O RASKOŠNIM TALENTIMA - „Esmeralda i druge priče“ Petra Masledžije i Dušana Vukojeva; izdavač Rosencrantz, 2012.

U FOKUSU

            U hvale i poštovanja vrednoj misiju štampanja strip albuma sa delima stvorenim u bliskoj nam (a tako dalekoj) prošlosti, agilni „Rosencrantz“ je objavio strip album „Esmeralda i druge priče“ delom nastao saradnjom crtača Petra Masledžije i scenariste Dušana Vukojeva a delom kao kompletno Masledžijino delo. Sedam storija rađeno je od 1983. do 1990. godine, u vreme kada je domaći strip u tadašnjoj SFR Jugoslaviji bio u fantastičnom kreativnom i produkcijskom uzletu prekinutom ratovima s početka 1990-tih koji su bili fatalni za čitavu državu, strip kao umetnički formu i njegove stvaraoce prinuđene da, tragajući za sigurnošću i kakvom-takvom egzistencijom, napuste rodnu zemlji odnosno prestanu da se bave dotadašnjim poslovima. Koncentracija mladih strip umetnika kakva je zabeležena tih 1980-tih, potpomognuta povoljnim izdavačkim prilikama, više na ovim prostorima nije zabeležena i pitanje hoće li je ikada biti.

            Petar Masledžija (1965) počeo je da objavljuje stripove već 1980. godine i do trenutka iseljenja u Holandiju, 1991. godine, uspeo da se predstavi i nametne publici kao talentovani crtač i kao kompletni strip umetnik. Pored „slobodnog“ crtanja stripova bio je i u timu koji je „odrađivao“ strip franšizu „Tarzan“ (što je bio drugi pokušaj da se stvori ovdašnja strip „industrija“; prvi pokušaj bio je vezan za domaći „brend“ strip „Mirko i Slavko“). Njegova saradnja sa proverenim strip scenaristom Dušanom Dudom Vukojevim (1948) ostvarila se u nekoliko stripova od kojih su u ovom albumu objavljeni „Čuvar istine“ (1983), „Asteroid odbačenih“ (1984), „Esmeralda“ (1986) i „Lov“ (1987).

REČ KRITIKE

Vukojeve priče u svetovima naučne i epske fantastike uspevaju da zaokruže novu stvarnost i u njenim okriljima izgrade zaplet odnosno rasplet pojedinačnih sudbina. Finalni i fatalni obrt u „Čuvaru...“ ili „Asteroidu...“ izmamiće čitalačke osmehe jer prisustvuje variranju i delimičnom izneveravanju obrazaca, dok storija „Lov“, elegantno, bez reči, relativizuje pojmove pobednik-gubitnik. Naslovna „Esmeralda“ složena je, višeznačna igrarija na nekolike teme, od nepromenjivosti sudbine i uzaludnosti žrtvovanja do mračnijih tonova ljubomore i kapricioznosti na prvi pogled simpatične gospodarice vremena. Iz galerije tabli na kraju albuma saznajemo da je epizoda „Esmeralde“ iz 1985. godine izgubljena što je činjenica za žaljenje. Masledžijin crtež u storijama koje je radio po Vukojevim scenarijima oštar je i precizan a table dinamično koncipirane. U stripovima koje je sam osmislio i nacrtao - „San“ (1984), „Neverstvo“ (1987) i „Proročanstvo“ (1990) – Masledžija je dovitljivi pripovedač kome nisu strani epska fantastika i pseudoistorijske priče (koje će se, u „Neverstvu“ dovitljivo preobratiti u savremeni rasplet). „San“ pleni nesputanošću kazivanja koje je pretočeno u raskošnu fantazmagorijsku galeriju bizarnih bića. „Proročanstvo“, u srednjevekovnom okruženju meša mistiku i mladalačke vragolije i iscrtano je primireno, iskusnim potezima. Za sedam godina Masledžijine crtačke i montažerske veštine napreduju od efektnih, brzih slika i popularnih predstava o naučnofantastičnim i epskofantastičnim sadržajima do rafiniranih slika ublaženih linija. Album „Esmeralda i druge priče“ svedoči o vanrednim scenarističkim sposobnostima Dušana Vukojeva i raskošnom talentu Petra Masledžije koji su zaustavljeni u razvoju iako njihovi stripovi lako izdržavaju ispit najstrožijeg sudije - vremena.

