AVANTURE MLADE ŽENE NA JAVI I U SNU ili IZA KULISA JEDNOG STRIPA - „Valentina 1, biografija jednog lika“ Gvida Krepaksa; izdavač Darkwood, Beograd, 2015.

U FOKUSU

            U istoriji svekolike Umetnosti zabeleženi su primeri stvaralaca koji su, u svom vremenu, bili apartne pojave u odnosu na tekuću produkciju odnosno vladajuće umetničke obrasce i principe. Dela takvih autora nailazila su na veće ili manje nerazumevanje savremenika da bi, neretko, od narednih generacija bila prepoznata kao autentična i kvalitetna te postajala svojevrsni reper za dalji razvoj date umetničke forme/žanra. I u devetoj umetnosti, stripu, postoje takvi neobični autori a jedan od njih je i Gvido Krepaks (1933-2003). Rođen u Milanu kao Gvido Krepas, arhitekt po obrazovanju, par godina po završetku fakulteta bavio se dizajnom i ilustracijama za naslovne strane časopisa i ploča da bi od 1963. g. počeo da crta stripove. Jedan je od osnivača strip magazina „Linus“, 1965. g., u kome započeo objavljivanje svog najznačajnijeg dela, serijala „Valentina“; u prvoj epizodi „Neutron“ Valentina je sporedni lik ali će kasnije postati junakinja niza epizoda koje se od 1968. pojavljuju i u formi albuma kojih je, za Krepaksovog života, objavljeno 27, na koje će se nadovezati albumi sa ilustracijama i skicama.

            Krepaks je, pored svoje najvažnije junakinje, stvorio desetak albuma sa drugim heroinama, od Justine (po markrizu De Sadu), famozne O, Emanuele do Belinde, Anite, Bjanke, u lepršavim i erotizovanim avanturama. Krepaks je takođe crtao strip adaptacije književnih dela kakva su „Dr. Džekil i mr. Hajd“, „Frankenštajn“, „Drakula“, „Proces“, „Kazanova“, „Okret zavrtnja“ ali i originalne stripove različitih tema. Sveukupno, njegov će strip opus ostati zapamćen po prepoznatljivom crtežu, specifičnom kadriranju i montaži tabli odnosno finoj erotici koja ne prelazi u vulgarnost. Ono što ga je činilo apartnim jeste sklonost fantazmagorijskim, halucinantnim, somnambulnim sadržajima koji se samo delimično mogu „opravdati“ duhom hipi generacije 1960-tih a koji nailaze na prihvatanje potonjih generacija.

REČ KRITIKE

            Album „Valentina, biografija jednog lika“ predstavlja  prvi tom „zvanične“ istorije ove heroine, što znači da epizode u njemu nisu poređane po vremenu objavljivanje već po godinama Valentininog odrastanja (mada se ona u nekoliko epizoda priseća svog detinjstva i mladosti i tako dopunjuje praznine u svojoj biografiji). Valentina Roseli je rođena u jeku II svetskog rata, 25.12.1942.g. u Milanu i odrastala u posleratnom svetu obnove „običnog života“ i promene političkih sistema sa kojima su se mešale njene fantazije izazvane pričama, stripovima (Flaš Gordon, Mandrak, Dik Trejsi) i filmovima (njena frizura je ugledanje na glumicu Luizu Bruks). Epizoda „Neustrašiva Valentina“ (iz 1971/72), prati stasavanje mlade lepotice i njene probleme, od neuklapanja u okruženje i neslaganja sa porodicom do anoreksije kao mogućeg odbijanja da postane žena; paralelno se prati i rast Filipa Rembranta, budućeg Valentininog ljubavnika i supruga. Epizoda „Neustrašiva Valentina od papira“ (1968) meša realnosti i fantazije mlade Valentine. Nakon ovih stripova sledi segment „Iza kulisa jednog stripa“ (koji će se ponavljati posle svake nove epizode) u kome Krepaksov sin Antonio i supruga Luiza objašnjavaju pojedine table odnosno njihovu „realnu podlogu“ u umetnikovom životu.

            U nastavku, nakon kratke erotske fantazije, započinje epizoda „Krivina Lezmo“, u stvari prva epizoda serijala iz 1965.g. o prefinjenom esteti Filipu Rembrantu, koji je i famozni Neutron, borac protiv zločina sa superiornom tehničkom opremom i sposobnošću da parališe pogledom. Priča prati njegovu akciju usmerenu na raskrinkavanje bande ubica mladih bogataša, što omogućava da njihove supruge-udovice „pre vremena“ naslede novac koji će podeliti sa svojim nalogodavcem. Valentina se upoznaje sa Filipom i započinje vezu koju ometaju njegove osvetničke aktivnosti. Na kraju avanture je neizvesno da li će se Filip vratiti u Ameriku ili ostati u Italiji sa Valentinom. Epizoda je vidljivo slabije osmišljena i nacrtana od ostatka serijala ali je njeno parodiranje akcionih stripova simpatično u svojoj naivnosti i nespretnosti. Završni segment ovog albuma, „Valentinino dete“ (1969/70), nastavak je Valentininog odrastanja: ona i Filip postaju roditelji malog Matije, a pre porođaja doživljavaju neobičnu avanturu koju svako različito tumači; realnost junaka meša se sa njihovim fikcijama u kojima se pojavljuju Semjuel Beket, Dik Trejsi, Luiza Bruks, veštica i đavo iz Bulgakovljevog romana „Majstor i Margarita“. U ovoj je epizodi Krepaks u punom zamahu svog talenta, od razbarušenog crteža koji je ponekad virtuozan a potom, čak i u sledećem kvadratu, nevešt, naizgled amaterski, izuzetno razigranih tabli do mnoštva citata iz visoke i popularne kulture. Album zaključuje nadahnuti tekst Mira Silvere koji vrlo lucidno tumači Krepaksovo delo.

„Valentina“ je strip koji traži čitaoce otvorenih pogleda i slobodnih shvatanja a njihov trud nagrađuje odista vanrednim umetničkim doživljajima i senzacijama.

            („Dnevnik“, 2015.)