HARI, NEPOUZDANI PRIPOVEDAČ SOPSTVENOG ŽIVOTA - Prikaz romana „GOVORKANJA ILI GLASOVI, GLASINE I ŠAPUTANJA“ DUŠAN PATIĆ; izdavač „Solaris“ 2018.

Dušan Patić (1962, pesnik, pripovedač i prevodilac do sada je objavio dve knjige pesama: „Čioda (Ulisov osmeh)“, 1988, „Snovi i dodiri (pljusak stihova)“, 2010, i zbirku priča „Tri“, 2016) svoju novu knjigu naziva višestruko provokativno: „Govorkanja ili glasovi, glasine i šaputanja“. Znatiželjni, spekulacijama i slobodnim asocijacijama skloni čitalac neminovno se mora zapitati zašto su pojmovi iz naslova ovako spojeni (i/ili kontrapunktirani). Ako su „govorkanja“, bez obzira koliko su smislena i osnovana, u osnovi bezazlena, „glasine“ to nikako nisu; „šaputanja“ su, opet, obavijena tajanstvenošću i ekskluzivnošću jer se kazuju osobama od poverenja i lako mogu biti deo spletke ili urote. „Glasovi“, pak, kakvi god da su, i dobri i loši, ostaju otvoreni - glasni - prema svima.

Ali „Govorkanja ili glasovi, glasine i šaputanja“ nisu jedina samoodrednica knjige - njen podnaslov je nedvosmislen, gotovo upućujući, i glasi „ja-roman“. Sada se već (osnovana) sumnja (kontraverza) raskriljuje pred čitaocem. Nju dalji ulazak u knjigu neće tako brzo i lako razrešiti. Otkrivanje i upoznavanje glavnog junaka Harija i, kroz 32 „govorkanja“, njegovog života ispisanog ne u prvom licu (kako podnaslov sugeriše) već u trećem licu, biće i zavodljivo i uzbudljivo, veselo i tužno, provokativno, podsticajno i depresivno. Ipak, uvek će na početku celine-poglavlja stajati odrednica „govorkanja“ kao svojevrsno upozorenje na oprez. Jer, za razliku od mnogih pisaca koji se iz sve snage trude da svojem pripovedanju daju privid stvarnosti, ultimativne i nepokolebljive, Patić iznova i iznova stavlja mali znak pitanja na ono što sledi. Kako to razumeti? Da li je literarni junak „nepouzdani pripovedač“ sopstvenog života? Da li on obmanjuje svoje čitaoce? Radi li to svesno? Da li je sve to namerna provokacija kojom se podriva prećutni sporazum (o poverenju i razumevanju) između pisca i čitaoca?

No, zašto se zaustaviti na ovakvoj postavci? Zašto ne krenuti dalje i upitati se može li literarni junak (ali i onaj ko je s druge strane, izvan literarne stvarnosti) potpuno spoznati svoje življenje, donositi trezvene, objektivne vrednosne sudove o svojim činjenjima i nečinjenjima? I, čak i da se prihvati takva mogućnost, kada nastupa taj trenutak konačnog, definitivnog prosuđivanja? Ili se prosuđivanja dešavaju stalno, u kontinuitetu, u svakom novom trenutku koji je, opet, rezultat svih ranije proživljenih.

Konačno, čisto literarna pitanja: da li je „bildungs roman“ odista moguć, da li su odista moguća dela koja prate stasavanje ličnosti? Jer, svaki je zaključak pogodben, dakle nesiguran, podložan promenama i stalnoj sumnji.

