Nova knjiga Franje
Petrinovića (1957), zapaženog prozaiste srednje generacije, provokativnog
naslova i podnaslova „Gramatika
poremećaja: balade s početka veka“, nominalno, na prvi pogled, zbirka je 20
priča podeljenih u četiri dela/ciklusa/segmenta (dve priče su uvodne). No, kada
znatiželjni čitalac zaroni u delo shvata da je, možda ili čak vrlo verovatno, u
pitanju i roman obzirom na dva junaka - bračni par, Anđeliju i Sergeja - koji
su protagonisti svih priča i kroz čiju se vizuru prelamaju celokupna dešavanja.
No, žanrovsko određenje ovog dela prvenstveno je „tehničko“ pitanje koje ne
utiče na način njegovog „konzumiranja“ odnosno sveukupni utisak. Ipak, uzme li
se u obzir da je autor aktivni učesnik ovdašnjih buntovnih postmodernističkih dešavanja kao i da je u sredini ove
knjige/zbirke/romana uvrstio, kao svojevrsni (ne)apartni glas, segment/ciklus
pesama, imenovan „Posvete, uostalom“,
ne treba olako odbaciti i opciju da se Petrinović
namerno poigrao oveštalim žanrovskim podelama ispitujući njihovu
krutost/fleksibilnost.
Autoru
ovih redova mnogo je provokativnije bilo pitanje (postavljeno pre čitanja
knjige) da li je svaka priča jedan primer/slučaj poremećaja, jedna dijagnoza,
lakša ili teža ali zasebna? Iščitavanje priča/poglavlja zbirke/romana uveravalo
ga je da odista prisustvuje identifikovanju određenih poremećaja ali su se
anomalije, same od sebe i po sopstvenoj logici, slagale u celinu, u celovitu
sliku totalne boleštine koja je spopala ne samo glavne junake već i sve oko
njih, čitav ljudski i društveni organizam ovih naših „novovekovnih vremena“ posmatranih, voljom autora, na isečku koji
se zove Novi Sad (sa sijaset
prepoznatljivih toponima) ali koja (ta otkrivena boleština) napada i (sve)
ostale organe/udove tela koje se odaziva na ime zemlja Srbija. Crnokosa, prgava Anđelija
i pomirljivi, apatiji sklon Sergej svojevrsni
su lakmus ili reagens koji otkriva i boji bolesno tkivo koje je ili odavno
nezdravo ili se još kvari. U konačnom sagledavanju svet oko njih jarko je šaren
od svih tih devijacija, pogrešnih postavki i zaključaka, uvrnutih sticaja
okolnosti, mutacija izniklih na raspadanju
nečega što se jednom smatralo za normalno a onda je razrušeno,
obesmišljeno, karikirano. Te se normalnosti više niko i ne seća ispravno,
postala je legenda, sumnjiva mlađima. Trenutno je šareno stanje tako intenzivno
da se neko (čitalac) lako može upitati nije li to što neko zove bolest u stvari
potpuno zdravo a da su oni koji o tome negativno sude u stvari odstupanje,
nenormalnost. Da li su opšta iskvarenost, korumpiranost, lična besciljnost, bezosećajnost,
sitničavost i zloba odista pogrešni ili, naprotiv, baš ono šta i kako treba da
bude u zajednici/društvu? Ima li onaj ko se ne snalazi u trenutnoj situaciji
pravo da optužuje sve osim sebe? Njegova konfuzija nije merodavna za ostale
koji se snalaze kako znaju i umeju, otimaju ako treba (a treba), lažu i varaju
(i druge i sebe) i - preživljavaju. Nije li osnovni princip društva - telesno
(makar i bezdušno) preživljavanje po svaku cenu? Zar postoji nešto više osim
vulgarno materijalnih imperativa?
Petrinović, naravno, ne daje nikakve
instant odgovore baš kao što, direktno, i ne postavlja pitanja. Njegovi junaci
takođe ne uspevaju da daju jedan, jedinstven odgovor na svoje dileme na koje,
uostalom, različito reaguju iz situacije/priče/poglavlja u situaciju/priču/poglavlje
jer se vremenom menjaju (istina, čini se, nedovoljno, ne onoliko koliko to traže
problemi i njihova potencijalna razrešenja). Priče, ipak, nisu jednosmerne, ne
idu najkraćim putem od problema do razrešenja već meandriraju, skreću na razne
strane hvatajući odraze različitih ideja i misli, novih i starih, odjeke
popularne i tradicionalne (ne)kulture, pošalica i doskočica. Sve je to sastavni
deo izgovorenih rečenica i onih koje su prećutane, formulisanih misli ali i
onih ovlašnih, zadesno usputnih. Trenutak situacije/priče/poglavlja pun je
(ponekad se čini prepunjen) zaleđem, istorijom, opštom i ličnom, jer ma koliko
se neko otimao od prošlosti ne može pobeći. A kad junaci ne govore/misle/delaju
to radi sveznajući pripovedač nastavljajući da gradi gustu mrežu digresija,
asocijacija, naznaka, citata i prikladnih poštapalica koje, sveukupno, mame
osmehe, sasvim nedužne ali i one gorke, od kojih zastaje knedla u grlu ili se
podiže gorčina iz utrobe. Lakoća izlaganja, raspričanost koja brzo klizne u
brbljivost i frustrirano agresivne verbalne fluentnosti, zavodljive vrcavosti, kozerije
i (ne uvek) šaljive duhovitosti neće umanjiti tmurne obrise egzistencija junaka
i statista već će, naprotiv, bolno pojačavati kontraste obesmišljavanja sivih
zona u kojima se svi oni kriju nesposobni da isteraju sebe i druge na čistinu
ovih „smutnih vremena“ novovekovnih.
Petrinovićeva potret poremećaja nije
plošni „foto-robot“ već pre pomalo (poviše) izvitopereni hologram koji u svakom
segmentu sadrži i celinu slike. Njemu uspeva da spoji jednostavnost i gustinu
priče i pripovedanja u celinu koja ne insistira na svojoj (ne)običnosti ali je
se i ne odriče. Rečju, „Gramatika
poremećaja“ je kontraverzna, očekivano-neočekivana knjiga-dijagnoza
kompleksnog sadržaja i kazivanja koja, definitivno, traži visprenog (a ne kako
je to danas moderno i poželjno, lenjog) čitaoca.
(„Povelja“,
2014)
0 komentara:
Постави коментар