Provereni tandem, scenarista Predrag Đurić i mladi crtač iz Italije
Frančesko Konte, posle savremene priče smeštene na ove prostore u albumu „Dan kada je počelo leto“, znatiželjne
čitaoce vraćaju u prošlost, u Srednji vek,
na daleke i mistične koordinate.
Narod
cara Jovana Nenada, prinuđen da se spasava
pred najezdom nevernika, izbegao je sa svoje zemlje, iz svoje Južne Panonije, nameran da nekako stigne
do bratske Rusije. Ostrvo u Severnim morima trebalo je da bude tek
privremeni dom, odmorište na kome će sakupiti snage za put do konačnog
odredišta.
Sudbina
je, pak, htela drugačije pa je usputna stanica postala trajno mesto boravka,
nazvano Nova Panonija.
U teškim
vremenima, pod stalnom pretnjom od napada susednih krvoločnih nevernika Neneca i raznih pljačkaša, vlast nad malom,
siromašnom zajednicom preuzeo je nemilosrdni i bahati despot koji je uveo
surovo pravilo po kome su žene muškarci, dok muškarci postaju žene u jesenjoj ceremonije.
Starci su proterani u selo prokletih da tamo iščekuju svoju smrt sećajući se
nekih boljih vremena. Crkva je pokorna vlasti koju štiti moćna garda žena
ratnica.
Otvoreno
suprotstavljanje tiraniji kažnjava se bez milosti.
Dva
druga, Leo i Petar, prestrašeni obredom inicijacije i bednim životom koji ih potom
očekuje, odlučuju da, uprkos zabranama, pretnjama i opasnostima, pobegnu sa
ostrva i potraže sreću na nekim drugim obalama. Nikola, koji je junački branio čast nove otadžbine ali nije
zaslužio nikakve povlastice zbog svoje žrtve, pokušava da umiri dečake
pozivajući ih na poštovanje pravila.
Izbor između
potpune pokornosti i slobode težak je ali jedino dostojan gordog čoveka potomka
slavnih, pravednih vitezova. Sloboda, međutim, traži žrtve...
Konfrontacija
između generacija, između onih koji bi da mlade ukalupe prema sopstvenim
merilima, potvrđujući svoj povlašćeni položaj, i dečaka u kojima još nije
ugušen prirodni poriv za (samo)odbranom svog tela i ličnosti, neminovna je.
Novi lik večite borbe doneće unutrašnje zadovoljstvo i sreću samopotvrđivanja u
bekstvu od tiranije, barem jednom od begunaca, mada je i smrt drugog svojevrsni
beg iz kaveza budućeg života koji mu je bio namenjen i u kome bi, iako
funkcionalnog tela, bio duhovno mrtvo biće.
„Nova Panonija“ temelji svoj
zaplet na nekolikim prepoznatljivim, gotovo arhetipskim obrascima. Najpre je tu
stradanje od moćnog neprijatelja i beg u okrilje velikog, bratskog naroda.
Borba i pobede nad drugim, slabijim neprijateljima put su ka podizanju
poljuljanog samopoštovanja naroda. Izdizanje tirana, međutim, novo je
unižavanje koje biva zapečaćeno ultimativnim poniženjem - pristajanje na
lišavanje muškosti kojim je priznaje potpuna pokornost. Tako na strani mogućeg
otpora sili vlasti ostaju starci, nemoćni i otuda bezopasni, i dečaci, nejaki
ili nedovoljno jaki i, svakako, neiskusni. Na sredokraći između slabih i moćne
sile je Nikola, čovek hrabar ali i
pokoran, mada ne potpuno. Upravo je on ono zrne koje će prevaliti terazije u
korist pobune i pobede. Da li će u Novoj
Panoniji, posle bega dečaka, otpočeti pad zlog tirana ostaje neizrečeno,
prepušteno čitaočevoj mašti. Upravo kao što je i Leov spas pod znakom pitanja jer je on jednu zlehudu sudbinu
zamenio drugom, možda manje mučnom ali i dalje teškom. Dečak je jednu ulogu
žrtve zamenio drugom. No, namera scenariste svakako nije bila da priču okonča
patetičnim sretnim krajem. U tom kontekstu možemo iščitavati/gledati i Konteovo odustajanje od uglađenog
crteža. Insistiranjem na likovnoj nedovršenosti i tehničkoj nepreciznosti,
potcrtanoj krhkim kolorom, u funkciji je grube priče koja neće biti
„zašećerena“ već će namerno i opravdano ostati robusna i zloslutna.
(2014)
0 komentara:
Постави коментар