INGENIOZNA STRIP MAJSTORIJA – „Porodica Tarana“ Džordža Makmanusa; izdavači Darkwood, Beograd, i Marketprint, Novi Sad, 2014.

                                                                   U FOKUSU

            Istorija stripa kao medija usko je povezana sa popularnošću i razvojem štampe s kraja XIX i početka XX veka; tada su, u cilju povećanja tiraža (i profita), američki novinski magnati neprestano pokušavali da svojim izdanjima obuhvate što širu čitalačku publiku. Karikature kao izvor humorističkih sadržaja bile su popularne pa su traženi načini da se ta popularnost poveća. Prvi strip junak „Žuti dečak“ rođen je iz takvih eksperimenata. Razotkrivanje novog medija išlo je ruku pod ruku i sa jednim bizarnim elementom - takmičenjem (pa i netrpeljivošću) novina i njihovih vlasnika što je otvorilo prostor za razne  eksperimente kojima je stvoren strip medij. Naravno, sve te tehničke i izdavačke pogodnosti ne bi značile ništa da ih nisu koristili izuzetno talentovani pioniri koji su istraživali i sami postavljali pravila kojih će se držati ne samo oni nego i sledeće generacije „stripadžija“.

            Među plejadom genijalnih strip pionira značajno mesto zauzima i Džorž Makmanus (1884-1954) odnosno njegovo životno delo „Porodica Tarana“ (u originalu „Bringing up Father“ što se, zavisno od konteksta, može prevoditi kao „vaspitavanje oca“ ili „pominjanje oca“) koje je kontinuirano stvarao od 1913. godine pa do svoje smrti (strip je, po uglavnom lošem izdavačkom običaju, nastavilo nekoliko autora ali bez većeg uspeha tako da je konačno prestao da izlazi 2000. godine). „Porodica Tarana“ je postala primer dugotrajnog, uspešnog humorističnog porodičnog stripa ali i samosvojna kategorija i, obzirom na svetsku popularnosti, fenomen  stripa i popularne kulture XX veka. Ovaj je strip predstavljen jugoslovenskim čitaocima 1935. godine u listu „Crtani film“, dodatku „Jugoslovenskih ilustrovanih novina“,  a od 1954. do 1989. godine izlazio je u dnevnoj kaiš verziji u najtiražnijem dnevnom listu „Večernjim novostima“; tada ga je ingeniozno prevodio urednik „Novosti“ Miodrag Ilić, dramski pisac, mešajući savremeni jezik sa građanskom predratnom terminologijom uz dodatak šatrovačkog. Revija „Stripoteka“ sporadično je objavljivala kaiševe ili nedeljene tablje ovog stripa.

REČ KRITIKE

           Osnovna situacija-intriga stripa vrti se oko karakternih razlika Tarane (strip ime mu je Džigs) i njegove supruge Magde (Megi). Tarana, zidarski radnik (ali ne majstor već donosač cigli), dobio je na lutriji milion dolara i tako preko noći ostvario američki san i obogatio se. Ta drastična promena njega suštinski nije poremetila; iako nosi frak i cilinder on je i dalje prostodušni veseljak sklon druženju sa starom ekipom u kafani „Kod Toše na ćoše“, celonoćnom bančenju, kartanju i piću te prisećanju na dobra stara vremena (table sa „evociranjem“ uspomena spadaju među najuspelije u stripu). To se nimalo ne dopada ženi, bivšoj švalji, koja se iz sve snage upinje da postane „nobles“ (kao naša „Pokondirena tikva“) i odvoji se od svojih korena. Ćerka Nora pravi je izdanak majke - rastrošna i lakomislena (i lepa). Tarana i Megi neprestano ratuju - on bi u kafanu, ona u operu, on voli svoje stare drugare, ona žudi za visokim društvom. A to visoko društvo čine svakojaki probisveti i pozeri, izveštačeni aristokrati ali i obični, priprosti tipovi koji su se nekako obogatili. Očigledna je Makmanusova simpatija prema običnom, nepretencioznom, neiskvarenom, prostodušnom, malom čoveku koji voli društvo, plaši se svoje žene, i koji ponekad zaglavi u zatvoru ali uvek - ima dušu.

            Obavezni pratioci porodice Tarana su šarolika posluga koja se često menja, Magdina brojna, uvek gladna i siromašna porodica na čelu sa lenjim Tikom Luftika koji koristi svaku priliku da se besplatno najede i napije i ućari koji dolar. Uz Taranine drugare tu su ne mnogo bistri policajci te svakojake bogataške porodice sumnjivih manira i namera. Slika američkog društva koja se pomalja u pozadini stripa nimalo nije laskava niti pohvalna; humanost, iskrenost i poštenje za elitu su prokažene osobine. Običan svet, pak, nije sposoban za bilo kakve intelektualne uzlete već tavori u okvirima pukog ispunjavanja hedonističkih prohteva. Makmanus, naravno, nikako nije moralizator već vrsni humorista sa povremenim satiričnim uzletima. Stoga su njegove pričice (u ovoj knjizi pretežno iz 1952. godine) efektne, duhovite, sa mnoštvom gegova i ponekim urnebesnim završetkom. Izuzetan je i crtež ovog stripa, u rasponu od ekspresivnih, karikaturalnih likova do izuzetno preciznih „art deko“ predmeta i enterijera te razgaljujućih pojedinosti (kakvi su, na primer, događaji u ramovima za slike, paralelni ili potpuno apartni sa osnovnom radnjom). Zaključimo, današnji čitalac „Porodice Tarane“ pogostiće se remek-delom stripa a u svakom narednom čitanju, pronalaziti nove detalje, i iznova uživati u briljantnom, vrcavom umetničkom delu.

            („Dnevnik“, 2015)