U FOKUSU
Istoričari
i teoretičari naučne fantastike slažu se da žanr „negativne utopije“ ima tri velika temelja - romane „Mi“ Jevgenija Zamjatina (1924), „Vrli novi svet“ Oldosa Hakslija (1932)
i „1984“ Džordža Orvela (1949); Haksli je svoj roman odredio upravo tim
terminom koji su prihvatili njegovi savremenici (teoretičari, pak, poslednjih
decenija insistiraju na dva različita termina „negativna utopija“ i „distopija“
koje razlikuju po intencijama kreatora društava, odnosno da li se „loše“
društvo stvara namerno ili je ono posledica dobrih namera). Kako god bilo,
negativna utopija u osnovi se bavi društvenom organizacijom nekog budućeg
društva koje, pod raznim izgovorima, ograničava prava svojim građanima (ili
pojednim klasama/slojevima) vršeći konstantnu represiju i manipulisanja u svim
segmentima života (javnog, privatnog, ekonomskog, religijskog...).
Za
razliku od romana „Mi“ i „1984“, koji zamišljaju društva u kojima
je političko-ideološka doktrina uslovila funkcionisanje svih ostalih delova
države i društva, „Vrli novi svet“
predstavlja društvo koje je stvarano planskom upotrebom nauke. Temelj svih
delatnosti je nasleđe Henrija Forda
odnosno njegovog efikasnog organizovanja proizvodnje vozila pojednostavljivanjem
operacija povezanih tekućom trakom. Preslikavanjem ovakvog principa na
društvenu organizaciju, sveukupno stanovništvo je podeljeno na pet kasti (Alfa, Beta, Gama, Delta, Epsilon) koje
se kreiraju - od veštačkog začeća i rađanja, preko obrazovanja do zadatog
načina života - da budu savršeno zadovoljne svojim statusom. Sreća za sve znači
namerno oštećenje embriona ili učenje u snu kojim se u svačiju svest usađuju
poželjni principi života. Uz to, svakome je dostupna „soma“, univerzalna droga, i konstantne sportske zabave posle rada
te imperativni promiskuitet (jer svako pripada svima) i ritualno upražnjavanje
orgija na kvazi religijskim obredima (lišenim onstranog/mističnog) koji slave Forda kao svojevrsnog praktičnog boga.
REČ KRITIKE
Roman
se dešava 632. god. Fordove ere
(odnosno 2540.g. po „našem“ vremenu) u Engleskoj
i Americi. Pošto su svi članovi društva dizajnirani i uslovljeni/naučeni da
ispunjavaju zadatke, da njima ne vladaju jake i štetne emocije (jer im je sve
brzo dostupno), Haksli je, kako bi
razotkrio sve strane takvog sistema, morao za junake da odabere otpadnike.
Jedan je Bernard Marks iz Alfa kaste koji je, tokom začeća i
odgajanja u boci, greškom trovan (da bi zaostao u razvoju) pa je i fizički različit
i mentalno asocijalni nekonformista
(voli samoću, hoće devojku samo za sebe...). On sa Leninom (pravom Beta
devojkom spremnom samo za uživanje) odlazi u rezervat Indijanaca u Americi gde
otkriva Lindu, Betu-minus nestalu u
naučnoj ekspediciji pre 20 godina a koja je ostala živa, prilagodila se
primitivnim uslovima i čak, što je vrhunac pada po standardima novog sveta,
rodila sina, Džona Divljaka. Bernard dobija dozvolu da ih vrati u
civilizaciju (koja je sterilizacija) radi proučavanja ali oni ne uspevaju da se
prilagode njenim blagodetima. Majka se ubija prekomernom konzumacijom some koja je štiti od sopstvene ružnoće
i propalog života a sin (koji jedini poznaje Šekspira, pisca iz prokazane prošlosti) izvršava samoubistvo pod
pritiskom javnosti dok Bernard biva
poslat na zabačeni Island. Tako se
anomalije društva ispravljene pa ono nastavlja da samozadovoljno živi po
starom.
Haksli je, pišući posle II svetskog rata o „Vrlom novom svetu“, spoznao njegove mane i neujednačenosti, kao i
svoje zablude ali delo nije menjao jer je ono već postalo simbol straha pred mogućim
zloupotrebama nauke. Mada su Hakslijevi
savremenici listom kritikovali roman kao neuspeo njegova je intelektualna snaga
velika i danas, više od 80 godina od stvaranja. Na žalost, čovečanstvo nije
izbeglo zamke tzv „prosperiteta po svaku cenu“. Istina, nema otvorene
manipulacije kastama (i čitavim geografskim regionima) ali je doktrina Potrošačkog raja, rasipanja resursa,
ultimativnog hedonizma, duhovnog primitivizma, u potpunosti na tragu društava
iz „Vrlog novog sveta“.
(„Dnevnik“,
2015)
0 komentara:
Постави коментар