Dušan Patić (1962, pesnik, pripovedač i
prevodilac do sada je objavio dve knjige pesama: „Čioda (Ulisov osmeh)“, 1988,
„Snovi i dodiri (pljusak stihova)“, 2010, i zbirku priča „Tri“, 2016) svoju
novu knjigu naziva višestruko provokativno: „Govorkanja ili glasovi, glasine i
šaputanja“. Znatiželjni, spekulacijama i slobodnim asocijacijama skloni čitalac
neminovno se mora zapitati zašto su pojmovi iz naslova ovako spojeni (i/ili
kontrapunktirani). Ako su „govorkanja“, bez obzira koliko su smislena i
osnovana, u osnovi bezazlena, „glasine“ to nikako nisu; „šaputanja“ su, opet,
obavijena tajanstvenošću i ekskluzivnošću jer se kazuju osobama od poverenja i
lako mogu biti deo spletke ili urote. „Glasovi“, pak, kakvi god da su, i dobri
i loši, ostaju otvoreni - glasni - prema svima.
Ali „Govorkanja ili glasovi, glasine i
šaputanja“ nisu jedina samoodrednica knjige - njen podnaslov je nedvosmislen,
gotovo upućujući, i glasi „ja-roman“. Sada se već (osnovana) sumnja
(kontraverza) raskriljuje pred čitaocem. Nju dalji ulazak u knjigu neće tako
brzo i lako razrešiti. Otkrivanje i upoznavanje glavnog junaka Harija i, kroz
32 „govorkanja“, njegovog života ispisanog ne u prvom licu (kako podnaslov
sugeriše) već u trećem licu, biće i zavodljivo i uzbudljivo, veselo i tužno, provokativno,
podsticajno i depresivno. Ipak, uvek će na početku celine-poglavlja stajati
odrednica „govorkanja“ kao svojevrsno upozorenje na oprez. Jer, za razliku od
mnogih pisaca koji se iz sve snage trude da svojem pripovedanju daju privid
stvarnosti, ultimativne i nepokolebljive, Patić iznova i iznova stavlja mali
znak pitanja na ono što sledi. Kako to razumeti? Da li je literarni junak
„nepouzdani pripovedač“ sopstvenog života? Da li on obmanjuje svoje čitaoce?
Radi li to svesno? Da li je sve to namerna provokacija kojom se podriva
prećutni sporazum (o poverenju i razumevanju) između pisca i čitaoca?
No, zašto se zaustaviti na ovakvoj postavci?
Zašto ne krenuti dalje i upitati se može li literarni junak (ali i onaj ko je s
druge strane, izvan literarne stvarnosti) potpuno spoznati svoje življenje,
donositi trezvene, objektivne vrednosne sudove o svojim činjenjima i
nečinjenjima? I, čak i da se prihvati takva mogućnost, kada nastupa taj
trenutak konačnog, definitivnog prosuđivanja? Ili se prosuđivanja dešavaju
stalno, u kontinuitetu, u svakom novom trenutku koji je, opet, rezultat svih
ranije proživljenih.
Konačno, čisto literarna pitanja: da li je
„bildungs roman“ odista moguć, da li su odista moguća dela koja prate
stasavanje ličnosti? Jer, svaki je zaključak pogodben, dakle nesiguran,
podložan promenama i stalnoj sumnji.
Hari veruje da samo pisanje o sebi nije laž ali,
par redova kasnije, zapisuje da je njegov život kao razbijeno ogledalo i da
njegova slika zavisi od načina kako su krhotine ogledala spojene. On, dakle,
zna - i miri se sa tim - da spoj ne mora biti pravi, da se neki delovi ne
uklapaju a neki, vrlo verovatno, i nedostaju. Ipak, Hari kreće u avanturu
pisanja (ispovedanja) a na čitaocu je da prihvati ograničenja koja su mu
predočena (ali i ona koja bi nepouzdani pripovedač prećutao). Nadalje slede
„govorkanja“ koja započinju kao promišljanje nekog segmenta postojanja i
odrastanja: škola, planovi, moralni kodeks, stasavanje, ljubavi, brak,
zaposlenje, knjige, muzika, ideje i ambicije...; naravno, neminovno je da
početna tema skrene, pretopi se u neku drugu ili treću jer je svaki segment
organski deo celine i nije moguće lako ga i čisto izdvojiti. Fragmentarnost
sagledavanja egzistencije-postojanja nije u potpunosti izvodiva a rizik da se
okrnji totalitet slike velika je (totalit ovde označava i celokupnost života
ali i okruženja u kome se ono dešava: porodica, grad, država, istorijski
trenutak, „duh epohe“...). Konačno, izdvojena tema i celina pružaju otpor
podeli i teže da se spoje i tako vrate u prirodno stanje potpunosti, „punoće“.
Posle nekog vremena-čitanja, mozaik Harijevog
života otkriva se i svakim sledećim poglavljem upotpunjuje. Njegove boje su
jarke jer je pogled (na ljude, gradove, dešavanja...) oštar, sa mnogo uočenih
detalja, domišljatih zapažanja i zaključaka. I pogled na sebe i u sebe je takav
mada zaključci koji se nameću (formulisani precizno, otmeno diskretno, bez
pompeznih objava) nisu uvek prijatni: poštovanje samozadatih principa, spoznaja
sopstvene povišene osetljivosti, stvaralačkog nemira, zanosa ali i sumnji
rezultiraju neprilađenošću i nemogućnošću da se to stanje izmeni tako što će
junak sebe i svoj život približiti opštem proseku i koliko-toliko uspešno
razrešiti neke obične, trivijalne situacije i zadatke. Hari prepoznaje svoj
usud, voljan je da ga prihvati mada ne uspeva uvek da zadrži potrebni mir i
distancu (otuda, možda, njegova paradoksalna pripovedačka „nepouzdanost“?).
Njegov život (i „priklučenija“) u mnogo čemu je izuzetan ali je, po prirodi
stvari, deo širih procesa i bespoštednog istorijskog okvira (koji Harija - i
sve nas - usmeravaju i ukalupljuju). Stoga se Harijevo življenje delimično
podudara sa našim, sa njegovim generacijskim ispisnicima ali i onima koji su
došli kasnije kao naslednici poslednjih decenija XX veka; otuda je neminovno
prepoznavanje situacija i obrazaca baš kao i duha odbijanja da se potone u
kolotečine beznadežne svakodnevice.
Patićeva „Govorkanja ili glasovi, glasine i
šaputanja“ rasprostiru se na više nivoa, kao jedinstveni, neponovljivi
životopis, kao sociološki pogled na jedno doba, kao literarno problematizovanje
forme. U svakom od tih smerova ponuđeni su nadahnuti, zanimljivi odgovori kako
to i priliči zrelim umetničkim delima.
ILIJA BAKIĆ
0 komentara:
Постави коментар