STALNO PRIMICANJE (BE)SMISLU - „Ptice u ustima i druge priče: izabrane priče“ Samanta Šveblin; izdavač Agora, Zrenjanin, 2015.

U FOKUSU

Samanta Šveblin (1978) spada u najpoznatije savremene argentinske pripovedače, kako u domovini tako i svetu (prevođena je na petnaestak jezika). Sa samo dve objavljene zbirke priča, „Srž nereda“ (Prva nagrada „Haroldo Konti“ na argentinskom pripovedačkom konkursu za mlade pisce Nacionalnog fonda za umetnost, 2001. godine) i „Ptice u ustima“ (nagrada kubanske izdavačke kuće „Kasa de las Amerikas“ koja se dodeljuje autorima sa čitavog španskog govornog područja, 2008), Šveblin se nametnula kao intrigantna, provokativna književna pojava. Britanski književni časopis „Grant“ svrstao ju je 2010. godine među 22 najbolja pisca španskog govornog područja mlađa od 35 godina. Čitalačka publika naših prostora upoznala je Šveblin 2012. godine u knjizi „Borhesova deca, antologija savremene argentinske pripovetke“ koju su priredili Branko Anđić i Ljiljana Popović Anđić a objavila zrenjaninska „Agora“. Nedavno je spisateljica bila u Srbiji i održala predavanje u Novom Sadu.

Šveblin, po sopstvenom priznanju, veruje u dobru, zanimljivu, podsticajnu književnost a užasava se dosadne. Njeno „polje“ rada su priče, zahtevna i zavodljiva forma koja neprestano stavlja na probu autorov talenat i sposobnost da bude uverljiv, uzbudljiv, fragmentaran a zaokružen. Ne treba zaboraviti ni da Šveblin dolazi iz književnosti u kojoj se priče itekako poštuju (sasvim netipično prema ostatku sveta kojim caruju romani) te da su ih pisali velikani kakvi su Borhes, Kortasar i Silvina Okampo, što svaki novi pripovedački glas stavlja pred velike izazove i čini težim ali, takođe, uspehe većim. Njen stariji kolega po peru, Vinsente Batista, tvrdi da se njene knjige „opasno približavaju utopiji savršene knjige“.

Upravo objavljene „Ptice u ustima i druge priče: izabrane priče“ izbor su od 16 priča iz obe do dosadašnje knjige Samante Šveblin, uz dodatak priče „Olingiris“, štampane 2010. u pomenuom časopisu „Grant“ a koja je deo još neobjavljenog rukopisa. Izbor je sačinio i priče preveo Branko Anđić.

REČ KRITIKE

            Mada tematski vrlo raznorodne priče Samante Šveblin u jednom svom značenjskom nivou mogu se iščitavati kao neprestano odmicanje od realno-faktografskog doživljaja sveta, koji se tretira kao manje ili više uspela opsena, i otkrivanje odnosno primicanje temeljnijem, primerenijem principu svekolikog besmisla. Njen odnos prema prepoznatljivoj stvarnosti različit je i menja se iz priče u priču, u rasponu od „citiranja“ realnosti, barem u početku priče, koje potom biva podrivano uplivom apsurda ili fantastičkih elemenata, sve do ubrzanog odmicanja od nje, koje počinje bezmalo u prvoj rečenici, nakon koje se ulazi u sasvim drugu realnost i paralelni svemir u kome, mada stvari i odnosi „liče“ na znane (iz ovdašnjeg sveta), u osnovi vladaju drugačiji principi. U tim se zapisivanjima stvarnosnog i odmacima od nje mogu prepoznati uticaji Karvera, Kafke ili Markesa kao i obrasci fantastike književnosti glavnog toka ali i horor žanra. Naravno, sve to prolazi specifični filter i, ispisano prepoznatljivo uzdržanim rukopisom, stvorili prozu posebne osećajnosti i afinitita svojstvenih upravo Samanti Šveblin.

            Pojave i obznane/otkrivanja apsurda ili natprirodnog elementa/činioca variraju u širokom rasponu od, na jednoj strani/krajnosti, posrednog prisutnog (ili, možda je bolje reći, napadno odsutnog) objekta zapleta, kao u priči „U stepi“, do vidljivog i delujućeg ali ne i objašnjivog fenomena („Crne rupe“). Različiti su i načini prepoznavanja i razaranja „običnosti“ u kafkijanskoj klopci „Prema veseloj prestoničkoj civilizaciji“, fizičkoj brutalnosti koja će kulminirati u odmazdi, u „Ubiti psa“, ili u često potenciranom potpunom neslaganju aktera u viđenja/sagledavanju događaja, u „Benavidesovom teškom koferu“, „Olingirisu“, „Irmanu“ ili „Pticama u ustima“. „Konzerve“, pak, potpuno savijaju racionalnost i izvrću je u besmislicu dok „Čovek sirena“ neskriveno odbija pokoravanje tradicionalnom. Odsustvo pouzdanih repera prema realnosti vidljiva je i u varljivosti umetničkih tvorevina koje ne mogu da obuhvate stvarnost već proizvode njene „defektne“ fragmente („Pod zemljom“, „Glave o asfalt“). Sveopštu nestabilnost i nesigurnost doživljenog, sumnje u ono što se (ne)vidi pojačaće i gorki humor koji je neretko rezultat nesporazuma među akterima (kao u „Deda Mraz spava kod nas“, „Moj brat Valter“).

            U konačnom svođenju utisaka „Ptice u ustima i druge priče: izabrane priče“ Samante Šveblin otkrivaju se kao lucidne i provokativne, stilski valjano napisane kratke proze došle iz pera autorke nesvakidašnjeg talenta.

            („Dnevnik“, 2015.)