Nikola Vujčić (1956) nametnuo se specifičnim, pritajenim, uzdržanim tonom svojih stihova kojima se, pak, spram većine pesnika svoje i mlađih generacija, relativno retko oglašavao. Pesnik ostaje veran svom poetskom svetonazoru i u novoj knjizi „Svedočenje“ podeljenoj u šest bezimenih ciklusa (označenih tek brojevima). Tematska težišta pesama su reči/govor, njihova snaga i nemoć, prošlost sagledavana iz vizure sadašnjosti i sredovečnosti, približene pragu starosti, emocije kao refleksi realnosti i kao asocijativni reperi. Naravno, svaki od segmenata može se sagledavati pojedinačno, kao tema pojedinih pesama ali su svi oni i „toponimi“ jedne mentalne mape, jednog identiteta i njegove celokupnosti viđene u nizu trenutaka, od kojih se neki, sa većim ili manjim odstupanjem, ponavljaju i variraju u različitim predznacima i vrednostima, što usložnjava moguće čitanje/tumačenje; na primer - „Ruke su, uz noge, trup i glavu, najveći vidljivi / delovi tela.“ („Ruke“) i „Naše telo se sastoji od glave, trupa, ruku i nogu.“ („Naš jezik“) gde je ključna razlika u terminu „vidljivi“ i logičnom sledu prema (nepomenutom) opozitu „nevidljivi“.
            Knjigu „Svedočenje“ otvara istoimena pesma sa nekoliko intrigantnih slika na koje će se nadovezivati druge slike/stihovi: „U svakom od nas postoji ćutanje, / sagorelo, tvrdo i crno, gde je, misliš / sve. / Kao što od naraslih grana / nastaje ugalj, tako od reči / nastaje tišina.“ nastavljaju se u „Drška noža, iskrenuta, viri. / Da li će je neko zgrabiti, da preseče / ovu tišinu? / Ćutim, i gledam. / / Kao da nisam tu.“ („Mrtva priroda“) i nadalje u „Ponekad osetim da je neka reč zaključana, da nema / svoje misli već, unutra, čuva tišinu.“ („Ćutanje“).
            U pesmi „Svedočanstvo“ početna se slika razvija u drugu: „Ali, te naoko mrtve stvari, / znaju da zagreju tvoje srce. / Ako se ugalj zapali, ako se tišina / rastišini, plane vatra i od pepela / i smeha nastaje novo prisustvo.“, na koju se vezuju stihovi „Kad govori, reči mu svetle. Nose svetlost, / zgasitu i zapaljivu, tešku kao ugalj.“ („Žar razgovora“) i „Svetlost  stvara. Istiskuje iz sebe / blešteće stvari.“ („Svedok“) te „U paperju vatre koja / leži na ognjištu, / legu se te reči, koje zaviruju, / da me vide.“ („Govor“).
No, reči nisu samo blage, one su tajanstvene („ali reči mi / ništa ne govore.“ „Rane“), opasne („Ostale su samo / oštrice reči.“, „Umor“; „Neke reči sastrugane u sjaj njene su oči, / oštre poput stakla / usamljenije od kaveza.“, „Šapat“). Pred tom silom nemilosrdnom („Rečenice gladne, toliko gladne da / izmišljaju svoju žrtvu.“, „Šapat“) kao da nema utočišta jer imenovanje osmišljava doživljaje, daje im, dotad bezobličnim, oblik, dovodi ih na površinu (u klopku) svesti. Bez njih sve je nalik magli, slutnji, iluzijama koje tište, zbunjuju, uznemiravaju onoga ko i tako ne uspeva da se snađe u svakodnevici, ko lako tone u vreme prošlo, u dane kada je sve bilo svežije, čistije i primamljivije. Seta i melanholija prevladavaju, tuga za onim čega nema i što, posmatrano iz sadašnjosti, izgleda kao izgubljena blagodet jer tada „Daljina me je osvajala, a ja sam / osvajao daljinu.“ („Detinjstvo“). Ali, nema više stare kuće, srušena je pa, otuda, nema ni tako željenog povratka. Kao što nema ni ubogih sobičaka u kojima se stanovalo sa puno nadanja i mladalačkog poleta. To je bespovratno nestalo a „Sad živim ono što mi se činilo nemogućim, / ispruženih ruku izranjam na drugu obalu. / Izbačen na drugo mesto.“ („Boravišta“).
Sadašnjost, makar bila i udobnija, nije blagonaklona i popustljiva prema onima koji gledaju unazad. Protok vremena troši i razara i odnos prema voljenom biću bilo zbog latentnog nedostatka trenutaka u kojima ljubavnici pripadaju samo jedno drugom („Vreme je prekratko da bih te / upamtio.“, „Putovanje“) ili zato što što „Osećanja postaju ravna / i hladna, poput žice“ („Umor“). Tako se zatvara pun krug - vremena koje protiče i razvodnjava sećanja odnosno donosi bledu sadašnjost i neizvesnu budućnost, tela koje slabi i gubi snagu („ono što je već / odavno prošlo, što se, negde u meni, zbilo i tako / zbijeno pretvorilo u ožiljke i žuljeve.“, „Rane““), emocija koje venu, spoznaja koje, posle početnog uzleta usporavaju, postaju trome i izgubljene u senzacijama novog sveta i, konačno, reči koje bi mogle biti težište na koji se ličnost oslanja ali koje su takođe nepouzdane pošto „Reči se troše jer se stalno kreću.“ („Šapat“). Njihova je trajnost ograničena a verodostojnost kao i snaga upitna. Potom sledi i priznanje potpunog poraza, raspršivanja svih iluzija jer „Kad napišem neku reč shvatim da nemam njeno / iskustvo, / da ne mogu ispričati ni svoj život“, („Rane“).
            U konačnom svođenju računa više je gubitaka nego pobeda, više propuštenih nego iskorišćenih mogućnosti, više sećanja nego ispunjene sadašnjosti. Otuda toliko patine u stihovima, toliko melanholije koja, ipak, ne tone u slatkastu patetiku i samosažaljevanje. Pesnik uspeva da zadrži nužno potrebnu meru u emotivnom balastu stihova istovremeno demonstrirajući nesvakidašnju svedenost i eleganciju u izrazu. Veoma je podsticajno pratiti kako barata visoko apstraktnim pojmovima, na koje se poziva određujući početna stanja pesme, i na koje, potom, nadograđuju pojedinačno, dakle ono što je na sasvim drugom kraju skale. Sudar i spoj opšteg, pročišćenog i eteričnog – kakvi su pojmovi svetlosti i tame, vremena, dubine i daljine, vatre, vazduha... – i sićušne, trivijalne čestice postojanja jedinke – od vožnje biciklom, otvaranja prozora, šetnje zaraslim šumskim putem, puža golaća na stazi, razgovora sa mladim pesnikom... – pesmama daruje uzbudljivu vrtoglavost uzleta (ili pada), širine (ili teskobe) da bi, sveukupno, izgradio jedno vrlo lično, intimističko svedočenje o velikim istinama i sitnicama, o nemanju (i nepostojanju) jednog odgovora na postojanje, o jedinstvenosti svakog trenutka koji je prošao, upravo traje ili će doći.
            „Svedočanstvo“ je knjiga zrelog i profilisanog izraza koja smelo barata nekim od opštih poetskih tema, ne beži od emocija a ipak uspeva da bude (i ostane) sveža i ubedljiva te, konačno, dozvoljava, blago i tanano, svom (nesavršenom) čitaocu da se prepoznaje u stihovima.
            („Koraci“, 2015.)

0 komentara:

Постави коментар

top