            („Dnevnik“, 2014) 

PRAISTORIJSKI LJUDI, TRAPERI I INDIJANCI - „Krampi/Kreker Kid“ Petra Masledžije i Dušana Vukojeva; izdavač Rosencrantz; 2014.

U FOKUSU

         U svom poštovanja i hvale vrednom naporu da sakupi i pred nove generacije čitalaca iznese dela domaćih strip stvaralaca izdavačka kuća „Rosencrantz“ je objavila drugi album tandema Petar Masledžija (1965), crtež, i Dušan Vukojev (1948), scenario. Posle albuma „Esmeralda i druge priče“ izašlog 2012. godine, publici se sada predstavljaju dva serijala - „Krampi“ zajednički rad Masledžije i Vukojeva nastao u periodu 1981. - 1982. godina i, kao premijeru, njihov do sada nikada objavljeni „Kreker Kid“ čije su dve epizode nastajale 1982. i 1983. godine.

U predgovoru albuma Sibin Slavković se priseća početka 1980-tih i pozitivne, kreativne atmosfere u „Stripoteci“, kada su se mladi talenti, među kojima je bio i Masledžija, u redakciji prihvatani, negovani, savetovani i usmeravani odnosno od starijih i iskusnijih strip kolega upućivani u tajne 9. umetnosti. Ovakva stručna, uz koju je išla i skromna ali dobrodošla, finansijska podrška bila je zalog razvoja domaćeg stripa, način da se organizovano i planski strip scena stvara i razvija. Taj zadatak koji je trebalo ispunjavati ne tek par godina već barem jednu deceniju mogao je rezultirati jakom strip produkcijom i brojnim izgrađenim autorima. Na žalost, raspad države uništio je i domaći strip. Sve što se potom dešavalo bila je zasluga entuzijazma autora i zaljubljenika dok je mnoštvo autora odustalo od stripa. Dvadesetpet godina kasnije rezultati tadašnjih napora na žalost i dalje nisu sistematizovani a neki su, kakav je slučaj sa „Kreker Kidom“, sticajem svakojakih okolnosti, tek sada ugledali svetlo dana (mada, svakako, i dalje ima stripova koji čame u nekim fijokama).

REČ KRITIKE

           „Krampi“ je započeo kao geg strip u jednom a nastavio se i u dva kaiša (što su forme iz dnevnih novina), da bi se razvio u strip od jedne table (poznat u novinskom stripu kao „nedeljna tabla“ objavljivana nedeljom ali je kasnije „prešao“ i u strip magazine). Krampi je čovek iz kamenog doba koji, sam ili sa drugarima slikovitih imena Kameni ili Džambo, upada u razne nevolje i pokušava da se iskobelja iz njih ne uvek najuspešnije i najspretnije. Deo zapleta vezan je za pronalazak točka kao bitnog činioca buduće civilizacije. Humorni odmak rezultat je nesklada između junaka (što je svevremeni problem) odnosno činjenice da je čitav svet sasvim nov, neistražen (a već pomalo pokvaren). Vukojev je uspešno razgranao priču  uvodeći nove likove  a Masledžijina ruka je svakim kaišom bivala sve sigurnija.

            „Kreker Kid“ je smešten u vreme osvajanja američkog zapada, pre nego je postao divlji. Glavni junak likom podseća na Velikog Bleka, luta divljinom i sreće probleme: u epizodi „Plavi maslačak“ bori se protiv nasrtljivih Indijanaca ali i samouverene devojke-udavače koja je navikla da bude kako ona hoće i nikako drugačije; u „Zmajevoj planini“ Kreker i stari traper Bendžo, rešavaju tajnu zlata koje čuva zmaj. Serijal je prevashodno humoristički intoniran, sa vrcavim dijalozima, i varira standarde vestern žanra uspevajući da, uprkos poprilično rabljenoj ikonografiji, ostane svež i dopadljiv. U tome mu svesrdno pomaže Masledžijin karikaturalan crtež („realističkiji“ nego u „Krampiju“) i dinamične table odnosno njihova razigrana montaža. Rečju „Krampi“ i „Kreker Kid“ su zanatski vrlo korektni radovi koji su imali potencijal da prerastu u releventna dela domaćeg stripa ali, na žalost, sve je ostalo na početnim naznakama.