Hari veruje da samo pisanje o sebi nije laž ali, par redova kasnije, zapisuje da je njegov život kao razbijeno ogledalo i da njegova slika zavisi od načina kako su krhotine ogledala spojene. On, dakle, zna - i miri se sa tim - da spoj ne mora biti pravi, da se neki delovi ne uklapaju a neki, vrlo verovatno, i nedostaju. Ipak, Hari kreće u avanturu pisanja (ispovedanja) a na čitaocu je da prihvati ograničenja koja su mu predočena (ali i ona koja bi nepouzdani pripovedač prećutao). Nadalje slede „govorkanja“ koja započinju kao promišljanje nekog segmenta postojanja i odrastanja: škola, planovi, moralni kodeks, stasavanje, ljubavi, brak, zaposlenje, knjige, muzika, ideje i ambicije...; naravno, neminovno je da početna tema skrene, pretopi se u neku drugu ili treću jer je svaki segment organski deo celine i nije moguće lako ga i čisto izdvojiti. Fragmentarnost sagledavanja egzistencije-postojanja nije u potpunosti izvodiva a rizik da se okrnji totalitet slike velika je (totalit ovde označava i celokupnost života ali i okruženja u kome se ono dešava: porodica, grad, država, istorijski trenutak, „duh epohe“...). Konačno, izdvojena tema i celina pružaju otpor podeli i teže da se spoje i tako vrate u prirodno stanje potpunosti, „punoće“.

Posle nekog vremena-čitanja, mozaik Harijevog života otkriva se i svakim sledećim poglavljem upotpunjuje. Njegove boje su jarke jer je pogled (na ljude, gradove, dešavanja...) oštar, sa mnogo uočenih detalja, domišljatih zapažanja i zaključaka. I pogled na sebe i u sebe je takav mada zaključci koji se nameću (formulisani precizno, otmeno diskretno, bez pompeznih objava) nisu uvek prijatni: poštovanje samozadatih principa, spoznaja sopstvene povišene osetljivosti, stvaralačkog nemira, zanosa ali i sumnji rezultiraju neprilađenošću i nemogućnošću da se to stanje izmeni tako što će junak sebe i svoj život približiti opštem proseku i koliko-toliko uspešno razrešiti neke obične, trivijalne situacije i zadatke. Hari prepoznaje svoj usud, voljan je da ga prihvati mada ne uspeva uvek da zadrži potrebni mir i distancu (otuda, možda, njegova paradoksalna pripovedačka „nepouzdanost“?). Njegov život (i „priklučenija“) u mnogo čemu je izuzetan ali je, po prirodi stvari, deo širih procesa i bespoštednog istorijskog okvira (koji Harija - i sve nas - usmeravaju i ukalupljuju). Stoga se Harijevo življenje delimično podudara sa našim, sa njegovim generacijskim ispisnicima ali i onima koji su došli kasnije kao naslednici poslednjih decenija XX veka; otuda je neminovno prepoznavanje situacija i obrazaca baš kao i duha odbijanja da se potone u kolotečine beznadežne svakodnevice.

Patićeva „Govorkanja ili glasovi, glasine i šaputanja“ rasprostiru se na više nivoa, kao jedinstveni, neponovljivi životopis, kao sociološki pogled na jedno doba, kao literarno problematizovanje forme. U svakom od tih smerova ponuđeni su nadahnuti, zanimljivi odgovori kako to i priliči zrelim umetničkim delima.

ILIJA BAKIĆ

http://www.hellycherry.com/2019/03/dusan-patic.html

O PORODICI I BUBAMA I EVENTUALNIM RAZLIKAMA - „Tri“ Dušan Patić, izdanje „Solaris“ Novi Sad 2016.

Posle dve zbirke poezije („Čioda (Uliksov osmeh)“, 1988, „Snovi i dodiri (Pljusak stihova)“, 2010) Dušan Patić (1962), pesnik i prevodilac, predstavlja se znatiželjnim čitaocima proznim prvencem, zbirkom priča, pod naslovom „Tri“; knjigu čine, kako sam naslov kaže, tri segmenta u rasponu od minijature, preko priče do pripovetke. Svi segmenti povezani su i čine labavu ali funkcionalnu celinu koja prati odrastanje i stasavanje glavnog junaka.

U prvom delu junak se, na sahrani, sreće sa nepoznatim i nejasnim mu obrascima/ritualima kojima se „obavija“ činjenica fizičkog nestanka jednog člana porodice. Dečak ne uspeva da shvati ponašanje odraslih i svu „koreografiju“ čina koji sadrži niz istovremenih, zbunjujućih radnji i kontradiktorne reakcije učesnika.

Drugi segment je priča o dečačkoj fudbalskoj utakmici mlađeg i starijeg brata sa višeznačnom postavkom i zapažanjima koji se, kao obrazac međusobnog odnosa-ponašanja, uvažavanja ali i rivalstva, prostiru i dalje, kroz njihove živote.

