Nova knjiga Franje Petrinovića (1957), zapaženog prozaiste srednje generacije, provokativnog naslova i podnaslova „Gramatika poremećaja: balade s početka veka“, nominalno, na prvi pogled, zbirka je 20 priča podeljenih u četiri dela/ciklusa/segmenta (dve priče su uvodne). No, kada znatiželjni čitalac zaroni u delo shvata da je, možda ili čak vrlo verovatno, u pitanju i roman obzirom na dva junaka - bračni par, Anđeliju i Sergeja - koji su protagonisti svih priča i kroz čiju se vizuru prelamaju celokupna dešavanja. No, žanrovsko određenje ovog dela prvenstveno je „tehničko“ pitanje koje ne utiče na način njegovog „konzumiranja“ odnosno sveukupni utisak. Ipak, uzme li se u obzir da je autor aktivni učesnik ovdašnjih buntovnih postmodernističkih dešavanja kao i da je u sredini ove knjige/zbirke/romana uvrstio, kao svojevrsni (ne)apartni glas, segment/ciklus pesama, imenovan „Posvete, uostalom“, ne treba olako odbaciti i opciju da se Petrinović namerno poigrao oveštalim žanrovskim podelama ispitujući njihovu krutost/fleksibilnost.
            Autoru ovih redova mnogo je provokativnije bilo pitanje (postavljeno pre čitanja knjige) da li je svaka priča jedan primer/slučaj poremećaja, jedna dijagnoza, lakša ili teža ali zasebna? Iščitavanje priča/poglavlja zbirke/romana uveravalo ga je da odista prisustvuje identifikovanju određenih poremećaja ali su se anomalije, same od sebe i po sopstvenoj logici, slagale u celinu, u celovitu sliku totalne boleštine koja je spopala ne samo glavne junake već i sve oko njih, čitav ljudski i društveni organizam ovih naših „novovekovnih vremena“ posmatranih, voljom autora, na isečku koji se zove Novi Sad (sa sijaset prepoznatljivih toponima) ali koja (ta otkrivena boleština) napada i (sve) ostale organe/udove tela koje se odaziva na ime zemlja Srbija. Crnokosa, prgava Anđelija i pomirljivi, apatiji sklon Sergej svojevrsni su lakmus ili reagens koji otkriva i boji bolesno tkivo koje je ili odavno nezdravo ili se još kvari. U konačnom sagledavanju svet oko njih jarko je šaren od svih tih devijacija, pogrešnih postavki i zaključaka, uvrnutih sticaja okolnosti, mutacija izniklih na raspadanju  nečega što se jednom smatralo za normalno a onda je razrušeno, obesmišljeno, karikirano. Te se normalnosti više niko i ne seća ispravno, postala je legenda, sumnjiva mlađima. Trenutno je šareno stanje tako intenzivno da se neko (čitalac) lako može upitati nije li to što neko zove bolest u stvari potpuno zdravo a da su oni koji o tome negativno sude u stvari odstupanje, nenormalnost. Da li su opšta iskvarenost, korumpiranost, lična besciljnost, bezosećajnost, sitničavost i zloba odista pogrešni ili, naprotiv, baš ono šta i kako treba da bude u zajednici/društvu? Ima li onaj ko se ne snalazi u trenutnoj situaciji pravo da optužuje sve osim sebe? Njegova konfuzija nije merodavna za ostale koji se snalaze kako znaju i umeju, otimaju ako treba (a treba), lažu i varaju (i druge i sebe) i - preživljavaju. Nije li osnovni princip društva - telesno (makar i bezdušno) preživljavanje po svaku cenu? Zar postoji nešto više osim vulgarno materijalnih imperativa?
            Petrinović, naravno, ne daje nikakve instant odgovore baš kao što, direktno, i ne postavlja pitanja. Njegovi junaci takođe ne uspevaju da daju jedan, jedinstven odgovor na svoje dileme na koje, uostalom, različito reaguju iz situacije/priče/poglavlja u situaciju/priču/poglavlje jer se vremenom menjaju (istina, čini se, nedovoljno, ne onoliko koliko to traže problemi i njihova potencijalna razrešenja). Priče, ipak, nisu jednosmerne, ne idu najkraćim putem od problema do razrešenja već meandriraju, skreću na razne strane hvatajući odraze različitih ideja i misli, novih i starih, odjeke popularne i tradicionalne (ne)kulture, pošalica i doskočica. Sve je to sastavni deo izgovorenih rečenica i onih koje su prećutane, formulisanih misli ali i onih ovlašnih, zadesno usputnih. Trenutak situacije/priče/poglavlja pun je (ponekad se čini prepunjen) zaleđem, istorijom, opštom i ličnom, jer ma koliko se neko otimao od prošlosti ne može pobeći. A kad junaci ne govore/misle/delaju to radi sveznajući pripovedač nastavljajući da gradi gustu mrežu digresija, asocijacija, naznaka, citata i prikladnih poštapalica koje, sveukupno, mame osmehe, sasvim nedužne ali i one gorke, od kojih zastaje knedla u grlu ili se podiže gorčina iz utrobe. Lakoća izlaganja, raspričanost koja brzo klizne u brbljivost i frustrirano agresivne verbalne fluentnosti, zavodljive vrcavosti, kozerije i (ne uvek) šaljive duhovitosti neće umanjiti tmurne obrise egzistencija junaka i statista već će, naprotiv, bolno pojačavati kontraste obesmišljavanja sivih zona u kojima se svi oni kriju nesposobni da isteraju sebe i druge na čistinu ovih „smutnih vremena“ novovekovnih.
            Petrinovićeva potret poremećaja nije plošni „foto-robot“ već pre pomalo (poviše) izvitopereni hologram koji u svakom segmentu sadrži i celinu slike. Njemu uspeva da spoji jednostavnost i gustinu priče i pripovedanja u celinu koja ne insistira na svojoj (ne)običnosti ali je se i ne odriče. Rečju, „Gramatika poremećaja“ je kontraverzna, očekivano-neočekivana knjiga-dijagnoza kompleksnog sadržaja i kazivanja koja, definitivno, traži visprenog (a ne kako je to danas moderno i poželjno, lenjog) čitaoca.

            („Povelja“, 2014)

0 komentara:

Постави коментар

top