            („Dnevnik“, 2014)

UZNEMIRUJUĆE, POTRESNO DELO - „Priča o jednom lošem pacovu“ Brajana Talbota; izdavač Omnibus, Beograd, 2014.

U FOKUSU

Brajan Talbot (1952) je strip autor bogatog i šarolikog opusa, od andergraund stripova, onih o super junacima kakvi su Sudija Dred ili Betmen te proslavljenog „Sendmena“ (1991-1993). Njegove grafičke novele privlačile su značajnu čitalačku odnosno kritičarsku pažnju i dobile više prestižnih nagrada; „Avanture Lutera Artrajta“, stvarane od 1978. do 1989, jedna su od prvih britanskih grafičkih novela za kojima su sledile „Priča jednog lošeg pacova“ (1995), „Alisa u Sanderlendu“ (2007), serijal „Grendvil“ (2009-2012), „Ćerke“ (2012; izdanje „Omnibusa“ 2013). U Talbotu su spojene naizgled nespojive krajnosti komercijalnog, alternativnog i umetničkog stripa. Svaka od ovih kategorija ima svoja pravila i karakteristike, mogućnosti, domete i ograničenja. Suprotnosti komercijalnog i umetničkog podrazumevaju se dok je alternativni strip onaj neukrotivi faktor čiji rezultati su potpuno neizvesni odnosno problematični. Otuda se strip stvaraoci najčešće drže jedne forme i ne zalaze u ostale. Talbot se pokazao i kao vešt zanatlija i kao razbarušeni alternativac i kao precizan i dubok, višesmilen umetnik. Njemu, što je takođe retko, nisu strani ni fantastičko-žanrovski miljei niti pretežno realistički prosede. Ovakva univerzalistička sposobnost čini ga kompletnom stvaralačkom ličnošću sposobnom za visoke uzlete imaginacije.

REČ KRITIKE

           Višestruko nagrađena „Priča o jednom lošem pacovu“ spojila je nekoliko tematskih linija koje se prepliću kako u samoj radnji tako i na značenjskim nivoima. Osnovni zaplet prati bekstvo mlade devojke Helen Poter od patološke porodice u kojoj je ona bila žrtva očevog seksualnom maltretiranja odnosno majčine otvorene nezainteresovanosti i netrpeljivosti. Dete je, doživljavajući sebe kao prljavo, loše biće, sa jedinim bliskim bićem, pacovom, pobeglo od kuće uletevši u neprijateljsko okruženje grada koji nema milosti prema slabima i nezaštićenima. Čak i kada dođe u kontakt sa blagonaklonim ljudima Helen, opterećena svojim iskustvima, nije u stanju da prihvati normalnu ljudsku bliskost i beži dalje. Ni dešavanja na putu nisu manje dramatična i tek će u raskošnoj prirodi, među pitomim ljudima Helen uspeti da nađe svoj privremeni mir. Njeno ozdravljenje i zaceljenje kao ličnosti  nastaviće se spoznajom problema, kroz čitanje knjiga, te konačnim suočenjem sa roditeljima i odvajanjem od njih. Posle katarze Helen je preporođena i može krenuti u novi, normalni život.

Kao i u „Ćerkama“ stvarni život je neraskidivo vezan za literaturu pa Helen ide putem svoje omiljene spisateljice Helen Beatriks Poter (1866-1943) koja je kao dete takođe imala probleme sa uklapanjen u okruženje.

Bez uticaja Prirode, dobrih ljudi i životinja, te Književnosti nema zdrave ličnosti koja uživa u lepotama življenja i ponaša se odgovorno prema sebi i drugima. „Priča o jednom lošem pacovu“ hrabro ukazuje na prećutkivana zlostavljanja dece u roditeljskom domu ali i na „normalnu“ netrpeljivost i zlobu običnih ljudi te redovni izostanak elementarne empatije za živo biće kraj nas. Da li za to kriva stresna civilizacija ili su koreni ovog zla dublji Talbot ostavlja čitaocu da odgovori prema sopstvenoj savesti.

Znalački predgovor „Omnibusovom“ izdanju napisao je Zoran Penevski.

            („Dnevnik“, 2014)

VESELE NETIPIČNE BUDUĆNOSTI - „1300 kadrova“ Željka Paheka; izdavač „Deveta dimenzija“ Specijalno izdanje časopisa „Parabellum“, Banja Luka, 2014.