Naznačena slojevitost značenja u potpunosti će se iskazati u trećem, najdužem delu knjige koji nosi obećavajuće-provokativan naslov „Žohari ili povest o ljudima, piscima i bubama“. Nakon dva uvida u odrastanje, uspostavljanje veza i traženje svog mesta u primarnom, porodičnom okruženju, u „Žoharima...“ Patić potpuno „razbarušeno“, slobodno koristeći razne pripovedne manire/strategije odnosno atmosfere (od realističkih postavki preko humornih tonova do fantazmagorije, groteske i apsurdnosti), prepliće nekoliko različitih stvarnosti i njihove linije, od one iz ratno-sankcijskih, hiperinflacijskih 1990-tih, preko porodičnih interakcija (ne uvek miroljubivih i prijatnih) mladog pisca sa majkom, taštom i tastom (koji su i njegovi stanodavci), suprugom i malom ćerkom do, konačno, širokog, varljivog sveta Literature i njenih stvaralaca-pisaca, ponajpre Danila Harmsa. Jedna od naizgled beznačajnih tačaka realiteta koja povezuje sve stvarnosne linije odnosno u čijem se postojanju stiču i trivijalno i visoko intelektualno, jesu insekti, žohari, kao i znameniti Harmsov pauk. Sveprisutnost ovih, spram ljudi majušnih bića koja prevashodno doživljavamo kao smetnju (ponekad i pretnju), kao štetočine protiv koji se mora neprestano boriti (iako bez trajnog uspeha) uvek iznova ukazuje na krhkost, osetljivost takozvanog civilizovanog sveta u kome se trudimo (sa vrlo promenjivim/neizvesnim uspehom) da živimo (i preživimo). Bube, pak, s druge strane, u svojim „dejstvima“ i monolozima uopšte nemaju preterano visoko mišljenje o bićima koji su nezamislivo, gigantski veća i snažnija od njih i koja ih uporno, fanatično tamane.

Nedokučivu tajnu opstanka buba zna usamljeni pauk koji je, začudno, od Harmsa (iz stihova pesme) stigao do ovdašnjeg mladog pisca u tmurni svet njegove rastrzane, trivijalne svakodnevice koju čine nesporazumi, nezadovoljstvo, jad i frustraciju. Opstanak jedinke i njene porodice u neprijateljskom društvenom okruženju nije ni malo lak, traži mnogo (previše) prilagođavanja i popuštanja, odricanja od ličnih ambicija ali i primarnog ljudskog dostojanstva. U nekom trenutku ta će degradacija otkriti ono što već sada postoji (mada nije dovoljno očigledno): faktičku istinu da između buba i ljudi nema ni malo (ili nema previše) razlike, da su njihova postojanja i trajanja u mnogo čemu slična pa čak i identična. Jedino je mnogo izvesnije da će bube duže opstati nego ljudi koji su previše zahtevni, neprilagodljivi, neotporni na trpljenje, izloženi teroru sopstvene vrste. Zato se Harmsov pauk, pošto pisca odvedu u gulag, mirno spušta na praznu postelju na kojoj će sada nesmetano, suvereno vladati i baškariti se. Njega ne brine oštro lupanje na vrata i ultimativni poziv da stanar izađe na, ispostaviće se, put bez povratka koji je Harms, očito ne sluteći nikakvo zlo, započeo poluodeven, sa papučama na bosim nogama. Mladi pisac, naš (nevoljni) savremenik i Harmsov brat po peru, možda i sluti šta mu se dešava i sprema ali niti može, niti ume, niti zna kako da se odbrani kad, usred noći, neko snažno zalupa na njegova vrata. U tom se trenu fikcija, fantazmagorija, višestruka duhovna i jedina fizička realnost spajaju u monolitni totalitet fatalne izvesnosti opstanka i njenog okončanja.

Rečju, zbirka Dušana Patića „Tri“ otkriva se kao uznemirujuće svedočanstvo o teško dokučivim tajnama življenja jedinke u (ne)prijateljskom okruženju porodične i društvene zajednice.

(„Dnevnik“, 2017.)

MALI ČOVEK U SIROVOM KAPITALIZMU - „Čovek koje je znao sve“ Igora Sahnovskog; izdavač Stilos, Novi Sad, 2013.

