Nikola
Vujčić (1956) nametnuo se specifičnim, pritajenim, uzdržanim
tonom svojih stihova kojima se, pak, spram većine pesnika svoje i mlađih
generacija, relativno retko oglašavao. Pesnik ostaje veran svom poetskom
svetonazoru i u novoj knjizi „Svedočenje“
podeljenoj u šest bezimenih ciklusa (označenih tek brojevima). Tematska težišta
pesama su reči/govor, njihova snaga i nemoć, prošlost sagledavana iz vizure sadašnjosti
i sredovečnosti, približene pragu starosti, emocije kao refleksi realnosti i
kao asocijativni reperi. Naravno, svaki od segmenata može se sagledavati
pojedinačno, kao tema pojedinih pesama ali su svi oni i „toponimi“ jedne
mentalne mape, jednog identiteta i njegove celokupnosti viđene u nizu trenutaka,
od kojih se neki, sa većim ili manjim odstupanjem, ponavljaju i variraju u
različitim predznacima i vrednostima, što usložnjava moguće čitanje/tumačenje; na
primer - „Ruke su, uz noge, trup i glavu,
najveći vidljivi / delovi tela.“ („Ruke“) i „Naše telo se sastoji od glave, trupa, ruku i nogu.“ („Naš jezik“)
gde je ključna razlika u terminu „vidljivi“
i logičnom sledu prema (nepomenutom) opozitu „nevidljivi“.
Knjigu
„Svedočenje“ otvara istoimena pesma
sa nekoliko intrigantnih slika na koje će se nadovezivati druge slike/stihovi:
„U svakom od nas postoji ćutanje, / sagorelo, tvrdo i crno, gde je, misliš /
sve. / Kao što od naraslih grana / nastaje ugalj, tako od reči / nastaje
tišina.“ nastavljaju se u „Drška noža,
iskrenuta, viri. / Da li će je neko zgrabiti, da preseče / ovu tišinu? / Ćutim,
i gledam. / / Kao da nisam tu.“ („Mrtva priroda“) i nadalje u „Ponekad osetim da je neka reč zaključana,
da nema / svoje misli već, unutra, čuva tišinu.“ („Ćutanje“).
U
pesmi „Svedočanstvo“ početna se slika
razvija u drugu: „Ali, te naoko mrtve
stvari, / znaju da zagreju tvoje srce. / Ako se ugalj zapali, ako se tišina /
rastišini, plane vatra i od pepela / i smeha nastaje novo prisustvo.“, na
koju se vezuju stihovi „Kad govori, reči
mu svetle. Nose svetlost, / zgasitu i zapaljivu, tešku kao ugalj.“ („Žar
razgovora“) i „Svetlost stvara. Istiskuje iz sebe / blešteće stvari.“
(„Svedok“) te „U paperju vatre koja /
leži na ognjištu, / legu se te reči, koje zaviruju, / da me vide.“ („Govor“).
No, reči
nisu samo blage, one su tajanstvene („ali
reči mi / ništa ne govore.“ „Rane“), opasne („Ostale su samo / oštrice reči.“, „Umor“; „Neke reči sastrugane u sjaj
njene su oči, / oštre poput stakla / usamljenije od kaveza.“, „Šapat“).
Pred tom silom nemilosrdnom („Rečenice
gladne, toliko gladne da / izmišljaju svoju žrtvu.“, „Šapat“) kao da nema
utočišta jer imenovanje osmišljava doživljaje, daje im, dotad bezobličnim,
oblik, dovodi ih na površinu (u klopku) svesti. Bez njih sve je nalik magli,
slutnji, iluzijama koje tište, zbunjuju, uznemiravaju onoga ko i tako ne uspeva
da se snađe u svakodnevici, ko lako tone u vreme prošlo, u dane kada je sve
bilo svežije, čistije i primamljivije. Seta i melanholija prevladavaju, tuga za
onim čega nema i što, posmatrano iz sadašnjosti, izgleda kao izgubljena
blagodet jer tada „Daljina me je
osvajala, a ja sam / osvajao daljinu.“ („Detinjstvo“). Ali, nema više stare
kuće, srušena je pa, otuda, nema ni tako željenog povratka. Kao što nema ni
ubogih sobičaka u kojima se stanovalo sa puno nadanja i mladalačkog poleta. To
je bespovratno nestalo a „Sad živim ono
što mi se činilo nemogućim, / ispruženih ruku izranjam na drugu obalu. /
Izbačen na drugo mesto.“ („Boravišta“).