U FOKUSU

            Željko Pahek (1954) višestruko je značajna i, bez preterane skromnosti, legendarna ličnost jugoslovenskog i srpskog stripa a ne treba smetnuti s uma ni njegove svetske uspehe - od pojavljivanja u prestižnim svetskim strip publikacijama (kakva je „Heavy Metal“) do pojave albuma kod stranih izdavača. Pahek je jedna od najmarkantnijih stvaralačkih ličnosti u Jugo-strip talasu iz 1980-tih koja je gotovo od prvog stripa i ilustracije imala izgrađen crtački stil, načine komponovanja tabli, kadriranja, postizanja dinamike prizora odnosno tenzija crtačko-pripovedačkim rezovima.

Na polju stripske naučne fantastike stvarane na ovim prostorima Pahek je još značajniji autor obzirom da je uspeo da izgradi nekoliko prepoznatljivih univerzuma koje je postojano dograđivao odnosno razvijao. „Astro-iđanski“, „Legijsko nepromočivih“ te „robotsko-svemirski“ ciklusi postali su njegovi zaštitni znaci i reperi ovdašnjeg čvrsto žanrovskog stripa. Prva dva ciklusa su kompaktni svetovi (oba nedovršena) dok je treći nehomogen ali je baziran na nekim od ključnih elemenata naučnofantastičnog arsenala. Ne treba zaboraviti ni Pahekove ilustracije odnosno naslovne strane u releventnim edicijama žanrovskih knjiga kakve su „Kentaur“, „Polaris“, „Znak Sagite“, „Tardis“ a koje su utvrdile njegovu poetiku kao i likovno-koloristički rukopis. Uz sve rečeno treba dodati i nemalu Pahekovu popularnost među čitaocima koja je donela i nekolike reprinte starih radova „razbacanih“ po različitim izdanjima.

REČ KRITIKE

            Album „1300 kadrova“, na čijim koricama stoji i obećavajuća odrednica „Zbirka stripova nº 1.“, na impozantnih 216 stranica (deo u koloru), donosi obe epizode „Astro-iđana“ („Oživljeni Metuzalem“, „Skrapulonska bebica“) odnosno kompletne „Legije Nepromočivih“ („Casino“, „Veliki brat“, „Mumije iz rova 202“) te robotsku „Cinema histories“, svemirski „Bagi Fliper“, mračnu fantaziju „Doboš“ i veseli „Što-šta“. Raznolikosti ovako sakupljenih (ne)mogućih budućnosti (robotska civilizacija, jurnjave svemirom, bizarna bića, večiti rat na Zemlji) jedinstvene su u poletnom karikiranju žanrovske ikonografije i arsenala. Pehakove budućnosti daleko su od blistavo-sterilnih i herojskih primera čojstva i junaštva. Nasuprot instantno lepim žiteljima budućih svetova, „lik stvari koje dolaze“ (kako bi rekao H. Dž. Vels) pre liči na nepregledne horde „ružnih, prljavih i zlih“ potomka naših koji uopšte ne znaju da žive u „blistavoj budućnosti“ jer u njoj ništa nije elegantno, parfinisano i dostupno pritiskom na dugme. Pahekovi (anti)heroji su spadala, vrdalame, mutivode i zabušanti u „smutnim vremenima“ okruženi krntijama, skleptanim svemirskim brodovima i robotima, ofucanim enterijerima i ništa boljim eksterijerima. Uprkos svemu, oni se zabavljaju, sprdaju sa svima i svačim, izvlače deblji kraj s osmehom (i knedlom u grlu). Ljuto-gorki humor, karikaturalni crtež, dopadljivi prljavi grafizam odlike su Pahekove poetike, vispreno zavodljive i sveže posle dvadeset i kusur godina od originalnog pojavljivanja - što znači da je test opstanka u vremenu uspešno položen a Pahek potvrđen kao živi klasik ovdašnje Devete umetnosti. Svima koji ga prate od prvih pojavljivanja kao i novopridošlim generacijama stripoljubaca ovo je obavezna lektira uz nadu da je to prvi tom Pahekovih stripovskih (ne)dela. Rečju - uživajmo!

            („Dnevnik“, 2014)

MALI ČOVEK U SIROVOM KAPITALIZMU - „Čovek koje je znao sve“ Igora Sahnovskog; izdavač Stilos, Novi Sad, 2013.

