili tzv. „saspensa“. Obzirom da se Oltvanjijevi romani i priče dešavaju na ovdašnjim prostorima poznavanje lokalnog kolorita važan je segment zapleta/razrešenja koji, često, prevazilazi ulogu scenografske pozadine postajući važan učesnik dešavanja. Otuda Oltvanjijeva dela jesu zabavna i uzbudljiva ali su i više od toga pošto je autor spreman da izvrne, izvrda i izigra pravila i da u očekivano/predvidivo štivo unese slojeve koji su netipični/nepripadajući (ili suvišni) jednom čisto žanrovskom delu; no, iskušavanje žanrovskih matrica ima smisla samo ako se njihove granice otkrivaju, prelaze i prevazilaze. Tako pisac u svojim delima, posebno u „Kičmi noći“, čitaocima nudi napeto štivo u koje je, za zainteresovane, upleteno i zajedljivo poigravanje savremenim političko-društvenim temama. Obznana stranog/natprirodnog kod Oltvanjija nije samo žanrovski važan i prepoznatljiv element već, obzirom na „domaći teren“ dešavanja, ima i dodatno značenje potcrtavanja nenormalnosti koju junaci (i čitaoci) prihvataju kao uobičajenu svakodnevicu.
Obzirom na Oltvanjijeva prethodna dela, „Iver“ je izlazak iz žanra - tako barem izgleda tokom prvih 300-tinjak strana romana. Znatiželjni čitalac će na njima upoznati moćnu porodicu Vitas koju čine nesporni vladar Nađmama, njeni sinovi, popularni pevač Rob i neuspeli glumac Kristijan, bliznakinje, slikarke Višnja i Veronika, Robova deca pisac Saša, njegova sestra Anita i troje dece (tu su još, kao pridruženi članovi, i jedna snajka i jedan zet). Porodicu na velikom imanju blizu Subotice upoznaje i Mia, dečiji pisac, Sašina devojka. Pred njom se dešavaju incidentne situacije, odvijaju neobični razgovori. Potaknuta tajnama u koje je nevoljno uvedena Mia traga za Robovom bivšom suprugom, za njihovim prognanim sinom Lukom, za porodičnim arhineprijateljem Ognjenom Brankovićem. Ipak, kockice priče nikako se ne slažu dok tetka Bela ne otkrije mračnu tajnu porodice staru dva veka. U tom trenutku natprirodno izlazi na scenu otkrivajući obrede kojima su se u porodici delile životne uloge. Oni kojima je određeno da žrtvuju svoju sreću i uspeh u korist braće/sestara, sada osvešćeni, odbijaju da se i dalje povinuju a zatim se pojavljuje i dete za koje niko nije znao, spremno da svima pomrsi planove i izbori se za svoja prava. U grčevitom finalu računi se izravnavaju i ravnoteža koliko-toliko uspostavlja.
„Iver“ se, dakle, do svog kraja razotkriva kao roman mračne fantastike, mada je i specifična porodična saga, smeštena u današnje vreme (bez dubljeg uranjanja u društvenu problematiku) ali vezana i za bližu i dalju prošlost. Oltvanji pažljivo dozira tenzije, postavlja dileme i otkriva deliće odgovora da bi, nakon sporog razvoja priče vrtoglavo obznanio ključnu tajnu i doneo njeno razrešenje.
Rečju, „Iver“ je novi stepenik u Oltvanjijevom bavljenju žanrom ali i iskorak iz njega u neistražene literarne prostore.

            („Dnevnik“, 2015.)

0 komentara:

Постави коментар

top