Sadašnjost,
makar bila i udobnija, nije blagonaklona i popustljiva prema onima koji gledaju
unazad. Protok vremena troši i razara i odnos prema voljenom biću bilo zbog
latentnog nedostatka trenutaka u kojima ljubavnici pripadaju samo jedno drugom („Vreme je prekratko da bih te / upamtio.“,
„Putovanje“) ili zato što što „Osećanja
postaju ravna / i hladna, poput žice“ („Umor“). Tako se zatvara pun krug -
vremena koje protiče i razvodnjava sećanja odnosno donosi bledu sadašnjost i
neizvesnu budućnost, tela koje slabi i gubi snagu („ono što je već / odavno prošlo, što se, negde u meni, zbilo i tako /
zbijeno pretvorilo u ožiljke i žuljeve.“, „Rane““), emocija koje venu,
spoznaja koje, posle početnog uzleta usporavaju, postaju trome i izgubljene u
senzacijama novog sveta i, konačno, reči koje bi mogle biti težište na koji se
ličnost oslanja ali koje su takođe nepouzdane pošto „Reči se troše jer se stalno kreću.“ („Šapat“). Njihova je trajnost
ograničena a verodostojnost kao i snaga upitna. Potom sledi i priznanje
potpunog poraza, raspršivanja svih iluzija jer „Kad napišem neku reč shvatim da nemam njeno / iskustvo, / da ne mogu
ispričati ni svoj život“, („Rane“).
U
konačnom svođenju računa više je gubitaka nego pobeda, više propuštenih nego
iskorišćenih mogućnosti, više sećanja nego ispunjene sadašnjosti. Otuda toliko
patine u stihovima, toliko melanholije koja, ipak, ne tone u slatkastu patetiku
i samosažaljevanje. Pesnik uspeva da zadrži nužno potrebnu meru u emotivnom
balastu stihova istovremeno demonstrirajući nesvakidašnju svedenost i
eleganciju u izrazu. Veoma je podsticajno pratiti kako barata visoko
apstraktnim pojmovima, na koje se poziva određujući početna stanja pesme, i na
koje, potom, nadograđuju pojedinačno, dakle ono što je na sasvim drugom kraju
skale. Sudar i spoj opšteg, pročišćenog i eteričnog – kakvi su pojmovi
svetlosti i tame, vremena, dubine i daljine, vatre, vazduha... – i sićušne,
trivijalne čestice postojanja jedinke – od vožnje biciklom, otvaranja prozora,
šetnje zaraslim šumskim putem, puža golaća na stazi, razgovora sa mladim
pesnikom... – pesmama daruje uzbudljivu vrtoglavost uzleta (ili pada), širine (ili
teskobe) da bi, sveukupno, izgradio jedno vrlo lično, intimističko svedočenje o
velikim istinama i sitnicama, o nemanju (i nepostojanju) jednog odgovora na
postojanje, o jedinstvenosti svakog trenutka koji je prošao, upravo traje ili
će doći.
„Svedočanstvo“ je knjiga zrelog i
profilisanog izraza koja smelo barata nekim od opštih poetskih tema, ne beži od
emocija a ipak uspeva da bude (i ostane) sveža i ubedljiva te, konačno, dozvoljava,
blago i tanano, svom (nesavršenom) čitaocu da se prepoznaje u stihovima.
(„Koraci“,
2015.)
0 komentara:
Постави коментар