U FOKUSU

U pregledima savremene ruske proze Igor Sahnovski (1958) redovno se pominje kao jedan od najzanimljivijih autora; neretko ga nazivaju i budućim klasikom. Sve njegove prozne knjige imale su velikog odjeka kako među čitaocima tako i među kritičarima. Roman „Životne potrebe mrtvih i kratke priče“ dobila je 2003. godine nagradu „Ruski Dekameron“. Roman „Čovek koje je znao sve“ bio je 2007. u najužem izboru za nagradu „Nacionalni bestseler“ i apsolutni pobednik prema anketama među čitaocima; po romanu je snimljen i istoimeni film. “Zavera anđela“, roman iz 2009. godine je neobična porodična hronika o „ljubavi, vremenu i poželjnim slučajnostima“ a za sada poslednja knjiga „Oštar osećaj subote: Osam slučajeva u prvom licu“ (2013) zbirka je tragikomičnih i šokantno iskrenih muško-ženskih priča o „malim“ i jedinstvenim životima. Sahnovski je autor i dve knjige poezije, „Pogled“ i „Najbolji dani“, obe objavljene 1988. godine. Prevođen je na više  jezika i aktivan učesnik književnog života u Rusiji, urednik u nekoliko izdavačkih kuća i časopisa, jedan od osnivača nedeljnika „Klub knjige“. Njegovi stavovi o ruskoj društvenoj stvarnosti odnosno o literarnim prilikama i neprilikama oštri su i provokativni a poneki postupci kontraverzni - tako je na svečanoj ceremoniji dodeli nagrade„Bronzani puž“ za najbolji naučnofantastični roman, koju dodeljuje Boris Strugacki lično, za knjigu “Čovek koji je znao sve”, Sahnovski rekao: “Hvala, momci, veoma sam polaskan, ali ja nisam vaš, izvinite!” jer on, kako tvrdi, nikada nije pomislio da je reč o knjizi fantastike (a u samom romanu piše “Neka mi oproste ljubitelji naučne fantastike, ali ja zaista ne pišem za njih.”) zaboravljajući da knjige znaju više od njihovih autora.

REČ KRITIKE

          Nižeg naučnog saradnika Aleksandra Bezukladnikova, sa bednom i neredovnom platom voljena supruga Irina napušta zarad galantnog novopečenog biznismena. Izgubljen u tranzicionim  kolopletima krotki i povučeni intelektualac, takoreći rođena žrtva u smutnim vremenima, shvata svoju beskorisnost i pokušava da se ubije ali mu ni to ne uspeva. Umesto blagoslova nestajanja on dobija neočekivani dar - može da zna svaku činjenicu, rešenje svake situacije ali - samo ako baš na to pomisli. Van ovog fokusiranog razmišljanja Bezukladnikov je i nadalje sasvim bezazlena kreatura. Ovaj dar mu omogućava da stekne mnogo novca (da isplati dugove suparniku sa kojim Irina živi) ali ga uvodi u srce sistema koji ga je uništio, u kanale kriminala i trgovine koji su neodvojivi od političkih i policijskih struktura. Naravno, pojava nekontrolisanog igrača privlači sve moćnike koji bi da ga se dokopaju, otkriju za koga radi i potčine svojim interesima. Kada postane jasno kakav je Bezukladnikov potencijal on postaje objekt interesovanja/kupoprodaje tajnih službi. No, čovek koji sve zna može svakome da utekne, od svakoga da se sakrije, da nađe atraktivnu partnerku (ali tipičnu sponzorušu i snobušu) i konačno svoj obični, mali mir, ali ne može da vrati suprugu koja tone u vrlog luksuza, požude i poniženja.

Grotesknost likova koji paradiraju obesmišljenom društvenom pozornicom potcrtana je lepršavim, na momente ciničnim pripovedanjem, koje mami gorke čitalačke osmehe. Sahnovski nema predrasuda i ne želi da budi bilo kakve nade. Mali čovek samo čudom može da opstane u zlim, brutalnim vremenima sirovog kapitalizma.

Roman je nadahnuto i suptilno preveo Dušan Patić.

(„Dnevnik“, 2014)

POGLED U RUŠEVINE IDEALA - „GODINA RAKA“, Scenario: Predrag Đurić, Crtež: Karla Andrea Lopez Mata i Diego Lopez Mata, izdavač: Rosencrantz, Maglić, 2014.