U FOKUSU

U pregledima savremene ruske proze Igor Sahnovski (1958) redovno se pominje kao jedan od najzanimljivijih autora; neretko ga nazivaju i budućim klasikom. Sve njegove prozne knjige imale su velikog odjeka kako među čitaocima tako i među kritičarima. Roman „Životne potrebe mrtvih i kratke priče“ dobila je 2003. godine nagradu „Ruski Dekameron“. Roman „Čovek koje je znao sve“ bio je 2007. u najužem izboru za nagradu „Nacionalni bestseler“ i apsolutni pobednik prema anketama među čitaocima; po romanu je snimljen i istoimeni film. “Zavera anđela“, roman iz 2009. godine je neobična porodična hronika o „ljubavi, vremenu i poželjnim slučajnostima“ a za sada poslednja knjiga „Oštar osećaj subote: Osam slučajeva u prvom licu“ (2013) zbirka je tragikomičnih i šokantno iskrenih muško-ženskih priča o „malim“ i jedinstvenim životima. Sahnovski je autor i dve knjige poezije, „Pogled“ i „Najbolji dani“, obe objavljene 1988. godine. Prevođen je na više  jezika i aktivan učesnik književnog života u Rusiji, urednik u nekoliko izdavačkih kuća i časopisa, jedan od osnivača nedeljnika „Klub knjige“. Njegovi stavovi o ruskoj društvenoj stvarnosti odnosno o literarnim prilikama i neprilikama oštri su i provokativni a poneki postupci kontraverzni - tako je na svečanoj ceremoniji dodeli nagrade„Bronzani puž“ za najbolji naučnofantastični roman, koju dodeljuje Boris Strugacki lično, za knjigu “Čovek koji je znao sve”, Sahnovski rekao: “Hvala, momci, veoma sam polaskan, ali ja nisam vaš, izvinite!” jer on, kako tvrdi, nikada nije pomislio da je reč o knjizi fantastike (a u samom romanu piše “Neka mi oproste ljubitelji naučne fantastike, ali ja zaista ne pišem za njih.”) zaboravljajući da knjige znaju više od njihovih autora.

REČ KRITIKE

          Nižeg naučnog saradnika Aleksandra Bezukladnikova, sa bednom i neredovnom platom voljena supruga Irina napušta zarad galantnog novopečenog biznismena. Izgubljen u tranzicionim  kolopletima krotki i povučeni intelektualac, takoreći rođena žrtva u smutnim vremenima, shvata svoju beskorisnost i pokušava da se ubije ali mu ni to ne uspeva. Umesto blagoslova nestajanja on dobija neočekivani dar - može da zna svaku činjenicu, rešenje svake situacije ali - samo ako baš na to pomisli. Van ovog fokusiranog razmišljanja Bezukladnikov je i nadalje sasvim bezazlena kreatura. Ovaj dar mu omogućava da stekne mnogo novca (da isplati dugove suparniku sa kojim Irina živi) ali ga uvodi u srce sistema koji ga je uništio, u kanale kriminala i trgovine koji su neodvojivi od političkih i policijskih struktura. Naravno, pojava nekontrolisanog igrača privlači sve moćnike koji bi da ga se dokopaju, otkriju za koga radi i potčine svojim interesima. Kada postane jasno kakav je Bezukladnikov potencijal on postaje objekt interesovanja/kupoprodaje tajnih službi. No, čovek koji sve zna može svakome da utekne, od svakoga da se sakrije, da nađe atraktivnu partnerku (ali tipičnu sponzorušu i snobušu) i konačno svoj obični, mali mir, ali ne može da vrati suprugu koja tone u vrlog luksuza, požude i poniženja.

Grotesknost likova koji paradiraju obesmišljenom društvenom pozornicom potcrtana je lepršavim, na momente ciničnim pripovedanjem, koje mami gorke čitalačke osmehe. Sahnovski nema predrasuda i ne želi da budi bilo kakve nade. Mali čovek samo čudom može da opstane u zlim, brutalnim vremenima sirovog kapitalizma.

Roman je nadahnuto i suptilno preveo Dušan Patić.

(„Dnevnik“, 2014)