Provereni tandem, scenarista Predrag Đurić i mladi crtač iz Italije Frančesko Konte, posle savremene priče smeštene na ove prostore u albumu „Dan kada je počelo leto“, znatiželjne čitaoce vraćaju u prošlost, u Srednji vek, na daleke i mistične koordinate.
            Narod cara Jovana Nenada, prinuđen da se spasava pred najezdom nevernika, izbegao je sa svoje zemlje, iz svoje Južne Panonije, nameran da nekako stigne do bratske Rusije. Ostrvo u Severnim morima trebalo je da bude tek privremeni dom, odmorište na kome će sakupiti snage za put do konačnog odredišta.
            Sudbina je, pak, htela drugačije pa je usputna stanica postala trajno mesto boravka, nazvano Nova Panonija.
U teškim vremenima, pod stalnom pretnjom od napada susednih krvoločnih nevernika Neneca i raznih pljačkaša, vlast nad malom, siromašnom zajednicom preuzeo je nemilosrdni i bahati despot koji je uveo surovo pravilo po kome su žene muškarci, dok  muškarci postaju žene u jesenjoj ceremonije. Starci su proterani u selo prokletih da tamo iščekuju svoju smrt sećajući se nekih boljih vremena. Crkva je pokorna vlasti koju štiti moćna garda žena ratnica.
Otvoreno suprotstavljanje tiraniji kažnjava se bez milosti.
            Dva druga, Leo i Petar, prestrašeni obredom inicijacije i bednim životom koji ih potom očekuje, odlučuju da, uprkos zabranama, pretnjama i opasnostima, pobegnu sa ostrva i potraže sreću na nekim drugim obalama. Nikola, koji je junački branio čast nove otadžbine ali nije zaslužio nikakve povlastice zbog svoje žrtve, pokušava da umiri dečake pozivajući ih na poštovanje pravila.
Izbor između potpune pokornosti i slobode težak je ali jedino dostojan gordog čoveka potomka slavnih, pravednih vitezova. Sloboda, međutim, traži žrtve...
Konfrontacija između generacija, između onih koji bi da mlade ukalupe prema sopstvenim merilima, potvrđujući svoj povlašćeni položaj, i dečaka u kojima još nije ugušen prirodni poriv za (samo)odbranom svog tela i ličnosti, neminovna je. Novi lik večite borbe doneće unutrašnje zadovoljstvo i sreću samopotvrđivanja u bekstvu od tiranije, barem jednom od begunaca, mada je i smrt drugog svojevrsni beg iz kaveza budućeg života koji mu je bio namenjen i u kome bi, iako funkcionalnog tela, bio duhovno mrtvo biće.
„Nova Panonija“ temelji svoj zaplet na nekolikim prepoznatljivim, gotovo arhetipskim obrascima. Najpre je tu stradanje od moćnog neprijatelja i beg u okrilje velikog, bratskog naroda. Borba i pobede nad drugim, slabijim neprijateljima put su ka podizanju poljuljanog samopoštovanja naroda. Izdizanje tirana, međutim, novo je unižavanje koje biva zapečaćeno ultimativnim poniženjem - pristajanje na lišavanje muškosti kojim je priznaje potpuna pokornost. Tako na strani mogućeg otpora sili vlasti ostaju starci, nemoćni i otuda bezopasni, i dečaci, nejaki ili nedovoljno jaki i, svakako, neiskusni. Na sredokraći između slabih i moćne sile je Nikola, čovek hrabar ali i pokoran, mada ne potpuno. Upravo je on ono zrne koje će prevaliti terazije u korist pobune i pobede. Da li će u Novoj Panoniji, posle bega dečaka, otpočeti pad zlog tirana ostaje neizrečeno, prepušteno čitaočevoj mašti. Upravo kao što je i Leov spas pod znakom pitanja jer je on jednu zlehudu sudbinu zamenio drugom, možda manje mučnom ali i dalje teškom. Dečak je jednu ulogu žrtve zamenio drugom. No, namera scenariste svakako nije bila da priču okonča patetičnim sretnim krajem. U tom kontekstu možemo iščitavati/gledati i Konteovo odustajanje od uglađenog crteža. Insistiranjem na likovnoj nedovršenosti i tehničkoj nepreciznosti, potcrtanoj krhkim kolorom, u funkciji je grube priče koja neće biti „zašećerena“ već će namerno i opravdano ostati robusna i zloslutna.
(2014)


0 komentara:

Постави коментар

top