U FOKUSU

            Strip albuma „Godina Raka“, agilne kuće „Rosencrantz“, iz pera proverenog scenariste Predraga Đurića i crtačkog tandema Karla Andrea Lopez Mata i Diego Lopez Mata, dozvoljava različita čitanja i tumačenja. Nominalno ovo je priča o Revoluciju koja se desila 5. oktobra 2000. godine ali je odmah i usahla jer je polet masa zloupotrebljen od karijerista  koji su čekali da prođe prvi talas protesta pa zauzeli sve pozicije vlasti sa kojih i dalje kroje sudbinu običnog naroda, na njegovu štetu a u svoju korist. U novom rasporedu snaga, koji znači samo promenu lica u državnoj vrhuški, na margine stvarnosti gurnuti su revolucionari koji nisu dovršili Revoluciju - a sadašnja vlast potrudiće se da ne dobiju novu priliku za iskorak. Degradirani i razočarani oni na kafanskim susretima, uz piće, „evociraju uspomene“ na propušteno i sa gorčinom komentarišu sadašnju situaciju. No, i od njih takvih, skrajnutih i bespomoćnih, postoji neko ko je u težoj situaciji – to je Stanislav Aranicki, bezmalo bivši čovek, zaboravljeni pisac, zaboravljeni vatreni govornik u danu kada je Revolucija propala. Njega pohode dvostruki demoni – sadašnjosti koja ga je izneverila, na društvenom i ličnom-porodičnom planu, i oni unutrašnji, koji prate stvaraoce i muče ih preispitivanjima i sumnjama u stvoreno i ono što se, u činu samokažnjavanja, ne stvara.

Na drugom, suprotnom kraju stvarnosti je Jovan, mladi umetnik u kome plamti želja sa promenom sveta, za boljitkom zajednice, za sopstvenim potvrđivanjem. Talenat koji nosi traži učitelja koji bi mu pomogao da se razvije i ostvari. Sticajem okolnosti/sudbine starac i mladić srešće se i prepoznati kao srodne duše. No, taj dodir neće biti bezbolan.

REČ KRITIKE

Generacijski jaz produbljen je smutnim vremenima koja su izrodila mlade generacije bez ikakvih vrednosnih sistema. Mladi nemaju ni volje ni interesa da gledaju iza sebe, u prošlost, dok su im pogledi u budućnost zamućeni ispraznim reklamnim spotovima. Jovan je u tom okruženju izolovan kao i pisac među šačicom ogorčenih saboraca i ogromnom, nemom većinom otupelih robova. Neuklapanje u generaciju, međutim, nije sva muka navaljena na mladića. Fatalna bolest medicini nepoznata – možda jer materijalizuje zlu kob prošlosti - oduzima mu vreme i snagu sve dok konačno ne pobedi. Izneveren od tela, od devojke i druga, Jovan se iskazao samo u stripu koji radi po piščevom scenariju. Taj je rad zalog buđenja  Aranickog koji sada ima zašto da se oglasi, ima dug koji objavljivanje stripa treba da oduži.

„Godina Raka“ priča o Idealima i njihovoj izdaji, o Revoluciji koju su iskoristili i prevarili spletkaroši i kalkulanti. Priča o nedovršenim promenama, razorenim porodicama, smeni generacija, o mladosti bez nade i njenom potonuću u ispraznost, podlosti i surovosti, o kriku bunta usred beznađa i apatije. Ovo je portret vremena u kome rane ratnih stradanja nisu izlečene. Zbog svega toga strada nova generacija koju melju ostaci starih režima na koje su se nastavili novi moćnici. Otuda je ovo priča koja se desila, dešava se i, na žalost, dešavaće se dok su primitivnost, vulgarnost, duhovna i materijalna beda osnovni parametri društva.

„Godina Raka“ iscrtana je delikatnim linijama meksičkih umetnika Karle Andree Lopez Mate i Diega Lopez Mate. Tananost oblika i njihova krhka prozračnost, insistiranje na detaljima koji izrastaju u dirljive slike, kontrapunkt su mučnim događajima, teškim pričama o propasti Nade. „Godina Raka“ je delo za 9. umetnost neuobičajene topline, širine i složenosti.

(„Dnevnik“, 2014)

NIZ CRVENU REKU LJUDSKOG STIDA – „Vadisrce: po motivima istoimenog romana Borisa Vijana“ Đorđa Milovića; izdavač Omnibus, Beograd, 2013.

Đorđe Milović (1960) spada u srpske strip autore koji tiho i postojano grade i razvijaju svoju poetiku ne mareći za tekuće strip mode i trendove. Ta samonametnuta izdvojenost dozvoljava umetniku da stvara neopterećen dnevnim zahtevima; s druge strane, međutim, odbijanje da se aktivnije učestvuje u životu ovdašnje strip scene rezultira izostankom priznanja koja autor zaslužuje. Osobenosti svih do sada objavljenih Milovićevih radova jesu prefinjeni grafizam, ponekad dopunjem delikatnim kolorom, te stalna okrenutost literaturi kao predlošku za strip. Dosledni nastavak ovih interesovanja je i album „Vadisrce“ rađen po motivima romana Borisa Vijana (1920-1959) buntovnog umetnika brojnih interesovanja - od poezije, pozorišta apsurda, bizarnih proza, krimića koji su uznemiravali javnost (i izazvali sudski proces protiv romana „Pljuvaću po vašim grobovima“ iz 1946, koji je predstavljen kao Vijanov prevod dela nepostojećeg američkog pisca Vornera Salivena), preko komponovanja šlagera, publicistike, prevođenja naučne fantastike do virtuoznog sviranja džez trube. Vijan je živeo burno, bez kalulisanja, neprestano izazivajući sopstvenu (preranu) smrt. Roman „Vadisrce“ objavljen 1953. karakteriše kontinuirani odmak od zdravorazumskog, izneveravanje obrazaca i rutina ponašanja što, sveukupno, rezultira osećajem začudnosti, lakoće i vrtoglavice izazvane pomanjkanjem prepoznatljivih tačaka oslonca odnosno sveprisutnim ludizmom koji se ispunjava i zadovoljava čistom igrom slobode stvaranja zapleta i (lažnih) raspleta.

 „Vadisrce“ prati Žakmora koji dolazi u neimenovano selo/varošicu na obali mora i, krećući se kroz njega, upoznaje bizarnost takozvanih običnih, svakodnevnih, naizgled trivijalnih stvari. Iza fasada pastoralne provincije kriju se, međutim, nefunkcionalne porodice, prodaja staraca na trgu (robova?), pagansko podsmevanja svešteniku, strašni običaj potkivanja dece jer njihova majka odbija da ih pusti u svet za koji su stvoreni. No, kako se nova snaga ne može zauzadi, deca će i duhovno i telesno izletati iz gnezda-zatvora sve dok, u otvorenom finalu albuma, ne budu živa zazidana u staklenu kocku iz koje, na prvi pogled, nema izlaska a u njoj nema života.

Vrhunac svekolike bizarnosti je crvena rečica stida i sramote koja teče kroz naselje i u koju meštani bacaju trupla ili delove tela koji im više ne trebaju! Odatle ih zubima - i samo zubima - vadi i odnosi nesretnik Slava koji je obdaren i proklet sposobnošću da saoseća i pati za druge. Sa svoje strane ni stranac Žakmor nije bez grehova i ambicija - on je „potrošač naravi“ i traga za mestom gde će sprovoditi svoje ideje „psihoanalizovanjem“ ljudi. Posle sedam godina, tri meseca i dva dana bez ikakvih rezultata, Žakmorov entuzijazam nestaje i on shvata da je upravo stid najrasprostranjenija ljudska emocija pa postaje Slavin naslednik u čišćenju reke stida.

„Vadisrce“ je višeslojna priča, kojoj težište nije na akcionim scenama već na alegorijama i aluzijama pa, zbog svega toga, zahteva precizan, sugestivan i promišljeni vizuelni (ob)lik. Milović crtež svodi na drhtavi kroki prekriven prozirnom vodenom bojom što mu daruje zavodljivu lakoću koju i Vijanova priča nosi. Kadriranje i montaža tabli te česte izmene rakusa dodatno oneobičavaju i potcrtavaju začudnu atmosferu. Rečju, Milovićeva rafinirana interpretacija Vijanovog „Vadisrca“ zrelo je i ubedljivo umetničko delo koje zaslužuje punu čitalačku/gledalačku pažnju i poštovanje.

            („Politika“, Kulturni dodatak, 27.09.2014)

CRTAČKA LEGENDA - „Stripovi iz Nikad robom (1966-1968)“ Branislava Jovanovića - Brane; izdavač Omnibus, 2012.

U FOKUSU

            Branislav Brana Jovanović (1933-2002) jedna je od „ličnosti iz senke“ domaće popularne kulture. Njegovo je ime retkima poznato ali su njegovi radovi itekako znani generacijama čitalaca časopisa „Politikinog zabavnika“, „Politikinog bazara“ ili „Ilustrovane politike“, nekolikih slikovnica ili knjiga izdavača kakvi su „Prosveta“, „Nolit“, „BIGZ“, „Mlado pokoljenje“ odnosno strip serije „Nikad robom“. Jovanovićevi bukvalno bezbrojni crteži krasili su pomenuta izdanja, ilustrujući članke iz raznih oblasti, od istorije do sadašnjosti, od mode do svakodnevnih sitnica... Nenadmašni Brana je naizgled lako, jasno i prepoznatljivo baratao perom ili četkicom, tehnikama laviranog tuša ili akvarela uspevajući da stvori prizore koji dočaravaju atmosferu vremena, tenzije, fizičke pokrete ili duhovne nedoumice. Jovanović se aktivno bavio animacijom, kao scenograf, animator i režiser.

            Na žalost, kao i u svemu što se dešavalo na ovdašnjim prostorima (bez obzira kojoj državi pripadali), voluntarizam i princip „lako ćemo“ udruženi sa „filosofijom palanke“ bagatelisali su Jovanovićevu umešnost, zanatsko savršenstvo i nesumljivu umetničku uverljivost. Mnoštvo njegovih radova je izgubljeno ili bačeno a oni sačuvani nedostupni su javnosti. Za života je ovaj umetnik imao samo jednu samostalnu izložbu, 1999. godine, jedna  je knjiga posvećena njegovom radu („Simboli boja&boje simbola“ Darka Šarenca) i dodeljeno mu je tek poneko priznanje. Možda sve to nije malo ali je svakako nedovoljno za autora velikog opusa i visokih dometa.

REČ KRITIKE

            Knjigu „Stripovi iz Nikad robom (1966-1968)“, iz edicije „Uspomene“, čine tri stripa koje je Jovanović nacrtao za prestižnu strip seriju koja je u žižu interesovanja javnosti vratila i promovisala domaći strip. „Uspomene“ donose i knjigu stripova iz ove strip serije koje je nacrtao Radivoj Bogičević; i dok je Bogičevićev strip opus predstavljen samo prvim sveskama tri serijala koje je radio, Jovanovičev strip opus u „Nikad robom“ ovom je knjigom kompletiran. Legendarni Brana je nacrtao samo tri strip sveske. „Kad mitraljez umukne“ sa temom iz I svetskog rata, svojevrsni je nastavak Bogičevićevog serijala o tri srpska borca koji hrabrošću i domišljatošću brane Srbiju od napada moćnog neprijatelja, dok su sveske „Krvavo svitanje“ i „Barjak nad Srbijom, Takovski ustanak II deo“, scenariste Dobrice Erića, pokušaj da se Drugi srpski ustanak protiv Turaka pretoči u sentimentalno-ratnu epopeju. Jovanović je uspešno u slike preneo ne uvek smislena scenarija odstupajući od klasičnog realističkog crteža u korist nekonvencionalnijeg ali poletnijeg, kome nisu strani ni karikaturalnost, skice i kroki prizori odnosno kasnije definisani „prljavi grafizam“. U tom smislu sve tri sveske su stepenice u razvoju stripovskog jezika i iskušavanja crtačkih mogućnosti koje i posle 40 i kusur godina od objavljivanja deluju sveže, moderno i sugestivno.

            Knjigu, koja je reprint originalnog formata i tehničkih karakteristika - dve strane crnobele, dve u „petobojnoj ofset štampi“ (osim „Krvavog svetanja“ koje, sem naslovnice, nije obojeno) - prati informativni, pronicljivi i lepršavi pogovor Slobodana Ivkova koji se ne zadovoljava samo faktografijom već daje i dublji uvid u proces stvaranja i štampanja stripa, kontraverze i scenarističke propuste ali i Branine majstorske poteze. Rečju, ovo je raritetna  knjiga iz koje se uči istorija srpskog stripa kroz pera i četkice njenog velikana.

            („Dnevnik“, 2014)

O ZABORAVLJANJU...

PARAĆIN, POČETAK OKTOBRA 2014.